Непосредно након завршетка несвеправославног „сабора“ на Криту уследиле су оцене и коментари. Најпре се појавила вест о неколицини епископа који нису потписали један од критских докумената: „Међу онима који нису потписали текст ‘Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света’, који је изазвао најоштрију полемику, у грчким медијима се наводе митрополити Лимасолски Атанасије, Морфски Неофит, Амафунтски Николај, Лидарски Епифаније, Напуљски Порфирије (Кипарска Православна Црква), Бачки епископ Иринеј (Српска Православна Црква) и Невпактски митропополит Јеротеј (Грчка Православна Црква). Последњи је изразио своје неслагање с текстовима ‘Мисија Православне Цркве у савременом свету’ и ‘Тајна брака и препреке за њу’“[1], што је потврдио у свом личном саопштењу[2], попут Митр. Морфског Неофита[3] и Митр. Лемеског Атанасија[4]. Своје тужне утиске у вези Крита изнело је Одељење за јереси и секте Митрополије Пиреја[5], као и Удружење православних клирика и монаха Грчке. За ове последње Критски скуп није „ни сабор, ни велики, ни свети“, и да његове одлуке противрече одлукама Светих Апостола и Отаца: „Сабор није свет зато што нека документа која су на њему одобрена противрече одлукама које су у Светом Духу донели свети апостоли и свети оци, а посебно онима које се тичу јеретика. Свети Дух не може Сам Себи да противречи: да на стварно светим саборима осуђује јереси и анатемише јеретике, а да их на Критском ‘сабору’ признаје као цркве (…). Критски сабор се не бори против јереси, већ им придаје статус црквености“. Хвалећи епископе који нису потписали документе, Удружење сматра да су они „нада на поновно разматрање одлука Критског сабора у будућности“[6].
Нису изостале ни оцене православних богослова и аналитичара. Ђ. Иља Маслов сматра да је „управо савремени светски поредак, pax Americana, суштински, ‘наручилац’ овог критског подухвата“, а за критска документа каже: „Та два документа су позвана да одреде које границе политкоректности, екуменистичке толерантности, ‘општељудских’ западних вредности савремени православац не сме да прелази, ризикујући да се покаже као расколник, фанатик, екстремиста и даље редом. А у оквиру те већ нове светске еклисиологије гради се надзиратељска кула Васељенске Патријаршије“. У вези позиције РПЦ он додаје: „Ако Руска Црква не начини принципијелнији и радикалнији корак – не осуди безакоња на Криту и не почне одбацивати своју екуменистичку дипломатију – онда и ми ризикујемо да временом будемо усисани у ‘критски левак’“[7]. Слично је и за руске аналитичаре Н. Каверина, В. Филимонова и В. Семенова у средишту пажње однос РПЦ према Криту. Окривљујући Митр. Илариона (Алфејева) и ОСЦВ за екуменизам у РПЦ, Н. Каверин сматра да „вишемилионска“ Руска Црква треба да припреми и сазове Свеправославни Сабор, за шта је предуслов, по њему, „очишћење свих синодских установа, и пре свега ОСЦВ, од црквених либерала“, односно „лустрација пете обновљенско-екуменистичке колоне у РПЦ“. И закључује: „Зато је могуће да у ближој будућности наступи време да се одузме (или откупи!) од ‘Стамболског патријарха’ статус Васељенског и преда Патријарху Московском. Судбина васељенског Православља треба да се одређује у Москви, а не у Стамболу и не од стамболског патријарха, већ од Московског Првосветитеља. У томе је нова мисија Руске Цркве у 21. веку – веку новог империјског пробоја Русије“[8]. Слично расуђује и В. Филимонов. За њега је Крит „апсолутно нелегитимни подухват“ и „састанак-конгрес ахријереја модерниста-екумениста“. О последицама овог скупа он пише: „Нанесени су силни ударци традиционалном Православљу у 10 од 15 Помесних Цркава. На Криту је фактички озакоњено стварање необновљенске црквене заједнице, на челу с марионетским патријархом ‘читаве Васељене’. Хуманистичке установе, учешће у екуменистичком покрету и делатности ССЦ постале су основа учења ове заједнице. Непријатељи Православља су се још за корак померили у делу достизања свог главног циља – стварања једне светске религије антихриста“. И за њега је одговор на Крит Сабор у Москви: „А даље – по примеру древних Сабора – сазвати у Москви Сабор верних Православљу Помесних Цркава с пуноважним учешћем не само предстојатеља, већ свих архијереја. Сабор православне већине, који ће осудити све заблуде, прихваћене од групе неообновљенаца на Криту“[9]. Наводимо и мишљење угледног професора црквеног права прот. В. Ципина, који тврди да се Сабор на Криту не може назвати ни Васељенски ни Свепрвославни. По њему, прихваћена документа немају догматски карактер (са чиме се не слажемо) и зато „питање њихове рецепције се не поставља оштро тако да њихово признавање или непризнавање служи као лакмус папир Православља, као кад су у питању догматски ороси и друга угледна излагања веронауке“. О њиховом карактеру обавезности професор додаје: „С тачке гледишта црквене дисциплине ова документа у свом не декларативном, већ резолутивном делу имају обавезујући карактер за оне Цркве чији су представници учествовали у њиховом доношењу, али би било апсурдно сматрати да на било који начин везују и оне аутокефалне Цркве, чији поглавари и архипастири нису ставили свој потпис на њих“[10].
За сада једина Црква, која се огласила од оних које нису биле на Криту јесте Антиохијска Патријаршија. На својој седници 27. јуна Свети Синод ове Цркве је поново побројао све разлоге за њен неодлазак на Крит и, поред осталог, донео одлуке да „1. Састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно саветовање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве“, 2. „Антиохијска Црква одбија да призна да се сусрет на Криту може назвати ‘Великим Православним Сабором’ или ‘Великим Светим Сабором’“ и „3. Потврђује се да ниједна одлука која је донета на Критском саветовању ни на који начин није обавезујућа за Патријархат Антиохије и целог Истока“[11]. Чекају се реаговања Синода Руске, Грузијске и Бугарске Цркве.
О недостацима припреме, организације, спровођења и (незнатно преправљених) Критских докумената смо већ писали[12]. Овом приликом их јавно осуђујемо и одбацујемо: документ „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ због свејереси екуменизма, а документ „Мисија Православне Цркве у савременом свету“ због јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Одбацујемо и његову секуларистичко-хуманистичку политичку Посланицу. Да је током 2000 година Црква проповедала оваквим прогласима нико не би поверововао у Христа, нити се спасао. Црква не проповеда декларацијама, већ благодаћу, која прати проповедање и сведочење праве вере. Зато без праве вере Критски документи и Посланица остају мртво слово на папиру – безблагодатно слово које не оживљава и не васкрсава. У вези Критског „сабора“ овде још истичемо као његову основну одлику јединство у екуменизму и секуларизацији. Уместо да буде „Свети“ критски скуп је постао „светски“. Као што смо већ писали, ниједан Православни Сабор се није бавио светом, већ Црквом, проблемима у вези истина њене вере и живота. Критски скуп се сав бавио светом, био сав окренут свету, подражавајући у томе 2. Ватикански концил, и зато завршио као „посветовњачени“, прихвативши светске циљеве и методе: мир у свету, заштиту људских права, обнову „јединства“, дијалог и екуменизам. С овим у вези треба приметити још нешто. Реч је о подели Помесних Цркава на западни и источни блок, којима припадају учеснице и неучеснице Критског скупа. Линија разграничења иде у правцу север-југ. Западном блоку припадају све Помесне Цркве држава и народа чије власти воде прозападну и, у мањој или већој мери, антируску политику. Случајност?! Зато Критски скуп треба посматрати као део западне антируске кампање и као крупан корак у незаустављивој апостасији, која за антихриста треба да припреми „антицркву“. С овим последњим у вези слажемо се са мишљењем о. И. Тарасова: „Али ствар је у томе што се процес апостасије неће зауставити: оно што је проречено неизоставно ће се испунити. Доћи ће до спајања свих ‘цркава’ у једну светску… Јер у њој ће бити крунисан антихрист, који ће обавезно доћи. Та ‘црква’ ће се под њим изградити, и њен настанак је неизбежан. Но, видећи како се она формира, треба се уклонити од ње, не постати њен члан, – то је задатак сваког хришћанина“[13].
У вези могућег развоја догађаја након Крита, треба, пре свега, нагласити чињеницу да само Сабор може побити и осудити лажни сабор. Појединци епископи, свештеници, монаси и мирјани могу да осуде и не прихвате неправославно учење Критског скупа, али сам скуп може осудити и одбацити само Православни Сабор, супротно ономе што тврде и чине ревнитељи не по разуму, већ по несмирењу и расколници. Постоје две могућности: 1. да Помесне Цркве које нису биле на Криту сазову Свеправославни Сабор, на који би позвали епископе, свештенике, монахе и мирјане не само својих, већ свих Помесних Цркава, и на коме би донели православно учење и одбацили Критски лажни сабор, након чега би настало исповедање вере у читавој Цркви везано за два учења, и 2. да осуђивање и неприхватање Критског скупа и одлука, попут Антиохијске, појединачно учине и остале три неучеснице, и да након тога на дуже време у Православној Цркви сапостоје екуменистичко-секуларистичка и антиекуменистичко-секуларистичко богословље и вера. У вези прве могућности најоптималније капацитете и ауторитет поседује Руска Црква, уз велики недостатак што је њен врх екуменистички и модернистички. В. Семенко истиче улогу председника В. Путина у вези одустајања РПЦ од одласка на Крит, и наглашава могућност његове улоге у евентуалном сазиву новог Сабора: „Пошто после фамозног сусрета у Хавани, организованог и спроведеног у дубокој тајности не само од народа, већ чак и од чланова Архијерејског сабора и синодалаца, не приличи да се гаје неке илузије у вези искрености владајућег субјекта у нашој Цркви, неопходно је (ма како то било тешко, чак немогуће) покренути онај спасавајући механизам, који је промисаоно прорадио и спасао ситуацију у моменту посете Атона од Председника Путина“[14].
Не би то било први пут у историји РПЦ. Нешто слично се догодило када је Патр. Алексеј 1. у време Стаљина 1948. год. сазвао Свеправославно саветовање у Москви, на коме је осуђен екуменизам, да би тај исти патријарх за владе Хрушчова 1961. потписао приступницу Руске Цркве ССЦ. Сада би било потребно да се догоди супротно. Остаје, међутим, непознаница да ли је за тако нешто потребна, као у време Алексеја 1., промена шефа државе.
У сваком случају, извесно је, на велику жалост и роптање царебораца и папоцезариста, да се време домаћина Васењенских Сабора и главе Православне Цркве незаустављиво, по залогу искупљујуће и васкрсавајуће жртве Св. Великомученика Цара Николаја 2., приближава…
Сие буди, буди!
__________________________________________________________________________
[1] „Низ учесника Критског сабора је одбио да потпише документа“, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94859.htm (30. 06. 2016).
[2] „Митрополит Навпактски Јеротеј проговорио о проблемима у вези усвајања докумената на Криту“, превод: М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94902.htm (02. 07. 2016.).
[3] Μητροπολίτη Μόρφου Νεοφύτου, „Εκκλησία και ετερόδοξοι“, http://www.immorfou.org.cy/component/content/article/16-news/1294-dfghhjjkklk4565789.html (30. 06. 2016.).
[4] Λεμεσού Αθανάσιος, „Για λόγους συνειδήσεως δεν το υπέγραψα“, http://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/9162-lemesou-athanasios-gia-logous-suneidiseos-den-to-upegrapsa (02. 07. 2016.).
[5] „Саопштење Митрополије пирејске о критском скупу“, превод: архим. Н. (Богосављевић), http://borbazaveru.info/content/view/8877/1/ (02. 07. 2016.).
[6] „Удружење православних клирика и монаха Грчке: ни сабор, ни велики, ни свети“, http://www.pravoslavie.ru/srpska/94939.htm (02. 07. 2016.).
[7] Диак. И. Маслов, „О ‘варфоломеевском’ соборе“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/25/o_varfolomeevskom_sobore/ (25. 06. 2016.). За истог аутора Посланица са Крита је „постмодернистичко бунцање“; исти, „’Кружна посланица’ с Крита – постмодернистички ‘месиџ’“, превод: архим. Н. (Богосављевић), http://www.princip.me/djakon-ilja-maslov-kruzna-poslanica-s-krita-postmodernisticki-mesidz/04/07/2016/ (04. 07. 2016.).
[8] Н. Каверин, „’Варфоломеевский’ Собор завершился в качестве ‘регулярно действующего института’“, http://ruskline.ru/analitika/2016/06/30/varfolomeevskij_sobor_zavershilsya_v_kachestve_regulyarno_dejstvuyuwego_instituta/ (30. 06. 2016.).
[9] В. Филимонов, „Удары в сердце Православия“, http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/28/udary_v_serdce_pravoslaviya/ (29. 06. 2016.).
[10] Прот. В. Ципин, „О статусу Сабора на Криту“, превод: М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95026.htm (05. 07. 2016.).
[11] „Став Антиохиjске Цркве према према сусрету који је одржан на Криту“, превод: Д. Лапа, М. Тодић, http://www.pravoslavie.ru/srpska/95047.htm (04. 07. 2016.)
[12] Архим. др Н. Богосављевић, Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016.
[13] „Отац Игор Тарасов поводом скупа на Криту: ‘Треба остати са народом’ – интервју за ‘Православни крст’“, http://borbazaveru.info/content/view/8879/1/ (03. 07. 2016.).
[14] В. Семенко, „Экуменическая эпопея: узловой момент“, http://amin.su/content/analitika/9/4602/ (04. 07. 2016.).
