Предмет Горана Хаџића формално је затворен

308

МТБЈ је 22. јула донео одлуку да се формално затвара поступак у предмету “Тужилац против Горана Хаџћа”.[1] Узрок томе је смрт оптуженог. Као што је познато, Горан Хаџић, бивши председник Републике Српске Крајине, умро је 12. јула од рака на мозгу.

Предмет Горана Хаџића у МТБЈ постао је још један пример срамног понашања власти трибунала. Једном је у СБ ОУН судски процес против Горана Хаџића назван примерним. Међутим, таква карактеристика могла се дати само зато што је сам Горан Хаџић приликом процеса био ћутљив и бранио се искључиво правним средствима. Тешко је рећи да је то била најбоља стратегија против чисто политичког процеса. Но, та стратегија је том процесу доносила миран карактер, њега се практично нико није сећао… А упркос свему, Горан Хаџић је постао предмет суровог обраћања. Током дугог периода њему нису пуштали српске лекаре, а локални “најбољи” лекари нису могли на време да дијагностикују злоћудни тумор. А познато је да се тумори који се дијагностикују у раној фази, могу лечити. Зашто се то није догодило у најбољем затвору на свету? Јер је оптужени тражио независну медицинску експертизу и чак у складу са затворским правилима који важе у МТБЈ, на то је имао право. Истина, реализација овога права зависи од жеље Секретара суда. Он може да дозволи, а може и да не дозволи такво испитивање.

Прекид предмета у вези са смрћу оптуженог – уобичајена је ствар у МТБЈ. И не само у МТБЈ. Предмети су “безбедно” прекидани и у Међународном кривичном суду (предмет Моамера Гадафија) и у Специјалном међународном суду за Сијера Леоне (предмет Фоде Санко) и у Специјалном међународном суду за Камбоџу (предмет Јен Тририт и Јенг Сари). Већ ту је исувише много умирања… У МТБЈ предмети су се прекидали у вези са смрћу Слободана Милошевића, Момира Талића, Славка Докмановића, генерала Ђорђа Ђукића, Милана Ковачевића, а такође су се прекидали и други предмети.[2] Многи оптужену су умрли одмах по изрицању пресуде у њиховим предметима (Милан Бабић, Мирослав Дероњић, Драго Николић, Миле Мркшић, Милан Гверо, генерал Здравко Толимир).

Овде се појављује још једно важно питање: колико је оправдано једноставно затварати предмете који се односе на умрле оптуженике? Јер у низу случајева постоје основе за тврдњу да је постојало неадекватно пружање медицинске помоћи. Предмет Војислава Шешеља – очигледан је пример како трибунал са предумишљајем уништава здравље оптуженог. Постоје случајеви у којима се ради о отвореним убиствима. Довољно је упознати се са званичним извештајем о истрази смрти Слободана Милошевића, Милана Бабића и Славка Докмановића, да би постало јасно да се ради о убиствима и власти МТБЈ покушавају да ослободе кривце од одговорности. Резултати истраге смрти генерала Здравка Толимира до дан данас нису објављени! Био је одређен судија Ван Есен за спровођење истраге. Све до сада нема никаквог извештаја. А нама су саопштили да је смрт наступила природним путем! Ипак, иако је прошло већ скоро пола године, никаквих резултата истраге нема. Зар то није исувише дуго за “природну смрт”? Међутим, у бајку о “природној” смрти З. Толимира могу поверовати само изузетно наивни људи. У предмету генерала Толимира постоје озбиљне индиције да се сматра да му је била ускраћена потребна медицинска помоћ. Зар то није разлог тога што у МТБЈ и МРМКТ (који се формално бави истрагом) желе просто да забораве на ту смрт?

144

Пружање медицинске помоћи у међународним трибуналима представља чин изругивања. Ево неколико цитата:

Судија Кариби-Вајт: (у односу према оптуженом, који због здравственог стања није могао доћи у судску дворану и остао је у затворској ћелији): “Привести у судску дворану примењујући сва средства принуде”.

Медијска служба МТБЈ: (по питању озбиљне хируршке операције генерала Ратка Младића) “Господин Ратко Младић да не напушта затворску зграду”.

Тужилаштво МТБЈ: (По питању дијагнозе Слободана Милошевића коју је установила руска професорка М. Шумилина) “Могуће да се госпођа Шумилина налази у завери са оптуженим, како би му помогла да се сакрије од правосуђа”.

Судија Робинсон: (у односу Слободана Милошевића, на три дана пре његове смрти) “Господине Милошевићу, нама су дојадиле ваше жалбе на лоше стање вашег здравља”.

Судија Миндуа: (на две недеље пре смрти Горана Хаџића) “Ја све до сада не могу са сигурношћу рећи колико је лоше здравствено стање оптуженог”.

Без обзира на то што је Горан Хаџић скончао 12. јула, трибуналу је било потребно десет дана да би донео одлуку о прекиду процеса. Зашто толико дуго?

Можда зато што је до последњег дана Претресно веће још покушавало да сачува тај предмет, чак и тада кад је не само одбрана, него и оптужени, молили да се предмет завршно оконча?[3] И чак и у таквој ситуацији судије су одбиле да прекину процес. Разлог? Хтели су да и даље  добијају своје плате, чак и тада кад је било јасно да оптужени умире? И чак су покушали да продуже те плате за још десет дана, већ после његове смрти. Тако да ће, без обзира што је судски процес протицао “тихо и неприметно”, предмет Горана Хаџића остати у историји као још један пример одвратне суштине Међународног трибунала за бившу Југославију.

[1] PROSECUTOR v. GORAN HADŽIĆ. ORDER TERMINATING THE PROCEEDINGS. 22 July 2016 // http://www.icty.org/x/cases/hadzic/tord/en/160722.pdf

[2] Prosecutor v. S. Milošević, Case No. IT-02-54-T, Order Terminating the Proceedings, 14 March 2006; Prosecutor v. Talić, Case No. IT-99-36/1-T, Order Terminating Proceedings Against Momir Talić, 12 June 2003; Prosecutor v. Hadžihasanović et al., Case No. IT-01-47-PT, Order Terminating Proceedings Against Mehmed Alagić, 21 March 2003; Prosecutor v. Mrkšić et al., Case No. IT-95-13a-T, Order Terminating Proceedings Against Slavko Dokmanović, 15 July 1998; Prosecutor v. Djukić, Case No. IT-96-20-A, Order Terminating the Appeal Proceedings, 29 May 1996.

[3] Предмет Горана Хаџића: Тужилаштво и одбрана против суда // http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/predmet-gorana-hadzica-tuzilastvo-i-odbrana-protiv-suda/