Са три стране ударили су на тебе зли ветрови,
Србине брате, са Севера, Запада и Југа.
Остао ти је само Исток, –
Одакле је мир души твојој…”
(Свети Николај Српски)
Данас се у Србији, не само у званичним црквеним круговима, код људи у мантији, него и код обичних верника, избегава свака прича о политици. То се правда реченицама типа “то је већ политика”, “није наше да се мешамо у политику”, “ја не бих улазио у политику” и слично. Међутим, данас је политика ушла у све поре нашег живота, како појединца или породице, тако и читавог народа, па је немогуће политику заобићи и повући неку црту између политике и живота. Како заобићи политику, ако вам детету у школи намећу пропаганду содомије под плаштом толеранције. Како заобићи политику, када на јавном сервису РТС на римокатолички Васкрс, свака информативна вест почиње речима да је “данас дан када већина хришћана слави аскрсење Христово”. Како да православни верујући човек не реагује на такву политику, кад зна да је сам Господ свима који то желе да виде, Благодатним огњем показао да је Православно празновање Васкрса уистину једини празник Васкрења Господњег а да је свака друга прослава Васкрса у ствари антипасха. А ако се неки црквени великодостојник и усуди да каже нешто о политици, либерална сушћества, од Сорошевих новинара, “невладиних” организација, па до проверених политичких најамника Запада – одмах сложно загракћу као вране, да је Црква одвојена од државе. Упркос томе, због правог “земљотреса” који је обрнуо све наопачке у систему људских вредности, ово је тренутак када нико не сме да ћути и да се правда “да је то све политика”.
Западна цивилизација је показала своје црно лице, своју злу духовну суштину и свим силама покушава да своје неморалне вредности наметне комплетној људској цивилизацији. Сви политички системи на планети, заједно са УН, морају се повиновати тој “црној интернационали”, да не би били бомбардовани као Србија 1999. године или данас арапске земље. И то је постављено на ниво државног програма Империје зла – САД, да и оружаном силом, америчка администрација мора “штитити људска права ЛГБТ популације”. Од Бога благословени брак мушкарца и жене и породичне вредности, данас се изједначавају са вредностима демонске културе и демонског морала представника ЛГБТ популације. Савремена Западна цивилизација је повела рат Против Бога, Светог Писма, Православља и свега онога што је засновано на тим системима вредности. Православном човеку са иоле духовног вида, потпуно је јасно да се данас демократија претворила у диктатуру греха, а од Запада наметани “систем вредности” се уопште не бори за некаква права свих, него се бори за такву друштвено-политичку организацију друштва, у коме ће права ЛГБТ извраћеника имати посебно привилеговано место у том друштву. А то значи потпуно потирање свих хришћанских библијских вредности, заснованих на Божанским моралним начелима. И не само хришћанских, него и свих других традиционалних вредности и у исламу, будизму, јер традиционални морал не прихвата изједначење Божанског поретка, са наметаном демонском демократијом као диктатуром греха.
Православни Србин, ако је у њему остало нешто православног духа, мора данас бити свестан да је морални код, на пример ислама и читаве исламске цивилизације, иако умногоме стран хришћанству – у моралном и духовном погледу много здравији од савремене западне содомске цивилизације. Морамо бити свесни да је ово покушај претварања демократије као диктатуре греха у глобалну светску религију, у којој ће се заборавити тоталитаризам Лењина, Троцког, Тита и њихових крвника. Безобзирност и немилосрдност и начин обрачуна западних савезника са Гадафијем, показују да су савремени либерални демократи безобзирнији чак и од горе поменутих крвника, који су бар покушавали да прикрију свој демонски лик. Ако Срби дозволе онима за које “Европа нема алтернативу”, да заврше своје црно дело, неће проћи дуго времена до устоличења својеврсног содомског геј-фашизма у коме неће бити места за било какве православне вредности српског народа.
Оно што је главна карактеристика српске политичке сцене последњих десетак година, од када су у Србији на власти прозападни најамници, јесте практично потпуно уништена државност Србије. Владавина Слободана Милошевића не мора бити узор за православног верника, али је тада српска државност још увек била жива. Тачно је да је то била пост-комунистичка власт, са примесама комунистичке идеологије, али је нека врста реда и дисциплине, па и одговорности, ипак постојала на свим нивоима власти. Србија је, ако изузмемо Западне содомске земље, у остатку света била уважавана држава.
Уредништво ФСК пред предстојеће изборе у Србији, спроводи својеврсну анкету о будућој постизборној политици српских партија према Русији. Још не знајући за званичне ставове многих странака по том питању и не знајући да ли ће се сви одазвати на тај позив ФСК да унапред искажу своју позицију у односу према Русији, покушаћу да, као обичан верујући православни хришћанин, “насликам” у најкраћим цртама савремену српску политичку сцену. На првом месту, као крајњи антипод, као потпуна супротност, где не видим ни једну једину додирну тачку тих бића са људима православног погледа на свет, налази се Преокрет. То је добро проверен најамнички кадар Запада, међу чијим присталицама има пуно потпуно изгубљених људи, наркомана васпитаних на њу-ејџ антикултури и они не само да не смеју урадити нешто што није у интересу Запада, него не смеју ни помислити на тако нешто. Они се не либе да заговарају отворену издају земље и даље трошење папира на њих је бесмислено. На другом месту по супротности православном духу, одмах иза њих долази блок партија “острашћених љубитеља зелених новчаница”, којима је “тридесет јудиних сребрењака”, важније и од вере и државе и нације. То су корумпирани владајући ешалони Демократске странке и Г-17+, које би могли назвати “уједињени монополи Србије”. Они су дошли на власт на крилима НАТО бомби, махом су такође најамничког духа али са огромном љубављу ка зеленим новчаницама, па би вероватно многи од њих за “тридесет сребрењака”, били спремни да ризикују и да почну да гуде и “проруску” причу, уколико би то обезбедило наставак лагодног живота и останка на власти. СНС је још увек непознаница, па их не бих сврставао изричито ни на једну страну, међутим, обрт напредњака и њихова данашња проевропска прича и нехотице подсећају православног човека на просто невероватно камелеонство Вука Драшковића. Ако озбиљно погледамо и старију и новију историју нашег многострадалног народа, онда морамо бити свесни да је свака проевропска прича, истовремено и дубоко антисрпска прича. Наравно да бих волео да се у случају СНС моја претпоставка покаже као погрешна и да их видимо у блоку српских патриотских снага. Трећа група представља прелаз између неправославних и непатриотских снага и православно-патриотских снага. Ту пре свега мислим на ДСС и коалицију око СПС. Сигурно да у овим политичким партијама има људи који нису спремни по сваку цену ићи директно против српских националних интереса. Отворена антисодомска позиција једног од лидера те коалиције, без обзира шта неко о њему мислио, код православног човека изазива поштовање. Ипак, њихово шуровање са Западом представља препреку да већи број људи са православним погледом на свет, гласају за њих. И на крају ове, понављам условне поделе, четврту групу представља патриотско-православни блок. Ту пре свега мислим на до сада доследну националну политику СРС и на велику непознаницу на овим изборима – Двери Српске.
Православни људи не могу да се не диве храбрости и одважности Војислава Шешеља у Хашком трибуналу. Са друге стране, као да се код радикала осећа један недостатак истинске оцрковљености многих појединаца, па упркос свему, многи црквени људи са малом дозом резерве прихватају радикале. Што се тиче Двери Српских, то је можемо рећи, прва политичка снага после Другог светског рата, која у свом програму има једну врсту православног погледа на свет – светосавску идеологију. Остаје да се види, уколико буду учествовали у власти, да ли је то само декларативно залагање за светосавске вредности или је то њихова истинска идеологија. Отворена борба Двери против “параде срама”, свакако је подигла њихов рејтинг у очима многих људи са православним погледом на свет.
У Јеванђељу Христовом се каже, да се не треба бојати оних који убијају само тело, већ оних који са телом убијају и душу. Читајући Житија светих, наилазимо на многобројне примере Божије милости, када разноврсни тешки грешници, од убица до блудница, поставши свесни свог пада приносе искрено покајање. И Господ им, због њиховог искреног преобраћења и покајања, дарује светачки ореол. Једино за содомски грех, у Житијима светих нисам наишао на пример покајања и светости. Све цивилизације у историји рода људског су, са примањем содомског духа, врло брзо пропадале. У Холандији партија педофила добија државну финансијску помоћ. Данас се Савет Европе залаже да се строгим родитељима одузимају деца и предају у руке содомистима да о њима брину, наводећи у Декларацији да толерантност представља “отказ од догматизма”. Пошто знамо да је Православље постројено на светим догматима, ово представља практичну забрану хришћанства као таквог. То је већ рат против Бога и то нам говори да је, са духовне и моралне стране, содомски Запад изгубио рат са православљем, али православни људи морају пружити духовни отпор ратујућем богоборству.
Можда је истинита тврдња Ивана Иљина да су избори само комедија која служи лакшем обмањивању и да једино национална диктатура може довести до обнове монархистичког строја. Међутим, тренутно не постоји други начин, него на изборима дати глас национално одговорним људима, који ће можда припремити терен за тако нешто. Симболично је да се следећи избори у Србији одржавају на дан Светог Ђорђа победоносца. Ђурђевдан је у време српског ропства означавао хајдучки састанак. Знамо да је Свети Ђорђе својим копљем убио аждају. Такође знамо, да се Свети Ђорђе налази на државном грбу братске нам Русије, која је једина у стању данас, уз помоћ Светог Ђорђа победоносца и осталих небеских сила, да усмрти савремену западну аждају, која прети да својим смрадним задахом угуши целокупно човечанство. Имамо добар пример државотворне свести братског руског народа, који је на недавним изборима пљунуо на своје западне најамнике са Блатног трга. Зато мислим, да и Срби, уколико не желе да пљуну на своју историју и изгубе смисао свог постојања, морају да следују својим светитељима и зауставе западни пут у апокалипсу. Србине брате, запамти речи светог Николаја Српског са почетка текста. Свети Георгије моли Христа Бога за нас.
За Фонд Стратешке Културе: Ранко Гојковић
