Поуке историје. Историјски континуитет западне русофобије

Престали су схватати руски људи шта је Русија! Она је подножје Престола Господњег.

То руски човек мора да зна и да благодари Богу што је Рус”.

                                                                                  Свети Јован Кронштатски

Римокатолицизам је знатно пре званичне деобе Цркве показивао многе знаке потонућа у јерес, али су све до 1054. године и бацања анатеме на Константинопољ, поједине папе успевале да се врате изворном учењу Спаситељевом. Oд тренутка кад су се папини посланици вратили празних шака из Русије, а Владимир обавио крштење Русије по Источном обреду, као и после промислитељске мисије Светог Саве у српском роду, стратешка нит Ватикана као стуба западне цивилизације била је и до данас остала – немилосрдна борба против руског и српског православног народа. Покушаћемо у два наставка дати кратак историјски преглед вековне западне русофобије и србофобије, из које се свакако могу извући поједини закључци и поуке. Због актуелне ситуације у Украјини, почињемо са кратким историјским прегледом западне русофобије.

Пре конкретног кратког прегледа вековне русофобије Запада, неколико речи о духовним орјентирима око којих се формирала како руска, тако и западна цивилизација. Идеологија “златног телета” као суштинска идеологија Хазарског каганата[1]постала је срж идеологије западне цивилизације после отпадија Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Папизам је прихватио треће ђаволско искушење суштински прихвативши злато као једину могућност за владавину светом, и у тој сулудој тежњи за светским господарењем, иницирао је многе монструозне злочине. И то је закономерно – злочин издаје Христа повлачи са собом све друге злочине. Са друге стране Господ је Русију њеним Крштењем почео припремати за улогу заштитника Правоверја Христовог у свету и за наследника Византије, која је прихватањем Флорентинске уније изгубила тај статус. Духовне орјентире Русије немогуће је схватити без свести о улози Промисли Господње у њеној историји, јер нису једном “људске рачунице” и “објективне околности” које су “гарантовале” пропаст Русије, падале у воду, није једном немогуће постајало могућим.

Кијевски Митрополит Иларион, први Рус на Кијевској црквеној катедри,[2]у свом значајном делу “Реч о закону и благодати” истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре Крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Он први указује на Промислитељску потребу саборног заједништва у духу црквеног православног идентитета тих уједињених племена. Сви каснији летописи прате ту линију, а периоди најезде безбожних иноплеменика на Русију показују подвиг трпљења руског народа и његово поуздање у Вољу Божију, страдања се описују као последица сопствене греховности. На духовну линију Илариона која показује да је управо Православље омогућило руском народу да и пред најтежим искушењима сачува чврсту увереност у крајњи смисао своје историјске судбине, настављају се многобројни руски летописи,[3]проникнути свешћу да руско војинство “Господ избавља од непријатеља њихових и покорава непријатеље њихове под ноге њихове”, а коначно уобличење “руске идеологије” по Јовану Сничеву долази у време Првог Руског Цара Ивана Грозног у капиталним делима “Лицевый свод” и “Степеная книга”. Срж те идеологије представља уверење да је Господ (из разлога непојмљивих људском разуму) сам бирао одређене народе и царства ради очувања истине Откровења Господњег, неопходне за људско спасење. У Старозаветној историји рода људског, то служење Господ је поверио Израиљу. У Новозаветној историји Господ је ту улогу полагао на три царства –  Римско, Византијско и Руско. “Први Рим” као престоница света у време првих хришћана, добио је улогу првог чувара истине Откровења Христовог. У средњем веку је одстрањен од служења Богу, после пада у јерес латинства. Наслеђе служења Богу потом је даровано православној Византији, или Константинопољу као “Другом Риму”. После потписивања уније са јеретичким римокатолицима[4]Византија губи тај дар служења и он прелази на Москву као “Трећи Рим”,[5]престоницу православног царства последњих времена. Многи руски православни светитељи пророковали су да “Четвртог Рима” неће бити и да је руском народу поверено да до славног Другог Доласка Господа нашег Исуса Христа буде чувар истине Православља. Други важан моменат у тој, у време Ивана Грозног завршно уобличеној “руској идеологији”, представља самодржавље на челу са Царем – Божијим Помазаником, а “Христово Јеванђеље представља Устав тог самодржавља” како се сликовито изразио већ помињани Јован Сничев у својој књизи “Руска симфонија”. Тај виши религиозни смисао свенародног живота и молитвена саборност руског народа можда су највеличанственије приказани у чувеном “Домостроју” – истинском споменику руске књижевности XVIвека, зборнику правила, савета и поука бивствовања руског човека, од личног, породичног, друштвеног до религиозног. Та религиозна свест и саборност као нека химна служења Богу, представља основу величине Русије и њене државне моћи током практично хиљаду година.

Кратак пресек вишевековне западне русофобије.Још на самом почетку IXвека(800. године) Римски папа Лав IIIкрунише Карла Великог и германска “Свештена Римска Империја” одмах покреће против Словена духовну агресију, отворено полажући права не само на њихову земљу, него и на њихову душу. Иако још римокатолицизам није канонски био отпао од Православља, још 961. године равноапостолна Кнегиња Олга духовним очима види њихово посрнуће и мисија папиног епископа Адаљберга у Кијеву доживљава фијаско. Папа Евгеније IIIблагосиља 1147. године “први крсташки поход Германа против Словена”. Моћни папа Инокентије IIIкоји је заузео Константинопољ, шаље 1204. године посланике кнезу Роману Галицкоме нудећи му краљевску круну и војну помоћ ако прихвати унију. Одговор Романов заслужује опис. Извадивши мач пред папиним посланицима, овај руски православни витез је рекао: “Тако значи хоће папа? Док носим овај мач уз своја бедра, не тражим туђи мач по примеру својих дедова који су увеличали земљу руску”. Док је руски народ жестоко крварио под најездом Татаро-Монгола спасавајући Европу од азијских хорди, Ватикан покреће нове походе на Русију показујући да је Православље главни непријатељ јеретичких латина. Тако 1237. године папа Григорије IXнаређује Упсалском надбискупу да покрене крсташки поход против руских “шизматика”, благосиљајући и обећавајући опроштење грехова свим учесницима похода. Док на југу Русије Татари освајају и разарају Кијев, краљ Шведске испуњава папску заповест и у поход на руски север исте године шаље свог зета Биргера (на Новгород1240. године). Но, “мудар као змија, а безазлен као голуб”[6], свети благоверни кнез Александар Невски свестан Јеванђелских речи да се не треба бојати оних који убијају тело, а душу не могу убити, него оних који могу и душу и тело погубити у паклу[7]– прихвата вазалство Татаро-Монгола, а са мачем у руци се бори против духовног ропства паписта. Швеђани су поражени у чувеној Невској бици 1240, а германски Тевтонски рицари 1242. године у “Леденој погибији” на Чудском језеру. Папа Инокентије IV1251. године шаље своја два кардинала да поново покушају убедити Александра на потчињење папи. Александров знаменити одговор се завршава речима – “… ваша учења не прихватам и ваше речи не слушам”. На жалост, оно што су одбијали сви руски кнезови, прихватио је Данило Галицки и 1255. године мрску папску круну ставља на главу. Непуних 100 година после тог чина, његова очевина бива разграбљена од стране Латина – добрим делом Малорусије завладали су Литванци и Пољаци, па је скоро 300 година света земља руског крштења била у саставу Пољско-Литванске државе. Издаја свете вере Православне представља праузрок свих каснијих несрећа у Малорусији, све до данашњег нацистичког дивљања на кијевском “Мајдану”. Следећи покушај латинизације учињен је уз помоћ вероодступничког Митрополита Исидора који се пред пут у Фиренцу зарекао Кнезу Василију да ће “бранити Православље”, а тамо потписао унију. Но, при повратку у Русију, при првом помену Римског јеретика на Литургији, кнез Василије је наредио да се Исидор као јеретички прелесник затвори, а руско духовенство је на хитно сазваном Сабору Флорентинску грамату прогласило незаконитом. Вероватно највећи продор јереси папизма у Малорусију десио се 1596. године, када је на унијатском сабору у Бресту утврђена Брестска унија Западноруске Кијевске Митрополије која се потчинила римском папи. После тровања Ивана Грозног и убиства његових синова, наступа период руске историје од 1598-1613. године назван “Време смутње”, када су после  Пољско-Шведске интервенције латински јеретици успели да овладају Москвом. Народни пукови под вођством Мињина и Пожарског после ослобођења Москве 1612. године протерали су римске јеретике са руске земље. Следећи велики налет латина на Русију имамо у време Карла XII(“Велики северни рат” је трајао од 1700 до 1721. године). После победе код Нарве, Карло XIIсе надао уништењу руске државе уз помоћ издајника из Малорусије. Историјски узор данашњих украјинских “мајданлија”, украјински хетман Мазепа, уочи Полтавске битке 1709. године издаје Петра Великог и са војском прелази на страну Швеђана. Али узалуд, руско војинство у Полтавској бици односи сјајну победу. Петар Велики је паписте дотукао и на мору после велике победе руске флоте 1714. године код Гангута. У два последња века светске историје, Запад је предузео 4 велика ратна похода на Русију. У XIXвеку то је Наполеонов поход 1812. године, када се практично сва тадашња ЕУ мобилише против Русије. Наполеонова војска улази у Москву и размере пљачке руских храмова, велелелепних двораца и дворских и трговачких здања које су тада починиле дивље западновропске хорде, може се само поредити са пљачком Константинопоља од стране папиних крсташа. Но, пљачкашке западне хорде врло брзо су у расулу бежале пред налетима руске војске. Иако Русија практично спасава Европу од Наполеона, латини се брзо уортачују са Турцима и почињу Кримски рат против Русије (1853-1856. године). И на крају, у XXвеку Запад 1914. године покреће светски рат и уз помоћ пете колоне руске историје, док је земља у рату, 1917. године организује и финансира крваву Октобарску револуцију. Епилог – цареубиство и пропаст Царства. По рачуници Запада, требало је то бити коначан крах руске државности, Русима је била намењена судбина америчких индијанаца… Но, човек снује Господ пресуђује – на дан одречења Цара од Престола, у Русији је пројављена икона Мајке Божије Државне са владарским царским скиптром у руци, као знак да је Царица Небеска постала Заступница Русије после цареубиства. Уместо русофоба Троцког на кормило руске државе долази Стаљин и руска државност почиње да се обнавља џиновским корацима. Пошто бивши студент богословије није био најамничког духа, није био спреман да игра по такту музике латина, поклоници Златног телета са Запада (уз свесрдну подршку Ватикана клеронацизму), припремају Хитлера за нови поход на Русију. Други светски рат (1939-1945) поново је био уперен пре свега против руске државности, али истински препород Руске Православне Цркве који је омогућио Стаљин у последњих 12-13 година своје владавине, предодредио је исход и овог рата у правцу који је одредила Промисао Господња. На жалост, одмах после Стаљинове смрти на власт долази жестоки богоборац и русофоб Хрушчов (тај зликовац је Крим “административно” одвојио од Русије и припојио Украјини), почиње поновни погром РПЦ и то је предодредило будући распад СССР-а и Југославије. Био је то такође епилог рата Запада (овај пут хладног) против Православља, а данашњи догађаји у Украјини не значе ништа друго него нови крсташки рат Запада против Русије.

                    *         *         *

Из овог кратког прегледа вековног непријатељског односа Запада према Русији, може се извући један поуздан закључак – сваки руски владар који је ратовао против Православља, муњевито је слабио снагу руске државности. И обрнуто, сваки руски владар који се поуздавао у Православље, муњевито је јачао снагу руске државности. То је посебно видљиво у Малорусији, где је губљење православне религиозне свести од Данила Галицког до данас, доносило само крваве плодове и порађало пету колону руске историје. Од Мазепе и Петљуре, Махна и Бандере, преко Хрушчова и Јушченка, до данашњих еуромајданских нацифашиста Јароша, Јацењука, Тјагнибока…

Верујући православни хришћанин са својом хришћанском самосвешћу највећа је препрека сатанистичком глобализму, јер верујући православни хришћанин своју вољу у потпуности подређује само вољи Господњој и он никада неће бити играчка у рукама западних глобалиста, који својим најамницима који су изгубили религиозну свест веома лако намећу своју вољу.Данас када смо сведоци новог “крсташког похода” Запада на Русију, само повратак исконском значењу руске православне религиозне свести и саборности може довести до потпуног препорода Свете Русије и победе над савременим антихришћанским “крсташима”. Данашње исказано високо јединство руског народа, државног и војног руководства и РПЦ уливају наду да су руски људи поново схватили дефиницију Русије Јована Кронштатског са почетка текста.