Предмет Горана Хаџића, бившег председника Републике Српске Крајине у МТБЈ, који је већ почео да пада у заборав, прошле недеље добио је нов и неочекиван обрт. И тужилаштво и одбрана су поднели поднеске на одлуку суда. Без обзира на то што процес против Горана Хаџића протиче много мирније него други процеси, такве једногласности тужилаштва и одбране против суда још није било.
Шта је разлог томе да се тужиоци и адвокати уједине против судија? Формалан разлог, према изјави тужилаштва, постала је одлука суда донета 17. јуна о прекиду судског процеса. У свом поднеску тужилаштво МТБЈ је молило суд да у потпуности прекине процес на неодређено време. Међутим, у тек донетој одлуци претресног већа одбачен је захтев тужилаштва да се у потпуности прекине процес. Судије су изјавиле да нема никакве нове информације о стању здравља Горана Хаџића и због тога, наводно, нема потребе за ревидирањем одлуке.[1]
Треба обратити пажњу и на лицемерно посебно мишљење судије Кесиа-Мбе Миндуа из Конга. Тешко је рећи из каквих је конкретних побуда К. Миндуа одлучио да продемонстрира да је он светији од Папе Римскога, но, његово мишљење има циљ да докаже управо то. Тако је конголешки судија изјавио да је апсолутно немогуће донети одлуку о реалном стању здравља Г. Хаџића, јер наводно нема поузданих извора. Под поузданим изворима судија подразумева само неке “независне стручњаке”. Због чега Мундија не сматра поузданим изворима налазе лекара из Србије, судија није објаснио. Такође он није објаснио ни због чега су “независни” баш стручњаци које је одредио сам трибунал. Ако их је одредио сам трибунал (у лицу секретара МТБЈ) – питање о независности таквих стручњака постаје у најмању руку дискутабилно. Упркос свему, Мундија неуморно понавља – налази лекара из Србије представљају непоуздане изворе. На тај начин, гласавши за одлуку суда о обустављању процеса, судија признаје да у већу постоје необорива сведочанства о томе да оптужени болује од неизлечиве болести. Међутим, он истовремено просипа маглу лицемерно расуђујући о зависности управо српских лекара. Лицемерје се огледа у томе да судија одлично зна да су дијагнозу потврдили сви, па тако и “независни” стручњаци самог трибунала.
Штавише, још пре осам месеци, у октобру 2015. године, тај исти Миндуа се потписао испод одлуке у којој је написано следеће: “Претресно веће сматра да је (при постојећем току болести) мало вероватно да ће Горан Хаџић доживети до краја судског процеса. Још је мање вероватно да ће, ако га претресно веће прогласи кривим, он моћи да издржава казну”.[2] Међутим, судија Миндуа се сада претвара да га свођење разговора само на оцену тока болести, његова сумњичавост чини још објективнијим судијом од осталих чланова претресног већа. “То је питање просте логике” – закључује судија. Међутим, овде се логика не може ни примирисати!
Одлука претресног већа од 17. јула је била оспорена и од стране одбране. Тужилаштво је поднело поднесак са молбом да се дозволи улагање жалбе на донету одлуку.[3] Подсећамо да у МТБЈ постоји поредак приликом кога је подношење жалбе могуће само у том случају да претресно веће дозволи да се таква жалба поднесе на самог себе. Веома оригиналан систем… Одбрана је поднела засебан поднесак у коме је утврдила да су сви критеријуми оспоравања, према правилима трибунала, у овом случају очигледни, а то је управо постојање директних последица за исход читавог судског процеса.[4]
Међутим, јединствени захтеви тужилаштва и одбране и чак практично јединствена аргументација у молбама да им се дозволи подношење жалбе, не значи да су тужилаштво и адвокати нашли правно и људско узајамно разумевање. Ради се о томе да и тужилаштво и одбрана траже од суда прекид процеса на реалним основама. Основе тужилаштва су – формално затварање процеса. Међутим, основаност одбране су били факти погоршања стања Горана Хаџића до таквог степена да је постало тачно познато да неће доћи до опоравка и да он неће моћи узети учешће у процесу.
Видећемо да ли ће претресно веће дозволити предају жалбе на своју сопствену одлуку. Међутим, није најважније чак ни то, него разлог који је довео до тако чудног уједињења тужилаштва и одбране и таквој тврдоглавости судија да одбију јединствен захтев обе стране у процесу.
Разлог за настанак овако чудне ситуације јесте театралан карактер свих судских процеса у међународним кривичним судовима уопште и у МТБЈ посебно. Захтев тужилаштва, наравно, представља само игру “доброг полицајца” и заснован је на тежњи да докаже како власти МТБЈ теже да што је могуће брже заврше суђења у МТБЈ. Председник МТБЈ мора два пута годишње да извештава о томе шта се предузима да се што пре заврше сви судски процеси. А овде се тражи да се одложи на неодређено време. Зато је и одлучено да тужилаштво изиграва извршиоца воље СБ ОУН. Управо зато тужилаштво и не помиње погоршање здравственог стања Г. Хаџића као основ за свој “захтев”, него инсистира управо на неопходности формалног затварања процеса. Међутим, судије су апсолутно свесне истинске мотивације тужилаштва па је због тога тужба била и одбачена. “Шта да се ради – рећи ће на следећем заседању СБ ОУН К. Агиус – ми смо се веома трудили, али није ништа успело…”
[1] PROSECUTOR v. GORAN HADZIC. DECISION ON PROSECUTION MOTION FOR FORMAL TERMINATION OF THE PROCEEDINGS. 17 June 2016
[2] PROSECUTOR v. GORAN Hadzic. Consolidated Decision on the Continuation of Proceedings, 26
October 2015, para.64.
[3] PROSECUTOR v. GORAN HADZIC. PROSECUTION REQUEST FOR CERTIFICATION TO APPEAL DECISION ON THE FORMAL TERMINATION OF PROCEEDINGS. 23 June 2016.
[4] PROSECUTOR v. GORAN HADZIC. REQUEST FOR CERTIFICATION TO APPEAL DECISION ON PROSECUTION MOTION FOR FORMAL TERMINATION OF THE PROCEEDINGS. 24 June 2016.
