ПОВРАТАК ГЛАС-СТИГОЛОВОГ ЗАКОНА?

182

Недавно је кроз медије пролетело саопштење да је Томас Харкин, сенатор-демократа из државе Ајова предао Сенату САД под бројем 985 нацрт закона  о поновном ступању на снагу Закона Гласa-Стигола. То се десило 16.маја, на 80-годишњицу доношења тог закона. А његово доношење, па затим укидање,  у своје време jeизвршилoогроман утицај на развој финансијског и банкарског система, и САД, и целог света…

Историјат доношења закона Гласa-Стигола

Историјат Закона Гласa-Стигола ( даље у  тексту „ЗГС“) иде у „урнебесне двадесете“ прошлог века, када је Америка била  обухваћена грозницом  шпекулација, у чијем распиривању су главну улогу играле банке. Банкари – зеленаши су заборавили на постојање традиционалних кредитних операција и до носа су потонули у рискантне операције на тржишту хартија од вредности. Они  су наступали као инвеститори –шпекуланти, а  кредитирањем су снабдевали новцем небанкарске шпекуланте, делећи са њима невероватно високу добит која је добијана од операција са папирима. Све се завршило врло тужно – крахом берзи 1929.године, развојем економске рецесије (која је тридесетих година прерасла у дуготрајну депресију), банкарском кризом. Тада је потонула свака пета америчка банка, заједно са депозитима улагача. То је у историји била највећа конфискација депозита, према којој садашња конфискација депозита из кипарских банака изгледа умерена. Испитујући те догађаје, чак су и у Конгресу САД све чешће почели да се чују позиви за  национализовање  банака

Убрзо после ступања на власт председника Френклина Рузвелта 1933.године  у америчком Конгресу је донет закон  чији су нацрт иницирала двојца демократа – Картер Глас и Хенри Стигол. ЗГС је предвиђао следеће најважније мере:

1.    Одвајање кредитних операција банака од инвестиционих (зато што су ове друге много рискантније); подела банака на комерцијалне (оне, које имају право да примају депозите и да се баве кредитирањем) и инвестиционе (оне које имају право да се баве само операцијама са вредносним папирима на тржишту хартија од вредности);

2.    Формирање специјалне организације за осигурање банкарских депозита становништва – Федералне корпорације  за осигурање депозита (FDIC);

3.    Јачање надзорних, регулационих и контролних функција Система федералних резерви САД  (FED-a) у односу на комерцијалне банке; из сфере контроле FED-aСАД се  повлаче инвестиционе банке, и њихове ризике не осигуравају  ни држава, ни FED;

4.    Утврђивање права FED-aда регулише граничне каматне стопе штедних депозита банака, као и да утврди нормативе за обавезне резерве   банака које су у FED-у.

Изгласавање ЗГС је одиграло важну улогу у стабилизовању финансијско-банкарског система САД. Током неколико деценија Америка је живела без банкарских криза.

Борба за укидање закона Гласa-Стигола

ЗГС је обуздавао халапљивост банкара, који су желели да свој статус депозитарних институција споје са спекулативним операцијама на тржиштима папира од вредности. На много начина је покушавано  да се смањи утицај ЗГС. Први покушај је предузет   још 1956.године, у вези са доношењем закона о банкарским холдинг компанијама. Предлагано је да се скине забрана на уједињавање кредитне и инвестиционе делатности за ћерке-структуре банкарских холдинга у свим државама. Међутим, ни тај покушај није успео. Депозитарно-кредитним организацијама је, као и до тада, забрањено да се баве инвестицијама, као и да гутају компаније из других сектора финансијских услуга (осигуравајућег, управљања активама) и да са њима  ступају у партнерске односе.

Попуштање против закона  Гласа-Стигола се први пут појавило на граници 1960-70.година. Оно се односило на  дозволу изласка банака као андеррајтгера (инвестиционих брокера) на тржиште муниципалних обвезница. Истовремено су инвестиционе компаније  преко својих лобиста  извојевале право  да на тржишту новца отварају рачуне клијената на „пост-рестант“  (money market accounts)  који представљају аналоге краткорочних депозита. Значајно је да су се такви рачуни нашли изван система осигурања FDIC. Крајем 1986. – почетком 1987.године десила се још једна значајна ствар. FED je дозволио неким, посебно поузданим комерцијалним банкама, да до 5% ВДП-а добијају од операција са папирима од вредности (истина, у том тренутку још увек не за рачун средстава клијената, већ преко сопственог капитала).  Нешто доцније је најпоузданијим банкама дозвољено да тај проценат буде до 10%. То је урађено док је на месту председника FED-a  био Пол Волкерс.

Финална фаза демонтаже ЗГС  се веже за име А.Гринспена.  Пошто је у августу 1987.године заменио фотељу директора банке „J.P.Morgan“фотељом председника  Савета управљача FED-ом, Гринспен је одмах изјавио: неопходна је „максимална дерегулација банкарског система у циљу повећања конкурентности америчких банака у борби са крупним страним банкама“. А „дерегулација“ по схватању Гринспена  – то је пре свега укидање ЗГС-а. И природно, прва банка која је 1990.године од FED-a  добила право да се бави инвестицијама у обиму до 10% БДП-а је била „J.P.Morgan“.  Тај Гринспенов поклон је банци дозволио да преко других банака Волстрита нагло ојача своје позиције. Са великим апетитом банка  „J.P.Morgan“ је кроз инвестиционе операције почела да гута своје конкуренте: Chemical Bank ( 1991 г.), Chase Manhattan (1995), First Chicago (1995), Great Western Bank (1997), Bank One (2004) и др.

До децембра 1996.   црта за обављање дозвољених инвестиционих послова за банке се на иницијативу Гринспена попела на 25%. Већ у августу 1997. прва банкарска структура  „Bankers Trust“  је   прогутала  брокерску компанију Alex, Brown& Co.  Доцније је њу прогутала DeutscheBank. На Волстриту је рушење зидова између различитих облика финансијских услуга кренуло из све снаге. Само је још извесно време остајала на снази забрана о бављењу банака пословима осигурања. Међутим, када је 1997. Осигуравајућа компанија Travelers прогутала инвестициону банку Solomon Brothers, а затим и  компанија Travelers била за 70 милијарди долара прогутана од компаније Citicorp (материнска компанија Citibank) закон Гласа-Стиголда, који је колико-толико задржавао апетите финансијских конгломерата, је де-факто престао да постоји. Само је још требало да се тај закон уклони и де-јуре. И 4.11 1999, пред саму експлозију новог балона на тржишту акција, после 25 година борбе за укидање тог закона, лобисти и њихови спонзори су могли да славе победу. Председник  САД – демократа Клинтон је потписао закон о финансијској модернизацији (Financial Modernization Act). Тај закон, по презименима аутора називају и Закон Грама – Лича – Блејлија (Gramm/ Leach/ Bliley Act, или скраћено GLB Act). А Глас-Стиголов закон  је после 66 година постојања на овом свету, умро. У ствари – убијен је од стране незаситих банкстера.  У многобројним поздравним  говорима који су пратили усвајање  GLB Act-а, банкстери су Американцима сликали сјајну будућност, причајући да ће сада штедети и време и новац, добијајући све финансијске услуге само кроз „једно прозорче“. О катастрофалним ризицима таквог спајања је ћутано.

Последице укидања Закона Гласа – Стигола

И тако је 4.новембра 1999.  испод финансијског система САД постављена бомба! Она је експлодирала, а да није прошло ни 10 година од тог датума. Дошло је до финансијске кризе  која је почела 2008. Америчка Комисија за њену истрагу   на чијем је челу био Фил Ангелидес  објавила је резултате   о узроцима финансијског краха из 2008.године. Закључак тог Извештаја је да се главни узрок кризе налази у тежњи која траје последњих 30 година да се финансијске организације ослободе   мера за заштиту грађана које је средином 20.века осмислио Франклин Рузвелт, а у које је спадао и закон Гласа – Стигола. Изговорено је име главног иницијатора рушења механизама за регулацију – то је бивши председник  FED-a, Алан Гринспен. Комисија је издвојила две иницијативе Волстрита које су допринеле финансијском краху. Једна је  доношење Закона о модернизацији робних фјучерса  (CFMA), који је легализовао трговину дериватима изван берзи (због чега је номинална вредност деривата у тренутку скочила више  билиона долара). Друга је – ликвидирање у новембру 1999.године  остатака ЗГС. Укидање тог Закона је омогућило незауставиво шпекулисање банака са Волстрита, надувавање „балона“ на финансијским тржиштима и тржишту некретнина. Први знаци издувавања „балона“ су се појавили већ 2007.године, а 2008. је криза прешла у акутну фазу. Дошло је до  банкротирања више банкарских и финансијских гиганата, међу којима је највећи био  „Леман Брадерс“. Ангелидесов извештај критикује и главне личности Волстрита, међу којима су председник   FED-a Бен Бернаке, бивши председник Њујоршке Федералне банке резерви   који је код Обаме  био на дужности  министра финансија Тимоти Гејтнер, министар финансија у време Буша Хенк Полсон – све њих због мера које су доношене ради „спасавања“  инвестиционих банака, а које су у ствари довеле до кризе због шпекулативних игара. Прва финансијска помоћ је пружена банци Bear Stearns16.марта 2008.године. Познати амерички нонконформиста Линдон Ларуш је то оквалификовао као кршење Ванредног закона о банкама из 1933.године, који је ограничавао помоћ владе комерцијалним банкама и искључивао инвестиционе институције. 24.07 2008. Полсон је помогао хипотекарним агенцијама Fanie Mae  и Freddie Mac.  Журнал EIR  који излази под Ларушовим патронатом  је тада писао да је помоћу те досетке банкама које су нагомилале папире од вредности, а које су обезбеђене заложницама, стизало   још више средстава.

25.септембра 2008. Полсон је преко Конгреса протурио Програм за откуп проблематичних актива (TARP). Ларуш је  тада упозорио: „у историји се није десило да нека влада купује безвредне папире иностраних инвеститора. Полсон тера америчке пореске обвезнике да спасавају његове енглеске и европске пријатеље. То је криминално и неуставно“. Представнички дом је 29.09.2008. гласао против те помоћи, али га је Обама, у то време председнички кандидат, подржао.  3.октобра 2008, пошто је подлегао притиску, Представнички дом је одобрио тај програм. Конгресменима је јављено да уколико се тај Програм не прихвати, доћи ће до катастрофе и мораће да се уведе ванредно стање у земљи. Говорећи 26.01 2011. на  LPAC-TV Ларуш је изјавио: „Извештај Комисије за 2008.годину многи политичари и експерти сматрају за алтернативу Обами. Комисија је закључила да није било потребе да се помаже. Таква потреба није постојала ни у време Буша, а ни у време Обаме. Ми смо уништили могућност да се становништво Земљине кугле одржи. Планета  је на граници геноцида,  али још увек може да се спаси. А то је немогуће да се учини без САД. Уколико бисмо вратили Закон Гласа –Стигала систем би могао да се очисти од 17 билиона безвредних вредносних папира. А тако би могао да се подстакне  и исти процес у Европи, а и у другим регијама.“

Борба за повратак Закона Гласа – Стигала

Финансијска криза и у САД и у свету је нагло појачала критиковање банака. Међу критичарима је и садашњи председник САД Барак Обама. Медији претпостављају да Закон Френка – Дода, који је донет после финансијске кризе 2008. – 2009, а који се односи на финансијску реформу, не би ни био прихваћен да није било Обамине подршке. Међутим, међу онима који су у своје време радили на демонтажи ЗГС, има оних који су се  данас нашли на страни присталица његовог поновног стављања на снагу. Међу њима је, на пример, бивши министар финансија у кабинету Буша млађег – Х.Самерс. На челу присталица обнове „зида“ међу комерцијалним и инвестиционим банкама налази се бивши председник FED-a Пол Волкер. Од млађих бивших руководилаца FED-a  можемо да поменемо Томаса Хенига, који је у своје доба био председник Федералне банке резерви у Канзас-Ситију, а сада је на месту заменика Федералне корпорације за осигурање банкарских улога. У интервјуу од 10.маја енглеском Central Banking Journal-у он је поновио своју позицију у вези са поновним стављањем на снагу ЗГС и изјавио је да потпуна подела банкарског и инвестиционог посла  „мора да се оформи правно“.

Најзад, у критици банака од стране Обаме и низа других значајних државних чиновника има много голе реторике, па чак и лукавства. Тако закон који смо поменули – „Френк – Додов“ (његов потпуни назив је „Реформа Волстрита и заштита потрошача“) не решава основни проблем – одвајање депозитарно-кредитне активности од инвестиционе и осигуравајуће делатности америчких банака. Л.Ларуш је Френк-Додов закон назвао „некорисном, половичном мером“. Без обзира на тачност оваквих оцена треба да се призна: у САД се ствара повољна атмосфера за оне који заиста желе да се Закон Гласа-Стигола“  врати на снагу. Већ је било   неколико покушаја да   Конгрес  САД  изгласа  законе у духу ЗГС који би унели   ред у банкарски систем земље. Међу њима су најважнији:

Почетком 2010.године сенатори Марија Кантуел (демократа из државе Вашингтон) и Џон Маккејн (републиканац из Аризоне) предложили су исправку закона Франка – Дода, којим би се поново успоставили основни  ставови ЗГС. Тај амандман није добио потребну подршку.

У априлу 2011.  је Марси  Каптур (демократа из Охаја), члан Представничког дома , поново ставила на разматрање нацрт закона којим би поново ступио на снагу Закон Гласа- Сигола, под називом: H.R.1489 –  предлог да се „опозову неки ставови закона Грема – Лича – Блајлија и да се поново стави на снагу подела на комерцијалну банкарску делатност и операције  папирима од вредности, као што је то било предвиђено Законом о банкама из 1933.године, који је имао назив Закон Гласа – Стигола, као и у друге сврхе“.  Коаутори нацрта закона  су  Волтер Џонс – млађи (републиканац из Северне Каролине) и Џејмс Моран (демократа из Вирџиније). У тренутку када је истекла важност  овлашћења 112.конгреса  аутори нацрта закона су успели да добију подршку 84 члана Доњег дома. Када је почело 113.заседање Конгреса М.Каптур и В.Џонс су поново предали на разматрање свој нацрт закона H.R.1489. До маја 2013. подршку су добили од 62 конгресмена.

Схватање да је неопходно да се банкарске операције поделе у духу ЗГС је све веће. Али утицај банкстера на Горњи дом је много јачи. Како је већ речено, сенатор Том Харкин (демократа из Ајове) је 16.маја 2013. Сенату САД предао нацрт закона бр. 985 (SB 985)   о поновном стављању на снагу Закона Гласа – Стигола. Харкинов нацрт закона је регистрован истовремено кад и нацрти  резолуција које су предате законодавном одбору  држава Делавер и Илиноис , а које  позивају представнике тих држава да у Конгресу подрже обнављање закона ЗГС. Пре тога су резолуције исте садржине већ предате законодавним органима 18 држава. Линдон Ларуш је честитао Харкину постављање нацрта закона  SB 985 без обзира на невероватан притисак Беле куће  и руководства Сената. Ларуш је изјавио: „Ово је врло важан корак. Очигледно је да ће имати озбиљне последице. Успело се у покушају да се превазиђе отпор који постоји у вези са овом иницијативом. Сада се ствари окрећу. Мења се дневни ред. Без обзира на све напоре да се не дозволи уношење тог нацрта закона на разматрање, сенатор Харкин је успео да се не повуче. Ово још није победа, али је знак да ситуација ипак није безнадежна…“

Мешање (спајање) депозитарно-кредитне и инвестиционе делатности није карактеристично само за банке САД-а. Данас је оно присутно и у европском банкарском систему.  За сада у Европи о том питању се не дискутује са много узбуђења. Само мали број европских политичара схвата колико је снажна та бомба, која је у стању да разнесе целу Европску унију.  За сада  последња (временски) иницијатива која се односи на поделу банкарске делатности  припада  регионалном савету Тоскане, који је донео резолуцију под називом „Банкарска  и правна реформа у духу Закона Гласа – Стигола“.

На нивоу самита G-7, G-8, G-20 и других светских форума на којима се редовно дискутује о питањима повећања финансијске стабилности и реформисања светског финансијског система, проблем поделе депозитарно-кредитне и инвестиционе делатности банака се разматра са великом обазривошћу. А – без потребе. Стручњаци схватају да се  без решења тог кардиналног проблема све дискусије на тему  финансијске стабилности  претварају у празну причу.