Од октобра 2000. године, на другачијим основама него раније, Србија је поново у озбиљном раскораку са глобалним геополитичким и економским трендовима. Уз то, брже и од земаља које су у саставу ЕУ, кренула је путем деконструкције националне државе.
Током друге половине 19. века, готово читава Африка покорена је од стране европских колонијалних сила, које су настојале да обезбеде сировине и нова тржишта. Једина већа афричка држава која је успела да очува независност била је Етиопија. И она је била изложена различитим притисцима, али се са њима ипак изборила. Најозбиљнију опасност представљала је италијанска инвазија из 1896. године. Међутим, енергични етиопски цар Менелик успео је да порази Италијане. Слично су прошли и Енглези – „власници“ најмоћније колонијалне империје тог времена – током неколико покушаја да освоје Авганистан.
СПАСОНОСНИ ЧАСНИ ПОРАЗ
Угрожене земље, ако имају одлучно вођство и храбар народ, и те како могу да пруже снажан отпор агресивним велесилама, и да их тако дестимулишу да их даље киње. Наравно, исход није увек ружичаст. Ако су колонизатори имали велики интерес, или су сматрали да је победа неопходна за њихов престиж, историја нас томе учи, ангажовањем великих ресурса, по правилу, излазили би као победници. Чак је и јуначка Етиопија, када се суочила са фанатичном фашистичком одлучношћу да италијански афрички поседи буду проширени, пошто је пружила жесток отпора 1935-36. године, била је окупирана. Но, тиме што се одупрла колико год је могла, обезбедила је да убрзо (1941), у промењеним геополитичким околностима, поново оживи њена независност. Штавише и да добије значајно територијално проширење и излаз на море.
Отпор није био узалудан. Другачије би било да су, којим случајем, Етиопљани одбили италијанску инвазију – макар и уз привремени губитак дела земље који се нашао под окупацијом – а онда, исцрпљени економским санкцијама и жељни бољег живота који, наводно, европски освајачи доносе, решили да прихвате да постану италијанска колонија. Да је тако било, када би Италија била поражена, њихову судбину би, на начин који само њима одговара, кројили победници. Не да Етиопија не би могла да реализује своје легитимне националне претензије (излазак на море), већ би можда била и подељена између, тада још колонијалних, европских сила.
ПРОЋЕРДАНИ СРПСКИ ОТПОР
Мале земље не могу да обликују геополитички контекст у коме живе. Морају да му се прилагођавају, али то треба да чине тако да корист буде већа од штете. Ради тога неопходно је да препознају надолазеће трендове, зашта је одговорна њихова политичка елита. А и за велике државе је опасно када њихови лидери, ухваћене у замку менталне статике или интересног слепила, не увиђају куда свет иде, а камоли за мале.
Нажалост, Срби су у скорије време два пута пали на испиту геополитичке зрелости. Прво нису схватили последице рушења Берлинског зида, а онда нису препознали да се већ увелико тресе и евроатлантски бедем. Тиме што благовремено нисмо уважили идеолошке жеље победника у Хладном рату, њих смо непотребно револтирали (што није гарант да из геополитичких мотива према нама не би поступили на исти начин као и овако). Затим смо некритички, на штету својих виталних интереса, почели да се прилагођавамо вољи Вашингтона, занемаривши да то треба радити тако да колико-толико користи нама, а не да би тек тако задовољили САД.
После урушавања СССР-а, глобални поредак је радикално измењен. Свет је уместо биполарног постао униполаран. САД, преостала суперсила, изгубивши противтежу, осилила се преко сваке мере. У духу средњовековног поимања хијерархије међу државама, Вашингтон је почео да изграђује „Нови светски поредак“. У њему је Србима, да ли зато што се нису прилагодили новим околностима или начелно, намењено неприхватљиво место. Томе смо се с правом супротставили. Но, нисмо били истрајни, и сигурно смо прошли горе него што би се десило да су наши лидери били одлучнији, а ми пожртвованији.
Поступали смо по принципу крени-стани, и у тренуцима деморалисаности правили фаталне уступке, лажно се надајући да ће преостале српске интересе САД оставити на миру. Но, српска борба, иако мањкава, ипак је показала да САД нису свемоћне. Могле су да сламају отпор, али за то им је било потребно време, а онда када је на другој страни постојала одлучност и храброст, домети њиховог деловања били су ипак ограничени. А док смо се ми, са променљивим ентузијазмом одупирали – и ипак сачували државно јединство Србије и Црне Горе, Републику Српску и спречили формално издвајања КиМ из састава Србије (иако не и окупацију наше Јужне покрајине) – свет се полако мењао.
ПОЛИЦЕНТРИЧНИ СВЕТ
Економски узлет Кине био је опсежан. Слично се дешавало и са читавим низом земаља, од Латинске Америке па до јужне Азије. У Русији је сазревала свест да приче о „евроатлантском партнерству“ њу воде у колонијални статус. С друге стране, САД и друге западне земље, не увиђајући крајње консеквенце животне филозофије коју су прихватиле, лакомислено су радиле у прилог свог дугорочног слабљења. Оптимизам изазван тријумфом у Хладном рату, али и, у складу са интересима владајуће елите, вулгарно схватање победничке неолибералне идеологије, имало је фаталне економске последице. Дошло је до општег занемаривања ризика, појаве нових финансијских инструмената, плиме непромишљеног задуживања, занемаривања производње. То је краткорочно подстакло брзи привредни раст. Но, није прошло много времена пре него што се показало да је он био заснован на нереалним основама.
Велика економска криза само је динамизирала трендове који су и пре тога постојали. Померање тежишта светске економије ван евроатлантског простора прати, мада још не пропорционално, прерасподела војно-политичке моћи. Наравно, Америка неће пропасти, али свет је већ постао асиметрично полицентричан. Другим речима, иако су САД и даље најмоћнија сила, присутна широм света, неке друге државе, пре свега Русија и Кина, не само да им парирају у појединим регионима наше планете, већ су у њима осигурале доминантну улогу. А у наредним деценијама свет ће, то је неминовно, постати и истински полицентричан. Садашњим прворазредним регионалним силама придружиће се још неколик других, па ће простор за глобалну хегемонију додатно бити сужен. Уз то, Кина ће, готово сигурно, постати светски такмац САД.
СРПСКО СЛЕПИЛО
А шта је било са нама? Баш онда када је динамизирање, по нас повољних, глобалних промена било на помолу, ми смо капитулирали. Чињеница је да је 2000. године било тешко препознати опсег глобалне трансформације, као и да је много тога основано могло да се замери тадашњој власти. Међутим, нисмо смели – зашта је био крив велики део деморалисаног народа, а не само политичка елита – да прихватимо да ради нормализације односа са САД и ЕУ, почнемо да разарамо темеље на којима почива држава. И то у условима када Вашингтон чак ни декларативно није одустао од претензија према нама, због којих нас је раније и војно нападао (стварања тзв. косовске државе, централизација БиХ).
Ради илузија о „европском рају“ али и из партијско-личних рачуна, наши нови лидери повели су земљу путем постепеног уништавања војске и специјалних служби, довођења економије у потпуну зависност од Запада, поткопавања идентитета. Из нехата када се радило о народу и делу политичких структура, али на основу намере неких наших некритички прозападно настројених политичара, испало је да смо 5. октобра изабрали да започнемо кобни процес. Почели смо да радимо оно што је, кроз маглу нијанси које су сакривале суштину, током једне деценије руинирало нашу националну државу.
Пошто су САД и земље које та сила предводи признале тзв. косовску независност, свакоме добронамерном, шта год да је до тада мислио, морало је да постане јасно да се Србија заглибила у муљ, и да је, ако настави по старом, чека судбина постмодерне колоније, и то сведене на територијалну меру коју прижељкују њени страни господари. Иако је до тада себи направила велику штету, још је без већих ломова имала могућности да се удаљи од ивице литице. И при том, нисмо морали да повлачимо радикалне потезе. Довољно је било да заузмемо чврст став, истински почнемо да градимо партнерске везе са земљама које се према нама понашају пријатељски, на одмерен начин започнемо да консолидујемо државу, односно одустанемо од даљег прављења погубних уступака ради фамозних европских интеграција. Међутим, поново смо допустили да нас жедне преведу преко воде.
Шта је могло и пре 2000. године да се каже за нашу „главу“, али бар смо се до тада како-тако држали на ногама. Тада смо себи пуцали у једно колено, почевши да разарамо факторе државне моћи, да би 2010. године то урадили и са другим коленом. У ствари, још 2008. године попили смо опојно средство које нас је довело у такво стање да то сада урадимо, тј. да суштински дигнемо руке од одбране свог територијалног интегритета. Да би наводно ушли у ЕУ, наши властодршци су обзнанили да су до краја спремни да удовоље захтевима Вашингтона. А ту се, брзо ћемо се уверити, нажалост не ради само о фактичком признању Косова, већ и регионализацији (федерализацији) Србије, уласку у НАТО и учешћу у туђим ратовима, одрицању од блиских веза са Русијом, занемаривању српских интереса у Црној Гори, дизању руку од Републике Српске (која је, на срећу, способна да се бори за своје интересе).
ДАЉА САМОДЕСТРУКЦИЈА?
После 5. октобра потврдили смо да људи сами себи, због илузија, могу да направе штету коју није био у стању да им учини најгори непријатељ. Иста судбина задесила је Етиопљане. Антикомунистичке снаге, које су 1991. године, с разлогом, свргле Менгисту, ради тога су се играле са судбином државе, што нису смеле да чине. Склопиле су савез са еритрејским сепаратистима, а њихову подршку платиле пристајањем на институционално отварање питања независности те покрајине. Када су нове власти ушле у такву комбинацију – у чему су и те какву улогу имале западне силе и либералне идеолошке илузије – процес се отргао контроли. Еритреја је 1993. године постала независна. Етиопија је тиме одсечена од мора и тако, у геополитичком погледу, осакаћена, а није успела да купи мир. Осокољена попустљивошћу Адис Абебе, новонастала држава показала се непопустљивом у вези са пограничним споровима, па је 1998. године избио рат између ње и Етиопије. Уз велике жртве она је победила, али није више могла да поништи признање Еритреје. А много мање би је коштало, и била би у неупоредиво бољем геополитичком положају, да неколико година раније није попустила. То је нама поука да ни индиректно не смемо да легализујемо косовску сецесију. Уосталом, Србија, иако тешко рањена, још је способна да отпузи даље од јаме у коју имају задатак да је стрпају квислинзи који је воде.
Где би нам био крај да у турбулентним временима која долазе – када ће се као пре Другог светског рата надигравати низ сила – имамо војни и у националним оквирима одрживи економски потенцијал из 2000. године? Ипак, још имамо шансу да залечимо ране и прикупимо снагу, и тако спречимо нове губитке, односно сачекамо доба када ћемо моћи да вратимо бар део онога што нам је отето. Но, да би се то десило народ мора да се активира, а њега системски-опозиционе странке не могу да пробуде на теоријским основама. То могу да постигну само ако крену у народ и буду пружале практичан отпор сваком наредном национално-деструктивном потезу власти.
Извор: Магазин Печат
