ПОСТУПАК ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА ТОЛИМИРА

276

 

МТБЈ је 12. децембра текуће године изрекао пресуду у случају генерала Здравка Толимира. Он је проглашен кривим за геноцид и осуђен је на доживотну робију. Међутим, одлука је донета прегласавањем – један судија П.И. Ниамбе изнео је категоричко неслагање са одлуком и изјавио да генерал Толимир треба да буде ослобођен по свим тачкама оптужнице.

Одлука судског већа представља класичан пример неправедног суђења. Размотримо неке моменте који показују дефектност такве одлуке.

Тако се приликом решавања питања о томе да ли је војска босанских Срба радила по општем плану напада на цивилно становништво, Претресно веће се ослонило на чувене Директиве, између осталих на директиву №7. Међутим, судије су ту Директиву издвојиле од осталих директива, као и из историјског контекста грађанског рата у Босни, који је у време разматраног догађаја већ трајао пуне три године. На тај начин, у условима рата који већ увелико траје, текст Директиве №7 не може се сам по себи сматрати као противправно дело. Штавише, суду нису предочени никакви докази за то да је Директива утицала на било који начин на деловање армије РС.1 Осим тога, судско веће је неправилно оценило да је сваки напад на енклаве представљао истовремено и напад на цивилно становништво. Судије су игнорисале важан део исказа сведока П. Салапуре, који је, између осталог, изјавио да је циљ напада била дислокација команде бригаде војске БиХ2, тако да је то био легалан војни циљ.

У предмету против Здравка Толимира веома важан је и исказ сведока који су раније признали кривицу, у првом реду Момира Николића и Дражена Ердемовића. Овде је потребно појашњење – то су били сведоци који су признали своју кривицу у замену за обећање да неће бити сурово кажњени. При том је “признање кривице” веома лукав термин за такву врсту докумената који се нуде оптуженим да их потпишу. Ради се о томе да их оптужени само потписују, али их они нису саставили! То је критички важан тренутак за оцену суштине тих споразума. Штавише, ова признања се састављају узимајући у обзир оптужбе против осталих оптужених и имају за циљ да се докаже кривица других. Због чега су потребни такви “докази” против других? Наравно, због тога што нема никаквих других доказа.

Одлука судског већа заснована је на изузетно пристрасном приступу, где се доказима сведока оптужбе беспоговорно верује, ма колико они били магловити, а докази сведока одбране се одбацују без обзира колико они били уверљиви. Да ли се овакав приступ може сматрати грешком судија или очигледном пристрасношћу? Сам текст пресуде даје основ да се јасно закључи: то је смишљена и отворена пристрасност. Примера за то је много. Навешћемо само један. За то да би се доказао геноцид – а управо то је био главни задатак тужилаштва (и како ћемо касније видети, исти задатак имао је и суд!), неопходан је доказ о намерама. Предумишљај је веома субјективан појам и у одсуству било каквог документа потребно је скупити масу чињеница који би у својој свеукупности могли довести до једино могућег закључка како је циљ одређених дејстава био управо тај злочиначки резултат. За доказ геноцида неопходан је доказ о умишљености уништења одређене групе људи као такве. За време процеса, судијама је приказан видео, на коме је забележен покрет босанског цивилног становништва. На видеу се види како српски војници дају народу храну и воду. Међутим, у тренутку приказивања овог доказа против геноцида, у помоћ прискаче сведок тужилаштва Рутген који изјављује како је то само пропаганда “за камеру”. Тај сведок није навео ни један доказ за своје речи, али судије његову примедбу прихватају беспоговорно! При том судије на “задивљујући начин” нису приметиле исказ сведока М. Дероњића који је показао да је храна и вода људима дељена током два дана, иако то није забележено камером. Важна примедба: сведок Дероњић је такође био сведок тужилаштва. На тај начин ми видимо да су судије без објашњења одбациле сведочење једног сведока оптужбе (који је предочио чињенице) и такође не објашњавајући узроке ослањају се на сведочење другог сведока (који је само изнео своје мишљење, ничим га не поткрепљујући). То је очигледан пример кршења принципа In dubio pro reo – све сумње морају се тумачити у корист оптуженог. Овде ми видимо апсолутно обрнут принцип – судије пажљиво бирају за оптуженог како најгора могућа, тако и потпуно ирелевантна сведочења.

Међутим, у одлуци судског већа у предмету против Здравка Толимира – најглавнији је Ратко Младић. Овде треба видети две стране овог питања. Прва је – то што се у тексту пресуде помиње генерал Младић, а друга – то што је јавно рекао председавајући судског већа приликом читања пресуде.3 У већем делу, то су две стране једне медаље, али нас један важан детаљ нагони да их раздвојимо.

Што се тиче прве стране – треба обратити пажњу на то да кривица Здравка Толимира није заснована на личној одговорности, него на учешћу у “удруженом злочиначком подухвату” (УЗП) у извршењу убиства – скандалозне теорије која је, иако се чак и не помиње у статуту МТБЈ, уведена у праксу трибунала и користи се како би се осудила лица против којих не постоје докази да су починили кривична дела. За главног учесника УЗП проглашен је генерал Младић. Та чињеница сама по себи говори да реална кривице генерала Толимира у тужилаштву није нађена. Али трибунал није обезбедио ни доказе за кривицу генерала Младића. Као прво, нема убедљивих доказа као таквих, а као друго – како се може доказати кривица једног оптуженог у судском процесу који се води против другог оптуженог? У том смислу, у одсуству тог оптуженог и његовог адвоката? Међутим, управо то се десило у Хашком трибуналу.

То што су судије у процесу против генерала Толимира покушале да представе као доказ против генерала Ратка Младића, било би достојно осмеха да то није истовремено веома тужно. Тако судије тврде да се на сусретима у хотелу “Фонтана” Ратко Младић “претећи понашао”. Међутим, ни један објективан доказ (укључујући и видео записе са тих сусрета) не потврђује такав закључак. Сами сусрети (на којима су разматрана питања о пресељавању становништва у енклавама) били су представљени као део операција армије РС на етничком чишћењу. Међутим, то је безочна лаж, јер су на самом процесу достављени докази да је иницијатор тог премештања био командант холандског батаљона УН Т. Кареманс, а армија РС на челу са генералом Ратком Младићем се сагласила да помогне како би премештање цивилног становништва протекло безбедно. Генерал Ратко Младић директно је изјавио да је армија РС заинтересована за безбедно премештање цивилног становништва, јер они не сносе одговорност за оно што се десило. На тај начин су судије практично фалсификовале кривицу генерала Младића, али су то урадиле толико непрофесионално да се може помислити како је то намерно учињено.

Што се тиче друге стране дела – треба обратити пажњу на то што је председник судског већа рекао приликом усменог изрицања пресуде. Овде је важно напоменути да је председник судског већа у овом предмету Кристоф Фљуге из Немачке, који се такође налази у судском већу које суди генералу Младићу. За време читања пресуде генералу З. Толимиру судија Фљуге је поменуо име генерала Младића неколико десетина пута. Углавном су то били цитати извађени из контекста, типа: “Ја вам поклањам живот”, а цитат “преживети или исчезнути” чак два пута је поновљен. Све што је наглас изговорено приликом читања пресуде судије Фљугеа – представља недоказану оптужбу против генерала Младића. Тако имамо чињеницу да је кривица генерала Толимира била “доказана” само кад се има у виду кривица генерала Младића (такође недоказана), што је било не само стављено у основу текста писане пресуде, већ је то било и демонстративно наглашено.

Сваки оптужени има право да му суди независан и непристрасан суд. Данас генералу Младићу суди потпуно завистан и очигледно демонстративно пристрасан суд. Ако је раније најодиознији судија у процесу Ратку Младићу био судија А. Ори (директно заинтересован за исход процеса будући да је држављанин Холандије и да је не једном исказао свој однос према кривици или некривици генерала Младића), то је данас ту одиозност очигледно пројавио и судија Фљуге. Поред свог држављанства које даје основ за његову дисквалификацију, он је још и демонстративно објавио како сматра генерала Младића кривим и чак штавише – по тој основи је већ осудио директно потчињеног Ратку Младићу на доживотну робију због геноцида.

Јесен 2012. године постаје позната по читавом низу важних судских одлука. Имамо и оправдање етничког чишћења Срба у данашњој Хрватској, ту је и оправдање геноцида над Србима од стране ОВК на Космету, а сад и нови замајац у виду оптужбе босанских Срба за геноцид. Имајући у виду да делатност МТБЈ апсолутно није судска, него чисто политичка, пресуда генералу З. Толимиру и обрачун над генералом Ратком Младићем који је у припреми – представља директну претњу Републици Српској. А такође и осуда Срба као таквих: понижењу морају бити подвргнути СВИ Срби, јер после Срба у Хрватској и Срба у Србији, морају да се јавно понизе и Срби у Босни. Управо тако треба оценити последњу одлуку МТБЈ од 12. децембра и сва делатност МТБЈ као једног од важних оружја у рату Запада против словенске и православне цивилизације.

 

1 Сведок Манојло Миловановић (начелник генералштаба армије РС) сведочио је да није знао о тим директивама до 2004-2005 године, док није чуо о њима на процесу С.Милошевићу. (Види сведочења М.Миловановића 18 маја 2011 године).

2 Види исказ сведока П.Салапуре 2 маја 2011 године

3 Усмено читање пресуде «не представља део пресуде» – управо то је рекао председавајући судског већа пред сам почетак читања пресуде генералу Толимиру. (Види.: http://www.youtube.com/watch?v=y6tE7pY7hSQ – см. 1:48).

 

фото http://www.iltasanomat.fi/ulkomaat/art-1288523607742.html