Екуменска љубав
Код православних се схватање Цркве и припадности Цркви разликује од католика, разних протестаната и осталих инославних. Данас, у свести православних та разлика све више бледи, јер наши богослови, епископи и свештенство ретко говоре о њој. Уместо тога, медији све више извештавају о разним конференцијама, предавањима, међурелигијским сусретима и скуповима, на којима се говори како „треба да тражимо тачке које нас спајају, а не тачке које нас раздвајају“, како „имамо заједничке проблеме, заједничке изазове, како има много више ствари које нас повезују него раздвајају“, и томе слично. Ови сусрети, састанци и церемоније које их прате, шаљу народу поруку како ће „међусобно упознавање, сарадња, мултикултурни и мултиконфесионални заједнички живот зацелити ране које нас раздвајају, које смо кроз историју наносили једни другима“.
Дакле, њихов став је јасан: нећемо кроз смиреност и покајање доћи до јединства у Истини и правди; него ћемо кроз упознавање, дружење и сарадњу доћи до некаквог „јединства“. У ту сврху, присталице „јединства“ упућују савете православнима „да се не затварају у себе“, и да је „боље да буду део решења него део проблема“ (по правилу се не прецизира: чијег решења и којег проблема?).
Под утицајем таквих и сличних идеја су и они православни којима је стало до тога да иду у корак са светом. Имитирајући католике и протестанте и сарађујући са њима у модернизму и екуменизму, неки наивно мисле да су идеје које нам се намећу са запада уствари само „пријатељски пружена рука“, и да ће нам прихватање тих идеја временом донети и западни економски стандард, политички и друштвени систем. Природно је да због тога желе да се измешају и споје са инославнима, прижељкујући видљиво, административно и јурисдикцијско јединство са другим и другачијим верама које они „великодушно“ називају „осталим хришћанима“. А ту своју амбициозну жељу и великодушност, на уштрб своје сопствене Вере и Цркве, представљају као – хришћанску, екуменску љубав.
Ваљда је у таквом екуменском духу и сарадничком расположењу и Критски сабор донео своја саопштења о „црквама“, о наводним „осталим хришћанима“, мучећи се да објасни како наводно Православна црква прихвата „историјско име других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са њом.“ Ово противречно саопштење је донето упркос многим неслагањима, упозорењима и одлукама које су донете пре Критског сабора, као што је на пример, и једногласна одлука јерархије Грчке цркве да хетеродоксне заједнице у саборским текстовима не могу да се називају „црквама“. Одлуку јерархије Грчке цркве Критски сабор је на најједноставнији начин изигнорисао, као и све друго што није било у складу са раније зацртаним одлукама.
Са друге стране, католици и тзв. „остали хришћани“, немају проблема са називом „цркве“. У духу глобалног заједништва папа је поздравио Критски сабор, пославши патријарху Вартоломеју делегацију са специјалном поруком која је прочитана на крају Литургије у Фанару. Према сопственим речима, папа је „потврдио генералну жељу за обновом јединства хришћана“, нагласивши улогу екуменског дијалога, који „помаже православнима и католицима да процене таленте једни других и да сарађују у проповеди Јеванђеља, да промовишу мир, људско достојанство, породичне вредности и бригу за заједнички дом.“ (Овде није прецизирано на које „Јеванђеље“ се мисли: на „Јеванђеље“ по папи или на познато нам Јеванђеље по Христу?)
Питање праве Цркве
Која је разлика у схватању Цркве и припадности Цркви између нас и римокатолика? Код осталих назови–хришћана нема јасног и доследног учења о томе, па ћемо се задржати на овој разлици, надајући се да ће на основу ње и остале разлике бити јасније.
Припадност цркви се код римокатолика схвата пре свега као појам надлежности – јурисдикције: духовне, црквено правне и административне, кроз признавање папе „Петровог наследника“ и „Христовог намесника“ као поглавара, врховног судије и првосвештеника. За јединство са том „црквом“ довољно је да нека заједница признаје папу као врховни ауторитет, па да буде органски део римокатолицизма над којим Епископ Рима има потпуну власт и јурисдикцију.
За разлику од њих, Православна Црква исповеда јединство вере, а не јединство административне јурисдикције. Јер, по Јеванђељу Христовом Црква је правилно и спасоносно исповедање вере у Бога. Питање праве вере је истовремено и питање праве Цркве; уствари, то и јесте питање праве вере, а није питање „праве јурисдикције“. Тако је још свети Максим Исповедник, када су га питали којој јурисдикцији припада, посведочио оно што Црква исповеда од почетка, објаснивши да је: „Бог и Господ свих рекао да је Католичанска Црква правилно и спасоносно исповедање вере у Њега!“
Епископ Атанасије (Јевтић) је то сажео на следећи начин: „Римокатоличка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је ‘врховно мерило’ Римски папа и потчињење њему, заједништво с њиме; а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој. Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве. Али ВЕРЕ као Богооткривене Истине, Пута и Живота. (Јн. 14, 6.)
Када су заточеном Св. Максиму дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства они су тада питали Максима: ‘Којој ти Цркви припадаш: Цариградској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле се; па ако дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти!’ На то је Свети Исповедник карактеристично одговорио (и то поновио у писму своме ученику Анастасију): ‘Бог и Господ свих је рекао (‘απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ‘ορθήν = православно) и спасоносно исповедање вере у Њега’, и за то је назвао блаженим Петра (апостола), који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (правоверујућу) Цркву.“ (Мт.16, 16-18.)
Католицима, који су одавно и много пута чули овакав одговор наводно, до данас ипак није јасно како православни могу да имају „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ и да су њени чланови, а да не признају једног папу, и да се не потчињавају „Петровом наследнику“. Какво је то јединство без једног вође и поглавара!? Католици постављају оваква и слична питања, за која је тешко веровати да не знају одговор и да су толико необавештени. Пре је могуће да они уопште не желе да знају нити чују да да православни имају не само Једног, него и Јединог Вођу и Поглавара Господа нашег Исуса Христа, Великог Архијереја, који се тако и слика на трону у сваком православном храму. Јер Он је Сам рекао: „Ево, ја сам са Вама у све дане до свршетка света!“ (Мт. 28, 20.)
Овакав одговор представља двоструки проблем за католике, јер: Глава Цркве јесте Христос а не папа, и јединство Цркве и њених чланова – хришћана може бити само у Христу а не у неком епископу, вођи, поглавару, било римском или цариградском, или у било ком другом човеку или установи по човечанском уређењу.
Законодавна и извршна власт
Од самог почетка апостолима и хришћанима је било јасно да је Црква Тело Христово а да су људи његови чланови: „Ви сте тело Христово и уди (чланови) међу собом.“ (1. Кор. 12, 27.) Тело Христово укључује и апостоле, касније епископе, свештенике, и до данас све верне и све црквене чинове, од патријарха до црквењака, јер су сви црквени чинови потчињени Христу, као чланови и уди Тела Христовог. Као што и Свето Писмо каже да Господ Бог „по дејству силне моћи Његове, коју учини у Христу васкрсавши Га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, власти, силе, господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 20-23.) „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.“ (Еф. 2, 19-22.)
Не само апостоли и пророци, него сваки човек, који најпре, кроз веру и крштење иде за Христом, који држи веру Христову, има ум Христов, постаје Христов истомишљеник, и тек након тога постаје дете Божије по благодати која се Христом даје. Тако и отац Јустин (Поповић) благовести: „Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Светајна човека је у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве… човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроз све векове и кроз сву вечност.“ Због тога о. Јустин упозорава: „Имајмо страхопоштовање према нашој Глави, помислимо какве смо Главе тело!“
Глава је та која управља телом, а не тело главом. Тако је и Господ сву законодавну, управну власт, у свим стварима Вере задржао искључиво за себе. Људима, који су сутелесници Тела Христовог = Цркве, у стварима вере је Господ дао само извршну власт, а не и законодавну.
С друге стране, папа је своју административну законодавну власт по човечанском уређењу, помешао, претворио и проширио и на ствари вере. Због тога су православни одбацили папу, јер нису, и не желе да буду тело папино, него Тело Христово. Не покоравају се човеку – папи, него Ономе који „све покори под ноге његове (Христове), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 23.)
Ово сведочи и Епископ Иринеј Бачки, у својој дисертацији о св. Марку Ефеском, наводећи: „Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божји и Ипостасна Истина Божја, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље — то су синоними. Стога св. Марко у своме одговору Мануилу Калеки, који је нападао Православну Цркву стога што је она тобоже, сама себи противречила у разним раздобљима, пише овако: ‘Шта дакле? Хоћемо ли овенчати вуном оне божанствене саборе, па их отерати у пустињу, зато што је пре њих у истој Цркви о истој ствари било изнето супротно мишљење? Или ћемо пак о Цркви мислити да је свагда једна иста, и то не по местима, него по карактеру православнога мишљења, по којем се цркве широм читаве васељене и називају једном католичанском и апостолском Црквом, а кваритеље који с времена на време продру у њу сматрати – не за пуноћу Цркве, нити за пастире и учитеље, већ – за љуте вукове, који не штеде стада, по предсказању апостолском?’ Према томе, сви који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве — и то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре. За св. Марка и за Цркву уопште: ‘Јеретик је, и законима против јеретика, подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере.’ По св. Марку, јеретици разних врста су ‘фалсификатори Божанских догмата’ – а свима без разлике, заједничка особина је да на своју руку и погрешно тумаче речи светих богослова и Отаца.“
Зашто смо разједињени?
Нису само лажна учења о Богу и вери, као на пр. филиокве и чистилиште, узроци због којих се отпада од Цркве, него је то и сам католички папа као такав, то јест, схватање и упражњавање једне такве улоге епископа града Рима, као врховног вође, судије и господара верске заједнице, као и схватање јединства у њему као таквом. Они који то признају и исповедају нису никакви пастири и учитељи, него су, по св. Марку, јеретици разних врста и фалсификатори Божанских догмата.
Апостол Јован сведочи да ми, као хришћани „јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вечни.“ (1. Јн. 5, 20.) Бити у Христу значи бити у Цркви. У јединству са Христом – у јединству са Црквом. Свако друго јединство ван Христа је истовремено и ван Цркве Христове. Они који не следе Христа него овај свет, његов систем, нешто или неког другог, не могу бити ни Црква ни у Цркви. Они којима глава није Христос него папа или неко други, не могу бити Тело Христово. И ово сведочи Епископ Иринеј у поменутој дисертацији о св. Марку:
„Не само данас, у време тзв. ‘екуменизма’, него и у време св. Марка било је људи који су сматрали да Западни хришћани само ‘различито формулишу’ истине Богом предане вере, али да они не греше у вери и да, према томе, нису јеретици. Ево шта на то вели св. Марко: ‘Никада, неки кажу, нисмо гледали на Латине као на јеретике, већ само као на расколнике! – Они који тако говоре, узели су то од самих Латина; јер они нас зову расколницима, немајући ништа да нам приговоре око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност, коју смо, по њихову мнењу, дужни били држати.’ Мало затим продужује: ‘Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Зашто, реци ми? Да ли зато што имају праву веру, или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари, и што су неоправдано дометнули тај додатак. Окренули смо се дакле, од њих као од јеретика и због тога смо се одвојили од њих.’ Касније, св. Марко пише: ‘Ако Латини ни у чему не застрањују од праве вере, онда смо их, изгледа, узалуд одлучили од себе; а ако ли пак застрањују, и то око богословља о Светом Духу (а похулити на Духа Светога је најтежа од свих опасности), онда јесу јеретици и као јеретике смо их одсекли.“
Католике, разне врсте протестаната и остале инославне вере, које нису у заједници са њом, Црква не може звати „црквама“. Али, шта данас видимо код неких? Управо супротно. Када су поједине помесне православне цркве постале „органски део Светског савета цркава“, у њиховим публикацијама су се најпре стидљиво, у односу на католике и остале инославне, почели да појављују називи „цркве“ са малим „ц“, уз објашњење да се једна, света, саборна и апостолска Црква пише са великим „Ц“, за разлику од осталих, које не сматрамо црквама и зато их пишемо малим словом „ц“. Током последње деценије, или нешто више, почело је и у нашој црквеној штампи да се о католицима и протестантима пише са великим „Ц“. Потом је уследио и Критски сабор, који је издао саопштење – одлуку о „црквама“ у множини наравно, са малим „ц“. Велико „Ц“ ће се ваљда, писати када се о некој од тих фамозних критских „цркава“ буде говорило у једнини. Јер, забога, то је њено „историјско име“, исто као што су то имена „других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са Црквом“!?! Претпостављам да би нормалан човек на оваква критска објашњења могао само да каже: Ц, ц, ц…!?
Хоћемо ли дакле, говорити истину, или ћемо се улагивати? Хоћемо ли да будемо искрени или ћемо жонглирати и манипулисати речима? Чија ћемо духовна деца бити и ко ће нам бити духовни отац: Николо Макијавели или свети Сава Немањић?
„Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Правило 45. Светих Апостола наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак, као клирицима допусти да што раде, нека се свргне.’ Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“
Али, авај! Све је више оних који, плашећи се последица од лукавих непријатеља, са њима праве компромисе у жељи да сачувају свој мир, посао, чин, положај, предности и користи… Нико нема право да модификује веру и растура Цркву под изговором да му је живот угрожен! Али, они се боје да држе истину и буду искрени, мислећи да се истина не исплати, а да је искреност нека врста слабости. А ап. Павле каже да нама „Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености!“ ( 2. Тим. 1, 7.) На то нас и свети о. Јустин Ћелијски упозорава: „Богу се треба већма покоравати него људима (Дјел. 5, 29.) – То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси, ни са људима нити са демонима!“
Сабор збуњених
Тако дакле, неки искрено мисле да је Критски сабор био један „вучији сабор“. По свему судећи изгледа да јесте било и вукова у његовој организацији, посебно иза сцене. Што се тиче самог састанка, изгледа да је то ипак, био само један – сабор збуњених. Или можда неко мисли да су неки чинови гаранција против збуњености?
А збуњени су сви они који овај свет и земаљске силе узимају озбиљније од Богом откривене православне светоотачке Вере и Цркве, од речи Светог Писма и Светих Отаца. Јер „свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог… Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму да и не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и непогрешиво ‘одогматио’!“
Одакле ова збуњеност? Од неразликовања духова, непознавања Христа и неразумевања Јеванђеља, Цркве и хришћанства. Људи мисле да ће добра дела и намере, па макар и у супротности са Јеванђељем, Бог благословити. А знамо, и већ нам је речено, да неће. Јер постоји разлика између дела вере и људских дела. Господ тражи од нас дела вере, а не дела наше пале природе, нашу дипломатску мудрост. Темељ и угаони камен на коме стоји Црква нису некакве људске добре намере, него је Богочовек Христос, богооткривена Реч Божија, коју познајемо духом и вером по Јеванђељу, речима и делима Отаца. По речима Светога Писма, „помисли смртних су бојажљиве и намере њихове погрешиве.“ (Прем. Сол. 9, 14.) Црква се не може градити на некаквим међурелигијским и међуцрквеним споразумима, на одлукама разних конференција и закључцима теолошких симпозијума, јер извор истине је Христос, а ми треба да научимо да останемо у границама које је Господ поставио за нас. Без тих граница ми нисмо хришћани. Јер, „пријатељима Божијим“ су названи они који су сачували законе тог пријатељства и њима поучили и друге. „Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“ (Јн. 15,10.)
Свети Игњатије Брјанчанинов се пита: „Кажете: ‘Јеретици су такође хришћани.’ Откуд вам то? Васељенска Црква је свагда јерес сматрала смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес – зловерјем!“
Јерес, дакле, убија душу за вечност! „Навешћу овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.
Наше схватање поступка ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу. Исто тако је и са историјом Цркве.“
„Ако се Црква јавља као ‘ЈЕДНА’ у Символу вере и самосазнању Православне Цркве, (т. 1. саопштења са Кипра), онда како можемо истовремено да говоримо и о неким другим хришћанским црквама?“ Православна црква не може да прихвати никаква „историјска имена“ нити икакве „друге инославне хришћанске цркве и вероисповести које нису у заједници са њом“ – као цркве, између осталог, из тих истих историјских разлога. Јер никада у својој историји Црква није прихватала никакву идеју о постојању више цркава. Скуп патријараха на Кипру је издао једно збуњујуће и противречно саопштење са којим се нису сложили чак ни епископи у њиховој пратњи, ни све помесне Православне цркве, а још мање сво свештенство, монаштво, и православни народ.
Прот. став. Србољуб Милетић
У недељу Акатиста 2017.
слика https://www.holycouncil.org/photos?p_p_id=flickr_WAR_flickrportlet&p_p_lifecycle=0&p_p_state=normal&p_p_mode=view&p_p_col_id=column-1&p_p_col_pos=1&p_p_col_count=2&_flickr_WAR_flickrportlet_action=openSet&_flickr_WAR_flickrportlet_id=72157669588253492
