КАКО ЈЕ ОСУЂЕН ХРИСТОС?
Господ Исус Христос је осуђен на монтираном судском процесу, који је значио кршење и јеврејских и римских закона. У свом тексту „Суђење Господу Исусу Христу – правни аспекти“, Жељко Степановић то доказује на основу подробне анлизе. Он каже да „не само да су чланови Синедриона кршили поменуте одредбе Мишне, које су процесне природе, већ се и нису трудили да установе оно што је било од највеће важности, а то је: да ли је Исус заиста похулио својом изјавом да јесте Христос и Божији син. Као судије, они су били уједно и у улози бранилаца; сходно томе, били су дужни изнаћи сваку могућност ослобођења, као и сваку олакшавајућу околност./…/ Исус је навео четири сведочанства, када је тврдио да је Месија и Божији син: сведочанство Јована Крститеља, Исусова дела, сведочанство Бога Оца, као и Свето писмо. Тиме је сусрео Јевреје на њиховом терену: у јеврејском кривичном (и грађанском) судском поступку, два сведока била би довољна – Исус је навео два пута више./…/ Мада су свештеници покушали да оптуже Исуса да не поштује храм, сами су показивали крајње непоштовање према њему. За време великих празника, у самом храму направили би пијацу на којој су се продавале (по свој прилици и препродавале) животиње за жртвовање онима који су долазили из удаљених крајева и нису могли понети своје./…/ Тако се круг водећих свештеника богатио на рачун народа, па и оних сиромаха који су сматрали својом дужношћу приношење жртава по Мојсијевом закону“(1).
Што се тиче кршења римског закона, Степановић вели да је Христос Својим следбеницима говорио да „пошто живе под заштитом римске силе, треба да јој дају потпору коју захтева све дотле док се то не сукоби са узвишенијом обавезом. Док се мирољубиво покоравају земаљским властима, они у сва времена треба да се прво покоравају Богу“(исто). Он није био анархиста – напротив: „Иако је често критиковао јеврејске вође, Исус није оправдавао оне који се оглушују о њихове праведне захтеве; за то нема оправдања – чак ни лицемерство народних вођа не може бити изговор: “Све дакле што вам реку (књижевници и фарисеји) да држите, држите и творите; али што они чине не чините, јер говоре, а не чине.” (Матеј 23,2). Није ни оспоравао надлежност јеврејским судовима, па ни Синедриону, да суди по закону Десет заповести. (Матеј 5,22)/…/ Исус није никада изјавио да претендује на престо – ни речју, нити било каквом конклудентном радњом“ (исто).
Дакле, Христос је распет због осуде неправедним судом. Зато је правда битијно утемељена стварност, а не „постмодерна“ произвољност, заснована на пилатовском релативизму, ваплоћеном у питање: “Шта је истина?“
ПРАВДА У СРБА
У нашем народу, правда се сматра нечим најузвишенијим. „Правда држи земљу и градове“, каже епска песма прожета хришћанским заветним духом. Зато мајка Јевросима у песми „Урош и Мрњавчевићи“ вели свом сину Марку: “Сине Марко, једини у мајке,/ Не била ти моја (х)рана клета/ Немој, сине, говорити криво,/ Ни по бабу, ни по стричевима,/ Већ по правди Бога истинога./ Боље ти је изгубити главу/ Него своју огријешити душу“. Та свест потиче из србског хришћанског Средњег века, у коме је настао Законик цара Душана, где пише, јасно и гласно: “Судије да суде по закону, а не да суде по страху од царства ми.” Као и Руси, у име којих је проговорио Свети Александар Невски, и Срби су осетили да Бог није у сили, него у Правди (која је, истовремено, и Истина).
Зато је сада страшно бити Србин у окупираној Србији, Србији под влашћу Вашингтона, Брисела и НАТО-пакта. И зато ће се православни Срби суочавати са све већим и већим неправдама. Ево и примера.
СУЂЕЊЕ ХРИШЋАНИМА У БЕОГРАДУ ЗБОГ УПРАЖЊАВАЊА СЛОБОДЕ ГОВОРА
У Београду је још фебруара 2015. кренуло, а почетком априла 2015. се наставило, суђење Зорану Симићу, Јасмини Јанковић и Милету Стојановићу, које су бесплатно заступали адвокати из Београда Горан Пејић и Милена Јанковић, због оптужбе по члану 387, став 4 Кривичног закона. Тај члан подразумева гоњење за кривично дело „Расна и друга дискриминација“. Троје људи се на суду нашло јер су „делили летке чијом садржином се подстрекава дискриминација против лица припадника геј популације, а што је засновано на њиховом личном својству – полној опредељености“. У летку коме пише: “Православна Литија – против Геј параде. Зауставимо саблазан вече уочи, субота 27. септембра 2014. у 17. 00 часова од Саборне цркве до Скупштине и Владе РС/…/ Београде, у чувању добра не спавај! Чистоту и истину деци својој сачувај! (На Литију понети Иконе, Крстове и заставе Србије. Часно и достојанствено за опстанак темеља здраве духовности отаџбине наше). А сутрадан, како нас Бог научи, да мирним, али одлучним протестима у центру Београда, одложимо то зачињање непристојног, саблазног, таласа геј-лудила које би да потопи корене моралног и биолошког битисања Срба. Полиција прети новим законом –„нико никоме сме спречавати протесте“… А, где је ту јавни морал, где вређање свести и духа целог народа!? Све нас похапси – продана државо ћутањем Бога и род да издамо није право! Геј срамоту никад у јавном животу”.
САБОР СРБСКЕ СВЕТОСАВСКЕ СЛОГЕ
Дакле, људи су позвали ближње на ненасилан и миран протест против геј параде, која већ годинама вређа осећања хришћана, па су завршили на суду. Године 2013. била је, у Београду, организована, па уклоњена, богохулна изложба, у којој су „ЛГБТ – уметници“ вређали Христа и Мајку Божју, а током параде 2014. ругали су се патријарху Иринеју и митрополиту Амфилохију, али ЛГБТ провокаторе нико није ни попреко погледао.
КАКВА НАС ПРАВДА ЧЕКА У ЕУ БУДУЋНОСТИ?
Правни историчар, др Зоран Чворовић у својој анализи овог суђења запажа да уколико би суд усвојио тужбу јавног тужилаштва, па оптужене огласио кривим за дело расне и друге дискриминације из чл. 387. ст. 4, то би била пресуда која православне хришћане у Србији враћа на стање пре Миланског едикта. Он каже: «Наиме, радња извршења код облика дискриминације из ст. 4. одређена је као јавно ширење „идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље против којег лица или групе лица” заснованих на неком „личном својству”. Како се организовањем литије изражава хришћански став према хомосексуалности, уколико би били осуђени, Јанковићева, Симић и Стојановић би били оглашени кривим због, сагласно ст. 4. чл. 387. „ширења” дискриминаторских хришћанских идеја, а не због чина организовања литије. Ово би у судској пракси Србије била прва пресуда којом би се утврдио дискриминаторски потенцијал православног хришћанског учења. С тога, покретањем судског поступка против троје ревносних верника, на оптуженичку клупу у новом Драјфусовом процесу смештена је заправо Српска црква и њено православно хришћанско учење» (2,30-31).
Врх СПЦ, сматра Чворовић, као да на увиђа антихришћански правац оваквог суђења, јер, по њему, «само наиван може да верује да је у Србији под евроунијатским надзором, машинерија тужилаштва у једном предмету са идеолошком тежином покренута због опасности која по ЛГБТ популацију прети од тројице верника суорганизатора литије, незапослених, факултетски и средњошколски образованих грађана, који немају свој досије у казненој евиденцији» (исто,31).
По Чворовићу, овај процес руши хришћански морал и насрће на слободу вероисповести, али се обрушава и на основну слободу из које потиче демократија – а то је слобода говора: “Из слободе говора су рођена сва друга грађанска политичка права, због чега слобода говора у циљу заштите неког од права човека и грађанина може само изузетно да се ограничи. Из слобода говора развило се право на упућивање петиција, протеста и летака, а из овог институционализована опозиција. Покретањем судског поступка за вербални деликт противљења јавној промоцији хомосексуализма, на рачун слободе говора пружа се кривичноправна судска заштита намери ЛГБТ-лобија да се по основу свог интимног „веселништва”, а противно демократском принципу један грађанин-један глас, као група правно привилегују у вршењу јавних послова. Зато овај монитирани поступак мора да постане део пажање и старања не само православних Срба, већ свих грађана који не желе да се пробуде у тоталитарном режиму једне колоније западног „врлог света”» (исто).
По члану 72. ст. 1. ССП, судије у Србији дужне су да све домаће правне акте тумаче у духу евроунијатског права. Чворовић сматра да су то чињенице које ће, како он каже, бити будући извори нови монтираних процеса на којима ће се судити традиционалним вредностима и њиховим сведоцима.
КО ЋЕ ПОБЕДИТИ?
Руски религиозни философ, Семјон Франк, православни Јеврејин, у књизи „Смисао живота” истиче да из борбе за свет имају право да се повуку само они који су отишли да се боре на тежем фронту – духовном; то су монаси. Они који живе у свету и користе његова добра, морају се борити за исти не да би га претворили у рај (то је хилијастичка утопија), него да би зауставили оне које желе да га претворе у пакао. Али, за ту борбу спремати се треба. И за прогоне, за тамнице, за искушења. Јер, ми смо Срби Христа Распетога, али и Васкрслога. И сећати се онога што је један руски архимандрит рекао бољшевицима: “Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос!“
Зато, и увек зато: Христос воскресе, Србијо!
УПУТНИЦЕ:
1.http://borbazaveru.info/content/view/2564/1/
2. Зоран Чворовић: Слобода вероисповести и слобода говора на евроунијатском суду, „Печат“, стр. 30-31
