Док на једној страни украјинске оружане снаге и националисти спремају војну кампању којом би покорили ДНР и ЛНР (Донбас) са друге стране се спрема сценаријо о доласку наоружаних посматрача[1] који би требали да надгледау „примирје“ и штите припаднике мисије ОЕБС на територији источне Украјине и Донбаса.
Потпуно свесни да је одржавање стабилног мира у интересу свих грађана и држава и да је потребно преговарати о свим питањима везаним за одржавање мира сматрамо за потребним да део наших, српских, искустава у вези ангажовања мировних трупа УН а посебно посматрача ОЕБС пренесемо грађанима Донбаса како би предупредили страшне последице сличне онима које су довеле до протеривања четврт милиона Срба са њихових огњишта. Српски народ је имао болна искуства са међународним организацијама које у у својим програмима и плановима биле пуне мирољубивости и миротворности а у пракси су се показали као оруђе антисрпске агресије.
Када је оружаним путем у нападу који је трајао од 2. до 5.августа 1995.године са територије Републике српске Крајине (РСК) протерано око 250.000 Срба[2], била је то само крајња страница у операцији која је отпочела пет година раније у којој су УН и ОЕБС пружили пуну подршку Хрватској да не само „ослободи“ своју територију већ и да се „ослободи“ Срба држављана Хрватске.
Проблеми српског народа на територији Републике Хрватске ушли су у потпуно нову фазу 22.децембра 1990.године када су новим Уставом Срби од „конститутивног народа“ постали национална мањина. Срби су на просторима републике Хрватске живели десет векова и били основни изговор да Хрвати без тешких последица „исфингирају“ прелазак од Хитлера на страну антихитлеровске коалиције[3].
„Међународна заједница“[4] је одговорила признавањем републичких граница као државних Декларацијом о Југоалавији у Хагу 18.октобра 1991.године. Необично је да су они који су доста труда уложили да униште свако „комунистичко наслеђе“ у друштвеној и економској сфери једино „за сва времена“, без референдума и без преговора признали границе које је једне вечери у Јајцу 1943.године исцртао Јосип Броз. Непосредно након тога Туђман је изјавио да „Независна држава Хрватска није била само пука квинслишка фашистичка творевина, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. Нова хрватска држава је преузела симболе фашистичке НДХ попут заставе „шаховнице“ и монете „куна“ и забранила ћирилицу.
„Међународна заједница“ је наставила са дволичном игром, са једне стране подржавања сецесије Славоније и Хрватске а са друге изјавама о подржавању целовите и јединствене Југославије[5].
Након крвавих сукоба у јесен 1991.године у којима су хрватске снаге настојале да заузму гарнизоне ЈНА и ставе под пуну контролу просторе настањене Србима, ЈНА покушала да извуче људство и технику са територије Хрватске, посебно из опкољених гарнизона а Срби са територије Републике Хрватске покушали да на подручјима на којима су били већина успоставе територију под властитом контролом, потписан је мировни план. Овај план је потписан 2.јануара 1992.године[6] у Сарајеву уз ангажовање Сајруса Венса, специјалног изасланика генералног секретара УН.
Под притиском београдских власти на Скупштини републике Српске Крајине 9.фебруара 1992. године, дата је сагласност на његову примену и отпочела је реализација истог. Међутим, истовремено је отпочео и низ акција које ће га, програмирано, учинити немогућим за реализацију и „гурнути у страну“. Прилагођавањем Резолуција ОУН наредних година испуњавали су се хрватски интереси, поништавајући историјско, фактичко и државотворно право Републике Српске Крајине. Споразум којим је утврђено реално стање створено на терену постепено је мењан политиком симулације и исцрпљивања српских ресурса: учињено је све да се дипломатским притисцима, економским исцрпљивањем и одржавањем стања напетости слаби и „троши“ политичка воља српског народа, без видних резултата и полако уводило тај исти народ у апатију. Повремени напади на ужим подручјима у којима су убијани српски цивили уз истовремену забрану противакција према оружаним формацијама републике Хрватске стваран је осећај инфериорности и безизлазности.
То значи да је Венсов план само привидно Србе доводио у равноправан положај одређујући у првој тачки став о непрејудицирању политичког решења. У свим осталим захтевима Венсов план је за Хрватску осигурао привилеговани статус и то кроз:
- Војска УН није преузела обавезу да чува границе успостављеног српског ентитета;
- Разоружава се само Српска војска Крајине (СВК) односно оружане формације српског народа;
- Обавезују се Срби да врате избеглице – Хрвате са територије Републике Српске Крајине, док Хрватска не подлеже истој обавези иако је са своје територије протерала много већи број Срба;
- УНПРОФОР (чије су снаге основане Резолуцијом 743 од 21.2.1992.)[7] и посматрачи Европске заједнице имају задатак да контролишу само српску страну;
- Хуманитарна помоћ је требало да долази у Крајину тек уз “одобрење владе у Загребу” па се та акција сводила на помоћ искључиво Хрватској.
У складу са споразумом ЈНА се повукла са територије Републике Хрватске а Српска Војска Крајине је предала тешко наоружање УНПРОФОР-у на „чување“ а он је “преузео” обавезу да спречи упад хрватске војске на српску територију. Међутим, УНПРОФОР, је сместио своја седишта у Книн и друга места у дубини РСК, показујући да неће чувати крајинску границу. У спровођењу плана се појавио проблем „ружичастих зона“ које су третиране на штету РСК и преко којих су оружане снаге Републике Хрватске предузимале акције које су доводиле до људских жртава и великих разарања[8]. У операцији „Миљевачки плато“ (21-23.јун 1992.године) хрватска војска је напала, нанела губитке, у то време још увек јединицама српске територијалне одбране, и заузела део територије коју је и поред интервенције ОУН одбила да напусти – наравно без икаквих последица. Нешто мало више буке дигло се након хрватске операције „Медачки џеп“ (9-17.септембра 1993.) када су током изненадног напада хрватске снаге починиле и бројне злочине[9]. Ипак све се заврђило благим „укором“ хрватској страни и забраном повратка СВК на ову територију. Непосредно пред општи напад на РСК хрватске снаге су од 1 до 5.маја 1995.године извеле и операцију „Бљесак“ у којој су запоселе подручје западне Славоније које се налазило под заштитом УН. На крају се показало да је све предузето у ствари била „игра“ у којој је Република Хрватска добила време да организује и наоружа (без обзира на прокламовани ембарго на куповину оружја према резолуцији УН бр. 724 од 27.новембра 1991.године) своје оружане снаге и припреми се не само да поврати суверенитет над „ружичастим зонама“ већ и над целим подручјем РСК које је било проглашено заштићеном зоном од стране УН (УНПА)[10]. Завршни удар хрватских снага у августу 1995.године снаге УНПРОФОР-а нису ни покушале да спрече, показујући да нису вољне ни кадре да изврше прокламовани мандат.
Још срамније држање имале су снаге НАТО и УНМИК[11] за време „Мартовског погрома“ на Косову и Метохији 2004.године када је пред очима међународних снага протерано преко 4.000 Срба и уништено на десетине православних храмова укључујуће и Богородицу Љевишку која се налази на листи светске баштине УНЕСК-а.
Ни ангажовање мисија под окриљем ОЕБС, нажалост, није било на корист одржања мира чиме је изневерена жеље држава Европе, приликом формирања ове организације, да се обезбеди трајан мир и предупреде тензије и сукоби. Он је данас постао организација која окупља 57 држава са широком палетом активности. Ипак најзначајнија активност, на коју је ОЕБС посебно поносан, су мировне посматрачке мисије у којима њени припадници на „кризним просторима“ надгледају одржавање мира. О односу ОЕБС према српском народу најбоље се може закључити према резултатима ангажовања Косовске верификационе мисије[12]. Мисија је била под руковођењем америчког дипломате Вилијема Вокера а њен неформални задатак, који је она и испунила, био је да потражи изговор за већ планирану агресију на СРЈ. Данас је јасно да је професионално изведена полицијска акција против терориста ОВК у селу Рачак злоупотребљена као повод да се оправда оно што је већ раније одлучено. Мисија се након што је обезбедила формални повод за НАТО агресију, предала своју опрему за комуникације и кодиране карте јединицама тзв.ОВК повукла са територије СРЈ 20.марта 1999.године, непосредно пре почетка напада. Да иронија буде већа, неки од припадника мисије ОЕБС су касније сведочили пред хашким трибуналом на суђењима руководству Србије.
Већ и површна анализа догађаја показује изразиту сличност између ситуације у Републици Српској Крајини и ситуације у Донбасу. Сукоби на оба подручја су отпочела након измене постојећег политичког и правног стања који се показао насилним према делу становништва сопствене земље чији је статус од равноправних грађана прешао у статус незаштићене националне мањине. На јавну сцену је враћена иконографија и поруке из периода нацистичке окупације које су пробудиле сећања на периоде општег терора и погрома којима су били изложени Срби и Руси. Уследио је народни устанак против носиоца новог „поретка“ и формирање слободне, територијално заокружене целине са свим елементима државности и фактичке власти. Након успешног војног отпора, уз посредоваљње међународних представника дошло је до склапања мировног споразума којим је успостављен прекид ватре.
Шта се даље дешавало на територији РСК могли смо видети у период 1992-1995.године а што се зазврило оружаним протеривањем Срба са територије РСК. У суштини, где су УН и ОЕБС штитили Србе, Срба више нема или живе у изолованим гетима са ограниченим правом кретања и потпуном дискриминацијом. Само тамо где се српски народ оружаним отпором изборио за своје органе власти и свиј статус Срби су остарили националну слободу и перспективу слободног друштвеног и привредног развоја.
Шта ће се десити у Донбасу тек ћемо видети али да су жеље светских моћника да се понови „крајински сценарио“ у то нема сумње. У овом тренутку Украјина не може сломити отпор бранилаца Донбаса али њене аспирације, према агресивном понашању на граници раздвајања не остављају сумњи да је њихова жеља да „реинтегришу Донбас“ по могућству без руског и рускојезичког становништва. Да би остварили свој наум биће им потребно време да, са једне стране организују оружану силу способну за офанзивне акције и са друге да ослабе потенцијале Донбаса и сломе вољу за одбраном За то ће, несумњиво, користити даљи ток мировних преговора и могући долазак неке врсте војног контигента УН и ОЕБС. У вези са тим сматрамо за потребним да истакнемо следеће чињенице:
1.- Због тренутне дипломатске „премоћи“ САД, међународне снаге ОУН и посматрачи ОЕБС нису и неће бити непристрасни и објективни[13]. Њихов задатак је да фингирају како штите постојеће стање како би оправдали наводну „објективност“. Кад им се да сигнал постаће оруђе у рукама оних којима је безбедност грађана Донбаса последња брига. Понашање „мировњака“ и „посматрача“ на терену није од никаквог значаја на општи развој ситуације. Велика већина њих су коректни и објективни али ће њихови извештаји проћи више степени преправки до коначних извештаја који су по правилу неповољни по „противнике америчких интереса“.
2.- При формулисању било какве врсте споразума мора бити предвиђено све до најситнијих детаља. Све што се прихвати треба реализовати и инсистирати да то ради и „друга страна“. Све што остане недефинисано третираће се на штету Донбаса а све што је подложно различитим тумачењима, тумачиће се на штету Донбаса.
3.- Главни циљ свих преговора биће разоружавање становништва и расформирање оружаних снага Донбаса. Сва попуштања по питању саобраћаја, образовања и социјалне политике по правилу су срачуната на гашење одбрамбених снага Донбаса. У питањима националне слободе сила је увек задњи судија и народ без снага за одбрану не може обезбедити заштиту својих националних интереса.
4.- Гарант и потписник сваког споразума осим представника Донбаса мора бити и Руска Федерација. Током преговора супротна страна ће покушавати да представи како се „повољнији споразум“ може постићи у директним преговорима без учешћа Русије. Руски потпис је гаранција да после извесног времена Украјина неће питање Донбаса третирати као „унутрашњу ствар“ и поново покренути процес укидања надлежности[14] или једноставне политичке и полицијске репресије.
Уместо закључка само мало упозорење из стихова Вергилијеве Енеиде „Не веруј Данајцима ни када дарове носе“ или једноставније не дозволити да миротворачке пароле успавају ваш опрез. Исувише скупо смо плаћали своје грешке да бисмо их понављали.
______________________________________________________________________________________
[1] https://rs.sputniknews.com/evropa/201711171113479226-nemacka-francuska-rusija-donbas-mirovnjaci/
[2] По попису становништва из 2011. године број Срба у Хрватској је 186.633 и чине 4,36 % становништва Хрватске. У односу на 1991. годину, када их је било 581.663 и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2 %. Укупо се број срба у Хрватској за само једну деценију смањио за око 400.000 односно за две трећине.
[3] НДХ, хрватска држава формирана под покровитељством Хитлера је за време Другог светског рата на најсуровији начин побила стотихе хиљада својих грађана-Срба, Јеврејаи Рома а симбол тог страдања је логор смрти Јасеновац. До изласка Италије из рата Срби су били убедљива већина у редовима антифашистичких бораца у свим јединицама на територији Хрватске. Још у току рата Хрвати су Декларацијом о правима народа и грађана Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске већ у првом члану потврдили да су „хрватски и српски народ у хрватској потпуно равноправни“ (1944.).
[4] Израз који се у Србији усталио као синоним за економски најразвијеније земље које су потчињене америчким политичким и војним интересима и иступају заједноса САД или у њихово име.
[5] Сенат САД је 17. априла 1991. усвојио Резолуцију 106 у којој се образлаже забринутост због нестабилне ситуације у Југосалвији и од председника САД тражи да у случају војног удара у Југославији одмах суспендује војно-техничке бенефиције. Такође, 13. маја 1991. године Паневропска унија, на челу са Отом фон Хабзбургом, писмом обавестила председника Скупштине Словеније да је Унија предложила Европској заједници да призна независност Словеније и Хрватске. Папа Јован Павле Други је позвао 800 милиона католика да се моле за „спас“ Хрватске.
[6] Претходно су План су у Женеви 23.децембра 1991.године потписали председници Србије и Хрватске и генерал Вељко Кадијевић уз посредовање представника УН Сајруса Венса и представника ЕУ Питера Карингтона. Ступио је на снагу 3.јануара 1992.године у 18 часова.
[7] Заштитне снаге УН-а (United Nations Protection Forces – UNPROFOR), су према резолуцији УН 749 од 7.априла 1992.године, до средине маја 1992.године размештене на територији РСК. http://www.krajinaforce.com/kako_je_unistena_krajina.html
[8] Миљевачки плато, Масленица, Медачки џеп, Бљесак…
[9] Од 36 страдалих цивила 26 је било старијих од 60 година од тога 17 жена. Убијено је 88 Срба а занимљиво је да није било нити једног рањеног. Цело подручје је систематски уништено а према речима француског генерала Жан Кота изреченим 19.септембра 1993.године „Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.”
[10] https://hrvatski-vojnik.hr/magazin/item/2891-vanceov-plan-i-ruzicaste-zone.html
[11] Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову (енгл. United Nations Interim Administration Mission in Kosovo UNMIK), је привремена цивилна управа Аутономне покрајне Косово и Метохија (у саставу Републике Србије), под руководством Уједињених нација.
[12] Косовска верификациона мисијана је основана на 193. заседању сталног савета ОЕБС-а, 25.октобра 1998.године са циљем да стекне увид у акције сукобљених страна на територији Косова и Метохије у Републици Србији те како се поштују одредбе резолуције савета безбедности ОУН број 1199.
[13] Претходних дана смо били сведоци покушаја да се резултати рада “Заједничког истражног механизма – заједничке мисије УН и Организације за забрану употребе хемијског оружја у Сирији“ инструментализују против сиријских власти иако та мисија није у свом раду задовољила минимум стандарда да се њен извештај може сматрати објективан. Истовремено САД самовољно процењује како има мандат УН да делује на територији Сирије.
[14] Слична политика је од стране „Међународних представника“ вођена у БиХ где је на делу био процес сужавања дејтонских овлашћења Републици Српској.
