Због (не)функционисањa БиХ као државе, стања сталних политичких напетости, међунационалних трвења, међуентитетских спорења, као и унитаристичких тежњи на једној страни и децентралистичких настојања на другој, те због неуравнотеженог политичког приступа Високог предстваника у БиХ, формирања различитих политичких блокова, који делују у интересу политичког Сарајева, а на штету РС, у које су укључене и неке српске политичке снаге, неопходно је да се у овој изборној години у БиХ повремено присетимо и позовемо на „Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини“ (у даљем тексту Дејтонски споразум), а посебно на неке његове Анексе, како би анализа укупног стања у БиХ била што темељитија и објективнија.
Није сувишно подсетити на чињеницу да одредбе Општег оквирног споразума за мир у БиХ одражавају суштину прихваћених Договорених основних принципа од 08. септембра 1995.г. и даљих Договорених основних принципа од 28. септембра 1995.г. и споразума о прекиду ватре од 14. септембра и 5. октобра 1995.г. и да те одредбе садрже принципе Повеље Уједињених нација, Завршног акта из Хелсинкија и других докумената Организације за безбедност и сарадњу у Европи и потврђују да стране потписнице прихватају све Анексе овога Споразума.
Зашто је ово важно? Иако је у самом називу споразума реч о Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, он са свим својим Анексима одређује БиХ као државу у старим границама, али са посве новим уставним уређењем и унутрашњом територијалном поделом, где само име БиХ остаје. Дакле, нису прихватљиве тврдње да је Дејтонски споразум само окончао рат у БиХ и успоставио мир. Потписани споразум о прекиду ватре између зараћених страна из септебра и октобра 1995.г. био је један од основа за прекид рата и успоставу мира. Међутим одржање мира и перспективе БиХ као међународно признате државе било је могуће само прихватањем свих одредби Дејтонског споразума, посебно Анекса IV (Устав БиХ). Зато је важно да се Дејтонски споразум разуме и прихвати и као акт којим је потврђен споразум о прекиду ватре и успостављен мир у БиХ, али и пре свега као основа неопходна за функционисање БиХ као стабилне и демократске државе засноване на равноправности три народа, свих грађана и два Ентитета.
Управо због различитог схватања суштине Дејтонског споразума, постдејтонска БиХ пролазила је и пролази кроз врло турбулентне фазе у свом развоју. Како год било, у основи Дејтонског споразума и основама уставног уређења БиХ леже резултати рата са свим својим последицама. Када су стране одлучиле да прихвате Дејтонски споразум, оне су биле свесне да се одричу одређених ратних циљева, као и чињенице да споразум пружа шансу за миран и просперитетан развој БиХ. Међутим, поједине стране потписнице Дејтонског споразума (бошњачка страна), као и неке земље гаранти тога истог споразума, све време су настојале, а и даље покушавају да кроз ревизију Дејтонског споразума, остваре оне циљеве које нису оствариле током рата, и то под изговором да је Дејтонски споразум само зауставио рат и да он по својој суштини и наводним „контраверзама“ не пружа могућност нити оквир да БиХ буде функционална држава.
На подривању Дејтонског споразума и његовом ревидирању, потискујући „слово“ Дејтонског споразума, а афирмишући „дух“ Дејтонског споразума, најављујући његову „бриселску фазу“, највише су радили Високи представници у БиХ, и то по налогу моћних западних сила (главних „сведока“ споразума и то САД, Велике Британије, Немачке, Француске и ЕУ – прим. аутора), а у корист бошњачке стране у БиХ, и науштрб РС и српског народа.
Зато ћемо се овде позабавити „делима“ Високих представника у БиХ и њиховим „маглама“, којим обавијају целу БиХ, уместо их развејавају.
Институција Високог представника у БиХ је установљена Анексом – X (Споразум о цивилном спровођењу мировног решења). Потписнице споразума су Република БиХ (као имагинарна творевина, јер управо као бишва југословенска република и фактички нестала у Дејтону – прим. аутора), Република Хрватска, Савезна Република Југославија, Федерација БиХ и Република Српска.
О чему су се стране споразумеле? Стране су постигле сагласност да се у циљу спровођења цивилних аспеката мировног решења, које обухвата широку лепезу активности и то свих оних садржаних у анексима Дејтонског споразума, осим војног аспекта мировног решења, установи институција Високог представника у БиХ. Високог представника (ВП) именује Савет безбедности УН у складу са релевантном резолуцијом, којом се ВП поверавају задаци наведени у Члану 2 (Мандат и методе координације и одржавања веза). Да не бисмо набрајали све задатке које по наведеном чл.2 има ВП, довољно је рећи да ВП надгледа спровођење мировног решења, тесно сарађујући са Странама, координишући активности цивилних организација у БиХ; дужан је периодично извештавати УН, ЕУ, САД, РФ и друге заинтересоване владе о напретку спровођења мировног споразума. Поред наведеног, ради остваривања свога мандата, ВП сазива и председава „Заједничком цивилном комисијом“ у БиХ коју сачињавају политички предстваници Страна, командант војних снага и др. Стране су сагласне да сарађују у потпуности са ВП, који се по Споразуму сматра коначним ауторитетом за тумачење споразума о цивилном спровођеењу мировног решења.
Дакле, у складу са додељеним мандатом према споразуму, ВП мора да се стара о спровођењу цивилних аспеката мировног решења, а не никако да креира нека нова решења, нове институције или преузима нова, другачија овлашћења. Међутим, у пракси рада ВП у БиХ ствари су се одвијале посве другачије. Одређене западне земље, чак и оне које су креирале Дејтонски споразум, виделе су прилику да кроз институцију ВП и модификацију његовог мандата, остваре своје геополитичке циљеве и интересе, у спрези са бошњачким лидерима, па су одлучиле да формирају нека нова тела која ће бити у служби ВП и радити на подривању Дејтонског споразума.
Тако је у Лондону 8. и 9. децембра 1995.г. заседала Конференција за спровођење мира (engl. Peace Implementation Conference) с циљем да „мобилише међународну заједницу“ како би се „ефикасније“ реализовали цивилни аспекти мировног решења. Као главни закључак поменуте конференције било је формирање Савета за спровођење мира (engl. Peace Implementation Council, PIC). Одлучено је да Управни одбор ПИК-а чине представници Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, САД, Комисије ЕУ и Организације исламске конференције (заступа је Турска). Дакле, формирано је ново тело које није предвиђено Дејтонским споразумом, које има фактички утицај, али правно не може доносити никакве одлуке. Одлуке ПИК-а нису обавезујуће за ВП. Међутим, у пракси ствари стоје потпуно другачије и ВП ради искључиво по крњим одлукама ПИК-а.
Врхунац у промени мандата ВП била је одлука о доношењу Бонских овлашћења ВП, установљених на бонском заседању ПИК-а (децембра 1997). Овим овлашћењима ВП је дато право да доноси амандмане на Устав Федерације БиХ и Устав РС, доноси законе и њихове измене и допуне, смењује изабране представнике народа и државне службенике, забрањује учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа, без права жалбе. Као што видимо, ради се о класичним диктаторским овлашћењима. Сва власт у БиХ била је концентрисана у рукама ВП, без икаквих ограничења. ВП је био апсолутни владар у БиХ.
Од увођења институције ВП, у БиХ је било до сада 7 ВП укључујући и актуелног Валентина Инцка, и то: Карл Билт (1995-1997) из Шведске; Карлос Вестендорп (1997-1999) из Шпаније; Волфанг Петрич (1999-2002) из Аустрије; Педи Ешдаун (2002-2006) из Велике Британије; Кристијан Шварц-Шилинг (2006-2007) из Немачке, Мирослав Лајчак (2007-2009) из Чешке и Валентин Инцко од 2009, из Аустрије, чији је мандат још у току. Сви наведени ВП су на различите начине спроводили свој мандат. Било је оних који су сматрали да је Дејтонски споразум довољан оквир за функционисање БиХ, уколико се доследно спроводи (Мирослав Лајчак). Педи Ешдаун је био посве суспендовао слово Дејтонског споразума и водио је БиХ по мери и жељи својих налогодаваца (САД и ВБ), користио Бонска овлашћења у пуном обиму, дерогирао надлежности РС, с основним циљем да је угаси као такву, владао је апсолутистички, на начин који није забележен у модерној Европи. Ешдаун и данас сматра да Дејтонски споразум није био база за изградњу БиХ као државе, него је био споразум који је само зауставио рат и био инструмент за постратно преуређење БиХ као унитарне државе. Поједини ВП, као нпр. Волфганг Петрич, сматрају да се међуетничке поделе у БиХ могу превладати економским напретком и побољшањем социјалног положаја свих грађана, без разлике шта се каже у Дејтонском споразуму.
Неразумевање прилика у БиХ, које показују скоро сви ВП, па и садашњи Валентин Инцко, као и бивши Кристијан Шварц-Шилинг, огледа се у њиховим захтевима да се у БиХ појача ангажман међународне заједнице, јер БиХ мора постати чланица ЕУ и НАТО пакта, чим пре. Они виде БиХ онако како то они желе, не питајући за мишљење домаће политичаре и грађане БиХ, односно три народа у БиХ. Од представника народа и грађана у БиХ очекује се беспоговорно прихватање одлука ВП.
Уместо да буду чувари Дејтонског споразума и његови реализатори у пуној сарадњи и координацији са домаћим политичарима, ВП су Дејтонски споразум тумачили и спроводили на свој начин према инструкцијама својих ментора и залагали се за његову измену, као што то чини данас и ВП Валентин Инцко. Док се Кристијан Шварц-Шилинг чуди како то да БиХ не може да има једног председника кога ће прихватити све политичке партије и сви грађани, на исти начин како то све партије чине у СРН када је реч о избору председника Немачке, није ни свестан да он показује дубоко неразумевање БиХ, њене историје, традиције, уставног уређења. На крају, он не разуме Дејтонски споразум, који је требало да спроводи.
Дејтонски споразум и Устав БиХ су, изгледа, били ”добри” и пружали су шансу за функционалну БиХ све дотле док су их спроводили и примењивали ВП по свом укусу, а на штету РС, и у интересу унитаризације БиХ. Дејтонски споразум нуди основе за функционалну БиХ – само ако се дословно спроводи. Република Српска и њене власти инсистирају управо на слову Дејтонског споразума и грчевито се боре и противе изменама Дејтонског споразума и функционисању БиХ ван тога оквира, а посебно преносу надлежности са Ентитета на власти БиХ. Актуелни ВП Валентин Инцко нема више снаге да намеће решења супротна Дејтонском споразуму, не може више да ломи власти РС и да их принуђава да раде по његовом диктату, и врло је несрећан што председник РС Милорад Додик не дозвољава нови пренос наделжности на ниво БиХ, већ захтева враћање пренетих надлежности са БиХ на Ентитете. Због тога Инцко иницира промене Устава БиХ, односно Дејтонског споразума, и то кроз форму међународне конференције. Уместо да се стара о спровођењу цивилних аспеката мировног решења, Валентин Инцко настоји да уведе нова решења и да мења Дејтонски споразум.
Међутим, власти у РС су одлучне и довољно снажне да у новој међународној констелацији и новој геополитичкој арени у Европи и на Балкану, где све више снажи утицај Русије и Кине, осујете све Инцкове намере и да успешно развеју све магле које он шири у БиХ. Политичко „разведравање“ у БиХ ће доћи када буду развејане све постдејтонске магле које су стварали Високи представници у БиХ.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
