Април је за Ирце веома важан месец. У априлу 1919. године, отпочео је велики ирски устанак, који је, после вековне енглеске окупације, довео до постављања темеља независности Ирске. Кајем априла 1921. године, дошло је – до данас још актуелне –подела Ирске на два дела. Већи део тог келтског острва изборио је слободу, док је његов мањи, северни део, остао под контролом Лондона. Упркос том државно-политичком, и њему претходећем верско-националном расколу (који је као последица делатности окупатора много раније задесио ирски простор), идентитетски свесни Ирци наставили су да се боре за превазилажење наметнутих подела, односно свестрано повезивање ирског етно-државног простора. То су радили и раде на одмерен, рационалан начин, који ће пре или касније, у то сам сигуран, довести до заокруженог успеха, па Срби, који имају сличне проблеме, требало би да се инспиришу ирском посвећеношћу исправљању историјских неправди и промишљеноћу у реализацији тог прворазредног националног циља.
Као што су ирске земље и народ, мешањем прстију енглеских агресора (о чему ћемо шире говорити), подељени, то се иницијално десило на основу улоге других страних фактора, када се ради о Србима. Турско освајање, односно доспевање других делова српског народа под хабзбуршку и млетачку власт, створили су темеље за ерозију српског етничког простора (исламизација Срба и стварање новог „бошњачког идентитета“, покатоличавање и претапање српских католика у Хрвате). Шлаг на ту отровну освајачку „торту“, која је резултирала етно-сепаратистичким процесима, ставили су сами Срби. Утонули у ирационалне идеје интегралног југословенства, и, потом, комунистичког интернационализма, не да су престали да се систематски боре против, по нашу нацију, историјских малигнитета, већ су почели и да их систематски подржавају. Зато смо стигли ту где смо. Но, нек нам је за утеху то што Ирци, и у тежим условима од оних у којима се налазе Срби, никада нису заборавили шта је њихове, те нису одустали од борбе да то на реалан начин поврате.
ИРСКЕ ЕТНО-КОНФЕСИОНЛАНЕ ПОДЕЛЕ
Етно-конфесионално ривалство, које до данашњих дана потреса ирске земље, последица је енглеског подјармљивања „зеленог острва“ (како се Ирска другачије назива). Ирске међусобице искористили су нормански краљеви Енглеске да током друге половине 12. века отпочну процес освајања суседног острва. Упркос местимично жилавом ирском отпору, посредно или непосредно, „зелено острво“ је релативно брзо доспело под власт енглеске круне и у њега је „увежен“ класични европски феудални поредак, односно гро земље је дошло у руке енглеских (норманских) барона. Ипак, ирско-келтски етнички и римокатолички верски карактер освојене земље, услед свега реченог, није био нарушен. Изузев када се радило о релативно малобројним припадницима војних и административних структура, није дошло до значајнијег досељавања инородног становништва на ирски простор. Његова садашња верско-етничка диверсификација настала је на основу, од стране окупационих центара моћи тек касније наметнутог, процеса религијске метаморфозе дела ирске популације.
Пошто је енглески краљ Хенри VIII (1491-1547) из лично-политичких разлога одлучио да на територијама којима је владао издвоји цркву из римокатоличких оквира, тај процес се убрзо прелио из Енглеске у Ирску. Самостална „Ирска црква“ основана је од стране окупационих власти 1536. године, а њен поглавар, упоредо са „Енглеском црквом“, постао је енглески владар. Такве поступке државних структура подржао је врх ирског клера, док је већина обичног свештенства и народа остала привржена Риму. Ипак, постављени су темељи за ширење протестантизма у Ирској. Постепено га је прихватао део Ираца (мада релативно мали), док је уједно – како би била ојачана власт Лондона над политички и верски непокорним острвом – долазило и до досељавања из Британије, пре свега шкотског али у некој мери и енглеског протестантског становништва. Оно се, поготово на северу, мешало и постепено стапало са ирским протестантима. Тако су у крајевима данас познатим као Северна Ирска – која је и даље четврти конститутивни ентитет Уједињеног Краљевства (заједно са Енглеском, Велсом и Шкотском) – настале нове етничке заједнице: шкотско-ирска и англо-ирска.
ПРОДУКТИВНИ КОМПРОМИС
Већински католички Ирци, који се углавном нису поистоветили са британском државном заједницом, упорно су се борили за добијање аутономије па и, када им је деловало да је то реално, стицање независности. Вековима су дизали устанке, које су енглеске власти, уз реке проливене крви, успевале да угуше. Но, почетком 20. века, са ступањем маса на политику позорницу, отпор је добио нови квалитет и квантитет: прерастао је у прави модерни општенародни рат против окупатора. То се десило у априлу 1919. године, пошто је самопроглашена „Ирска национална скупштина“ прокламовала независност земље. Наравно, Британци су одговорили енергичним мерама срачунатим на то да успоставе свој, условно речено, нарушени уставни поредак. А рат је осим ирско-енглеске димензије добио и компоненту међуирског сукоба. Јер, Ирци католици и Ирци протестанти борили су се, и то фанатично, на разним странама.
После жестоких сукоба, у којима су обе стране имале значајне губитке, показало се да је настала пат позиција. Ирци нису имали капацитет да поразе моћну Британску империју, а она није могла да искорени ирски отпор изузев да буквално уништи већинско становништво земље. Уз сав прагматизам и суровост која из тога произлази, демократска држава са активним јавним мнењем, каква је била Британија, на то није била спремна (бар не у Европи). Енглеска је била (и на неки начин остала) експлоататорска колонијална метропола, али не и тоталитарна сила налик нацистичкој Немачкој. Отуда, одлучила се да Ирцима понуди компромис. Он је подразумевао да крајеви Ирске са већинским католичким становништвом добију статус доминиона (независне државе која са Британијом дели монарха и налази се у својеврсној лабавој конфедерацији), док би превасходно протестантски северни делови ирског острва непосредно остали у саставу Уједињеног Краљевства. Уз то, услов Лондона био је да Ирска са Британијом задржи војне везе, односно да на њеној територији буду стациониране енглеске, пре свега поморске, базе.
Реално увиђајући однос снага, већи део ирског руководства определио се за споразум, док му се мањина одлучно супротставила. У складу са тим, у децембру 1921. године између бораца за ирску независност, које је Лондон признао као легитимне представнике већег дела Ирске, и Велике Британије, закључен је тзв. Англо-ирски споразум. По њему, легализована је Ирска Слободна Држава (Irish Free State), у којој је британску монархију, у чијој је сенци остала Ирска, представљао генерални гувернер. Последицу компромиса са Лондоном представљало је избијање грађанског рата између његових ирско-католичких присталица и противника. Ирски грађански рат трајао је од јуна 1922. до априла 1923. године, а окончан је победом реалиста, тј. присталица Англо-ирског споразума. После тога, у Ирској се ситуација примирила, али је стање и даље остало напето. Разрачунавање међу ирским католицима оставило је дубоке ожиљке и између два светска рата озбиљно је оптерећивало друштвене односе, те се свестрано негативно одражавало на развојне трендове. Укључујући и економске.
СПОЉНА ЕМАНЦИПАЦИЈА И УНУТРАШЊЕ ЈАЧАЊЕ
Ирско друштво је током две деценије било подељено скоро непремостивим рововима насталим поводом питања „компромиса“ са Лондоном, односно прихватања од стране дела ирских политичара енглеског модела војно-политичких интеграција, те поделе „зеленог острва“ на Ирску Слободну Државу и Северну Ирску (директно у саставу Велике Британије). Но, пропорционално удаљавању Даблина од Лондона, унутрашње страсти у слободном делу Ирске су се мало по мало смиривале. Први значајан корак у том правцу представљало је усвајање устава из 1937. године, којим су олабављене државне везе са Британијом, и уједно – без обзира на гласно негодовање енглеских политичких структура – официјелно, на највишем нивоу, заузет је став да се не признаје подела Ирске, односно да се и њен северни део третира као део ирске државе. Следећу фазу представљало је одбијање Ирске да уђе на страни Британије у Други светски рат, односно прокламовање неутралности, која је актуелна до данашњег дана.
Пошто је Лондон, иако победнички, из другог великог рата 20. века, изашао тотално исцрпљен, Даблин је повукао још један, тај пут већ радикални, потез. Иступио је из састава Комонвелта – британске заједнице држава – и прекинуо све државно-правне везе са Лондоном. Од тада је званичан назив независног дела „келтског острва“: Република Ирска. Све то је допринело, на подручју које је стекло државну независност, преовладавању атмосфере националног помирења па и консензуса у вези са виталним ирским интересима. С друге стране, упоредо је дошло до јачања тензија на северном делу ирског острва, на релацији католичко ирско становништво – тамошња протестантска популација и британске власти. Док су ирски католици инсистирали на обједињавању поцепане Ирске тако што би и север ушао у састав Републике Ирске, протестанти су истицали да је њихово трајно опредељење да остану део Уједињеног Краљевства. О рекама крви које су проистекле из тих опречних концепата државног организовања истог простора, пошто је то добро познато, нема потреба сада опширније да говоримо.
Што се Републике Ирске тиче, она је настојала да се постепено што више еманципује од Енглеске али, иако је у једном тренутку проценила да је наступило време да повуче радикалан потез, после тога је то чинила на начин који не би довео до прекомерног затезања односа, те угрозио њене економске перспективе и безбедност. У том светлу треба посматрати и борбу Даблина за „националну ствар“ али и однос према војним и политички интеграцијама. Од „националне ствари“ није одустајао, али је поступао врло промишљено и одмерено како не би проузроковао опасне политичке сукобе са моћним суседом. Тако је деловао и на пољу војно-политичких интеграција. Ту је поготово дошао до изражаја за нас поучни ирски спољнополитички а и шире схваћен прагматизам.
ЕВРОАТЛАНТСКЕ ДИВЕРЗИФИКАЦИЈЕ
Велика Британија је од старта горљиви заговорник евроатлантског савезништва. Опет, Ирска је, позивајући се на своју неутралност, елегантно успела да изврда да приступи НАТО-у. Није агресивно одбацила испружену НАТО-вску руку, али је изналазила разлоге да одбије да је стисне, и тако је куповала време до тренутка када је проценила да може да заузме отворено непоколебљив став против приступања НАТО-у. А то је учинила јер је била свесна да би уласком у војни пакт са земљом која је до јуче била њен колонијални господар – те која и даље под својом влашћу држи део Ирске, услед чега Даблин са њом има територијалне спорове – ојачала нежељене старе споне и легализовала стање на терену. Другим речима, ирски политичари су добро разумели да би чланством у Атлантској алијанси признали нежељену „реалност“.
Стога, Ирска чак ни под снажним притиском Вашингтона није попустила и одустала од неутралности. Но, како не би долила превише уља на ватру, није ни на другој страни повлачила потезе које би Лондон могао да схвати као отворени улазак Ирске у туђу геополитичку сферу. Даблин није више желео да буде у зони формализованог британског утицаја али, водећи рачуна да у пракси од свега има више користи него штете, ни да непотребно иритира Лондон, па је неко време остао у својеврсном геополитичком вакуму. Међутим, Даблин је смирено вребао прилику да почне да гради прижељкиване континенталне мостове, и на тим основама постепено створи реалну алтернативу британском утицају, што би му омогућило и, макар посредно, динамизирање деловања у прилог уједињења оба дела Ирске.
Из наведених разлога Република Ирска није била земља оснивач Европске економске заједнице (ЕЕЗ) – претече целовитијих континенталних интеграција – иако је то желела. Опет, чим је Лондон, проценивши да ће му известан ниво евроинтеграција користити, поднео кандидатуру за пријем у ЕЕЗ, његовим стопама је кренула и Ирска. Обе земље су 1973. године постале део ЕЕЗ-а, али се однос Даблина и Лондона према европском економском и политичком повезивању разликовао. Док је Британија наступала као америчка предстража, тј. кључна карика у евроатлантском ланцу која је пре свега из тих и чисто привредних побуда, и то тек у некој мери, прихватала да учествује у европским интеграцијама, Ирска се стратешки определила за континенталну политику. Могућност да то учини за њу је била изванредна прилика да на „политички коректан“ начин настави процес ослобађања од енглеског туторства, као и да, на независним основама од Лондона, ојача економске и политичке темеље своје државности.
ПОЗИТИВНИ ИРСКИ ТРЕНДОВИ
Док год је Ирска у многоме била у британском загрљају, као да је била осуђена на економску неразвијеност. Све до пред крај 60-их година чак се – и то у условима високог природног прираштаја – њено становништво смањивало услед велике миграције у Енглеску и Америку. Лондон, који није могао да избегне ирску независност, настојао је да у суседству има слабу државу са иредентистичким претензијама. Отуда, иако је начелно говорио о потреби регионалног економског развоја, није му одговарало да Ирска стане на своје ноге па јој је правио разне замке. Уз то, прилив ирских имиграната служио му је као посредни аргумент против уједињења два дела острва. Јер, ако велики број ирских католика долази да живи у Енглеску, зашто онда они не би могли мирно да живе у Северној Ирској, која би трајно остала део Велике Британије?
Таква енглеска политика умногоме је била обесмишљена пошто је Даблин подигао прво провизорне а потом и чвршће мостове са „Европом“. То је суштински допринело да економски раст покуца и на ирска врата, а она је услед тога убрзо изгубила емиграциони карактер, па је њено становништво после више векова почело да се повећава. Упоредно, Ирска је увећала капацитет да заигра енергичније на пољу залагања за ирско уједињење. Рефлексију тога је представљало и интензивирање борбе ирских католика у Северној Ирској за припајање те области матичној држави.
То се до сада још није десило, али, иако уз много патње и крви, истински је реафирмисано право народа Северне Ирске да одлучује о својој судбини, али и да аутономно решава многа важна питања из домена унутрашње политике. У таквим условима и Република Ирска, и северноирске присталице уједињења, иако нису одустали од својих базичних национално-државних опредељења, заузели су много мирољубивији став. Исплатила се национална одлучност у комбинацији са државним прагматизмом Републике Ирске, односно почела је да даје плодове који имају стратешку природу. На тим основама Ирци пуштају да, у релативно повољном контексту, време ради за њихову ствар.
Демографски трендови су такви да ће у року од неколико деценија ирски католици постати већинско становништво Северне Ирске. Уз то, национално одлучан став Даблина и њему лојалних становника споменуте области, и то у контрасту са све декадентнијом Британијом која полако тоне – у духу мондијалистичких вредности, тесно спојених са евроатлантизмом – у етно-верску аморфност, полако води отупљивању одбојности бар дела протестантског становништва према својим ирским коренима и идеји свеирског државно-етничког уједињења. А не треба заборавити да је неколико стотина хиљада протестаната у независном делу ирске већ истински интегрисан у ирски национални корпус. С друге стране, Даблин је спреман на компромисна решења која би омогућила повезивање два дела „зеленог острва“ на начин који би могао да буде прихватљив и за протестанте.
ЛЕКЦИЈА НАЦИОНАЛНОГ ПРАГМАТИЗМА
Срби су 1918. године – отприлике онда када су Ирци кренули путем националног ослобођења – потрчали (а не тек закорачили) стазом националног самозаборава. Не само што смо пропустили прилику да после величанствене победе у Првом светском рату, објединимо гро нашег простора у јединствену српску државу, у којој би православни Срби имали знатну већину, већ смо прихватили и нови идентитетски слој (југословенство), који је код многих наших сународника добио примарни значај. Ствари су постале и горе када је Краљевину Југославију, у којој је српско-југословенски фактор ипак играо кључну улогу, сменила комунистичка федерација, чију идеолошку потку је представљао антисрпски титоизам. У таквим условима не само да су, на начин неповољан по Србе, одређиване границе федералних јединица Југославије, те једино унутар Србије створене аутономне покрајине, већ су од делова српског етничког простора вештачки креиране и нове „нације“. Тако је до друге половине 20. века недовољно артикулисана сива национална зона, коју су чинили исламизирани Срби, уз усиљени државно-комунистички етно-менаџмент, прерастала у тзв. „бошњачку нацију“, а слично је почело да се дешава и са српским православним становништвом на простору Црне Горе, које је вековима било стуб Српства.
Уз све речено, од краја 60-их година, титоисти су почели да поткопавају и федералну државу, односно да је, припремајући терен за њен распад после смрти диктатор Ј. Б. Тита, трансформишу у конфедерацију. На тим основама, њиховим геополитичким савезницима, еввроатлантистима – за које су после 1948. године, у регионалним и глобалним оквирима, прикривено радили – није било тешко да раскомадају Југославију. А српски народ је дошао у позицију, на први поглед, сличну оној у којој смо били почетком 20. века. Наш етнички простор је подељен, а на великом његовом делу успостављено је директно војно-политичко присуство непријатељских чиниоца (НАТО снаге у БиХ и на КиМ). Ипак, разлика у односу на, нпр. 1908. годину, када је Аустроугарска анектирала историјски и етнички српску Босну и Херцеговину, и те како постоји. И по нас је негативна. Онда смо демографски били полетни (имали смо просечан годишњи раст од 1,5%) а идентитетски чврсти, док смо данас нација која полако изумире, а многи њени припадници, суштински, и не знају шта су!
У таквој ситуацији, ако желимо да опстанемо, између осталог и од Ираца, морамо убрзано да учимо лекције националног прагматизма. Није време за бескомпромисну борбу али јесте за одлучан национални рад. Нажалост, тамо смо где су Ирци били 1921, па не смемо да игноришемо оно што су они тада чинили. Значи, хтели то или не, морамо да тражимо неки „компромис“ са силама од којих зависи наша будућност, како би добили предах да зауставимо котрљање наших националних „кола“ низбрдо и да би потом ојачали, па да пошто међународни контекст по нас постане повољнији (а то је само питање времена), промишљено поведемо борбу за решење српског питања. Реалност је да ми у овом тренутку (па наредним годинама) не можемо ефективно да повратимо Косово и Метохију, нити да се ујединимо са Републиком Српском и Црном Гором. Међутим, можемо да избегнемо да уђемо у штеточински НАТО и тако цементирамо оно што нам је силом наметнуто. Можемо – прихватајући и нека компромисна решења (наравно не на начин како то у Тадићево име ради Б. Стефановић) која ће омогућити регионалну економску сарадњу, слободо кретање људи, заштиту права Срба јужно од Ибра – да бранимо постојеће српске позиције на КиМ. Можемо да се, у оквирима које пружа Дејтонски споразум, без тога да будемо проглашени за генератор проблема, што потпуније повезујемо са РС, али и да се на начин који је у складу са тзв. „европским стандардима“ боримо за права самосвесних Срба у Црној Гори, односно заштиту наше историјске и верске баштине. Коначно, нико нас, осим криминалног и неспособног режима који сада имамо, не спречава да радимо на целовитом јачању српске економије и демографској консолидацији (а Београд сада ништа на том пољу, где и без превеликих средстава, уз снажну пропаганду и ангажовање државе, нешто може да се уради).
Ако оснажимо оно што имамо и већ сада можемо, поново ће, пре или касније, доћи наше време када ћемо моћи да повратимо оно што нам је отето. Коло историјске среће се окреће, само неке нације до тада забораве не само шта је њихово, већ и ко су, па прилику не искористе. Ирци очито нису такав народ, а на нама је да дамо одговор да ли смо ми тотални историјски губитници? До сада смо много лошег себи учинили, што иде у прилог нашег историјског пораза. Но, још наша нација није потонула у океану сопствених грешака; још имамо шансу да се тргнемо и мудрим радом, као што су то чинили и чине Ирци, постепено потремо негативно наслеђе прошлости. Вероватно оно у потпуности не може да буде елиминисано, ни у њиховом случају, а камоли нашем, али постоји потенцијал да ствари осетно буду унапређене. Зато не губимо главе: не деморалишимо се и не предајмо се, али немојмо ићи ни у другу крајност, а то је ирационално срљање у пропаст, по принципу све или ништа одмах! Ако будемо деловали хладне главе, национално-одговорно али енергично, фазно много тога можемо да урадимо за препород Србије и Српства. Прилог томе је смена садашње власти, чему смо дужни да се посветимо, али и максимална будност и спремност на даљи отпор после тога, како не би допустили да се политичке промене не одразе на реалну (не мислим на радикалну, која сада још није остварива) промену курса српског „брода“. Ако са њим још не можемо да стигнемо тамо где желимо, бар можемо да избегнемо да стигнемо тамо где не желимо, те да наставимо да пловимо док се не укаже прилика да пристанемо у „луку“ која нам одговара.
