На суђењу Радовану Караџићу, прошле недеље одржана је прва статусна конференција у последње две године. Ми смо већ разматрали стварни проблем неспровођења статусних конференција по окончању судског поступка и нелогичности тих аргумената којима су покушавали објаснити то одустајање од одржавања тих конференција. Одржана конференција по предмету Радована Каараџића још једном је показала реалан разлог такве политике МТБЈ: јер исти не жели да подржи очување здравља затвореника. А увек је било много проблема са тим у затворима МТБЈ.
Одржана статусна конференција Р. Караџића одржана је у резултату скоро једногодишње борбе. Он је још у јануару затражио њено спровођење, потом је још неколико пута обнављао захтев. Међутим, Претресно веће је сваки пут одбијало захтев Р. Караџића. Чак и тако несумњив разлог као што је здравствено стање оптуженог, није утицало на одлуку судија. Сваки пут они су говорили да је спровођење статусних конференција наводно предвиђено само у току суђења. Тек пошто је Р. Караџићу извршена хитна хируршка интервенција (удаљили су један од унутрашњих органа) судије су милостиво одлучиле да спроведу статусну конференцију. Међутим, не треба имати никакве илузије: судије су се једноставно уплашиле да их могу оптужити за несавестан однос према својим обавезама уколико Р. Караџић изненада умре. И никакво саосећање према здравственом стању оптуженог, они наравно не осећају.
На тако тешко добијеној сопственој статусној конференцији, Р. Караџић је суштински поставио питање да ли ће он дочекати изрицање пресуде у свом процесу?… Узимајући у обзир шта се дешава са свим другим оптуженим пред МТБЈ, питање Караџића захтева озбиљно разматрање и пружање квалификованог одговора.
Радован Караџић је изјавио да је у тренутку хапшења његово здравље било узорно. Био је то резултат не само пажљивог односа према здрављу током целог живота, већ и примене источне медицине. Све се променило после заточења у “најкомфорнији затвор на свету” – како је званично назван Истражни изолатор ОУН[1] у хашком предграђу Шевенингену. Почели су да му се ломе зуби (испало их је осам), потом је почела да се погоршава крв, оштро је повећан садржај шећера у крви, чија је нормализација постала могућа тек уз помоћ лекова. Но, све се то дешавало у позадини аналогног обољења од дијебетеса и других затвореника у МТБЈ. Као професионални лекар Р. Караџић је поставио логично питање о томе да оваква ситуација не може бити случајна и затражио је истрагу и интервенцију.
Р. Караџић је саопштио да је само за време његовог боравка у затвору МТБЈ једанаест затвореника дијагностиковано са тешким обољењима. Код осморице других дошло је до оштрог погоршања здравственог стања за време њиховог боравка у МТБЈ. Неки оптужени више не могу да добијају медицинску помоћ у затворским условима. Овде се пре свега мисли на Војислава Шешеља и Горана Хаџића код којих је дијагностикован рак. Међутим, њихово привремено ослобађање уопште није повезано са тешкоћама лечења озбиљних болести у затворском режиму, него само страхом од њихове изненадне смрти за време притвора и неуказане помоћи. О томе говоре покушаји руководства МТБЈ да те људе лече најпримитивнијим средствима, чиме у суштини њихово стање доводе до критичног, које се чак не може излечити ни за време привременог ослобођења… Такође, можемо подсетити да је још пре хапшења Р. Караџића у том истом затвору умрло двоје затвореника, а двојица су била убијена (њихова смрт је маскирана као самоубиство).[2] Добро је познато да су неисправно лечили Слободана Милошевића – о томе се директно говори у закључку професора М.В. Шумилине. Штавише, погрешно лечење је било умишљено – о томе говори бесна реакција на закључак М. Шумилине.[3]
Овако висока смртност и случај тешких и обољења истог типа, требало би да натерају на размишљање руководство МТБЈ и затвора. Међутим, то никога не узбуђује. Не само да се нико није замислио пред тим проблемом, него се и директно противе његовом решавању. Радован Караџић је рекао да он више година захтева решавање тог проблема али му одговарају да се не дешава ништа посебно.
Притом је веома интересантна информација коју је изнео Р. Караџић за време свог иступања на статусној конференцији о томе да су затвореници Међународног кривичног суда (који су притворени у том истом затвору као и притвореници МТБЈ) почели да добијају другу храну пошто су одбили да једу то што су им давали. То јест, у суштини су почели штрајк глађу. У односу на притворенике МКС проблем је био решен – њима су почели давати нормалну храну. А затворенике МТБЈ настављају да хране некаквом замрзнутом храном.
Р. Караџић није први који је јавно поставио питање о умишљеној штети коај се наноси здрављу оптужених пред МТБЈ. Тако је Војислав Шешељ још 2003. године затражио да престану да хране људе одмрзнутим полупрерађевинама. Остала је у сећању и његова прича о томе како су га специјално превели из собе која је имала доступ свежег ваздуха у собу где је ваздух био само из клима уређаја. За човека који је оболео од бронхијалне астме, такав премештај значи свесно обезбеђење погоршања стања. И јасно је да се све то ради смишљено. Судије које су чуле жалбу Шешеља, одговориле су му да је то све за њега корисно.
Р. Караџић, наравно, није толико наиван да верује у доброту својих судија којима је он заблагодарио на “садејству” у спровођењу хитне операције која му је извршена у августу ове године. Није толико наиван ни да би веровао у решавање проблема које је изнео (Узгред, судије су за време заседања изјавиле да се они неће бавити овим питањем). Но, Радован Караџић је добио то да је успео обелоданити тај проблем за светску јавност. И наш задатак је да тај проблем даље разнесемо. СБ ОУН, Светска здравствена организација и држава чији су грађани затворени у МТБЈ (Србија) морају спровести одговарајућу истрагу, разјаснити све околности предмета и обезбедити оптуженима пред МТБЈ право на очување њиховог здравља и њиховог права на живот.
[1] United Nations Detention Unit (UNDU) – види пропаганду комфорних услова на официјелном сајту МТБЈ на интернету: http://icty.org/sections/AbouttheICTY/Detention
[2] Р. Караџић је такође изјавио да је један осуђеник окончао живот већ после издржавања казне.
[3] С. Милошевића су хтели убити и убили су га – у то нема сумње, као што нема сумње ни у то како је то било урађено. До дан данас власти трибунала нису могле објаснити, како је у његовој крви пронађен Рифампицин, и зашто је токсиколошка експертиза била спроведена са задршком од минимум 10 сати (а, највероватније – имајући у виду прикривање стварног времена смрти – скоро 24 часа). А лицемерно «истраживање» свих тих околности од стране судије Паркера – већ није доказ кривице, то је пресуда читавом том трибуналу.
