ПРЕДМЕТ ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА

291

ШТА БИ ХАШКИ ТРИБУНАЛ МОРАО ДА УЧИНИ КАКО БИ САЧУВАО МАКАР ИЛУЗИЈУ О СВОМ ПОШТЕНОМ РАДУ  МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВОСУДНОГ ОРГАНА

 Како смо сазнали из закључка лекара који су 27. и 28. јануара посетили професора Војислава Шешеља, стање његовог здравља је – критично. У затворским условима (односно у недостатку  уско стручне медицинске помоћи) његово стање је такво, да смрт може да наступи у сваком тренутку.

Сада нам постаје јасно зашто је било потребно више од пола године како би био испуњен налог суда да се изврши „независно“ медицинско испитивање В.Шешеља. Ипак је, очигледно је, било мало компликовано пронаћи докторе који су били спремни да пруже услуге које се могу назвати „свакакве“. Али – и такви су ипак пронађени. У августу прошле године лекари које је именовао МТБЈ  су тврдили да „нема ама баш никаквог разлога да се брине за Шешељево здравље“. Једноставно не може да се нађе друго објашњење за поступање по захтеву суда у току тих шест месеци. У ствари, објашњење постоји, али би било паметно да га Трибунал не објављује. Тако је Секретаријат МТБЈ тврдио да је „процедура за постављење лекара толико компликована, да се то никако не може брже учинити“. Чиста лаж! Више руских лекара  је било спремно да у тренутку када их позову отпутује у Хаг, Шешељ је тражио управо те лекаре, али они, због нечега, нису могли да буду на списку лекара које је суд захтевао. Најзад је Трибунал, позвао руског лекара С.Н.Авдејева – али он је лекар – специјалиста за болести плућа, а Шешељу је неопходан кардиолог!

Али – дозвољено је да у Хаг отпутују српски лекари који су, мада уз велике сметње, успели да изврше медицинско испитивање  Шешеља, и најзад смо добили прави медицински закључак од компетентних стручњака  којије опубликован!

Па шта би сада морао да учини Трибунал из Хага? Свакако би морао да без икаквих услова ослободи Шешеља.При том – то не мора да буде прекид процеса, већ да има наставак – у условима када је окривљени на слободи! Уосталом – хапшење В.Шешеља које је учињено фебруара 2003. године, одмах пошто је Шешељ добровољно отпутовао у Хаг, представља – а то значи и све до овог тренутка представља – кршење међународног права, јер сваки окривљени има право на слободу све до доношења пресуде по оптужници. Суштина је у томе да и Свеопшта декларација о људским правима, и Међународни пакт о грађанским и политичким правима, и Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода одређују да је хапшење и пре, и у току суђења могуће, али да оно представља изузетак, а не правило! А Хашки трибунал је изузетак прогласио за правило! Разлика је огромна. По међународном праву – оптужница МОРА да докаже да је хапшење неопходно, а у Међународном трибуналу за бившу Југославију окривљени мора да докаже да није крив и да је неопходно да буде ослобођен! Ето то је највећа мана Хашког трибунала јер представља тотално одрицање презумпције невиности, јер се терет доказивања  невиности ставља на самог оптуженог. А трибунал је, успут, о себи на сва уста причао причу како је поставио највише стандарде у међународном кривичном правосуђу!

Али чак и по нормама тог и таквог МТБЈ окривљени има право на привремено ослобођење. Без обзира на то да је то право условљавано (опет – то чини Трибунал – лично) читавим низом услова, то су све произвољни услови – ни један од њих нема базу у правној науци. Па чак и такви, потпуно произвољно одређени услови, у предмету В.Шешеља не представљају сметњу  да се он привремено ослободи. Треба се само присетити два преседана.     

Први преседа МТБЈ је направио у поступку који је вођен против Рамуша Харадинаја, кога су привремено ослободили без обзира што је убијено неколико десетина сведока по том предмету. Може да се схвати да су на смрт преплашене судије једногласно одлучиле да Харадинаја ослободе, у првом тренутку као –  само привремено, а затим, и потпуно.  Међутим у поступку против Војислава Шешеља за тако нешто апсолутно нема разлога! Судије никако не могу да се правдају претњама сведоцима, мада је Трибунал Шешеља у више оптужница окривио и за откривање имена неких заштићених сведока. Али, као прво, морамо да кажемо да  у ствари није постојало никакво откривање имена сведока! А друго – ни један сведок  у суђењу Шешељу  није страдао, па чак ни међу онима чије је име „откривено“. О томе су говорили и сами сведоци. И уопште – читава прича са заштићеним сведоцима  МТБЈ  је прича „иди ми – дођи ми“ или невиђена измишљотина. Сведоци се „крију“  из сасвим другог разлога – мора да се створи утисак да је оптужени опасан, и да уколико сазна имена сведока – са тим сведоцима може свашта да се деси.  Али  оптужени ће овако или онако сазнати имена тих тајних сведока, а то значи – ни је ни речено прави разлог за „сакривање“ сведока. Њих крију да њихова имена не би сазнала јавност, те тиме треба да се онемогући да они, који познају те заштићене сведоке, могу саопштити да ти сведоци нису били тамо где су тврдили да су били – у одређеном периоду или у одређено време. Такође – имена обичних сведока  и имена заштићених сведока се не крију подједнако дуго: седам дана и месец дана. Зашто се то ради? Било како било – одбрани ће се рећи права имена сведока. То се ради како би се одбрани онемогућило да сазна неке важне чињенице из живота особе, која је заштићени сведок – на пример, да је та особа завршила школу за децу са посебним потребама, или да је тој особи више пута до тада суђено, и тд.[1]То значи да објављивање имена није важно само по себи, већ да би се онемогућило да се сазна каква се личност крије иза тог имена.

Други преседан представља скорашње ослобођење Јадранка Прлића, једног од окривљених у процесу „Тужилац против Прлића и других“, коме је дозвољено да отпутује кући за период док буде припремана пресуда. То је био први случај када је МТБЈ дозволио привремено ослобођење  одмах после суђења (када је то чињено – онда је такво ослобођење дозвољавано пре суђења).

Сада је и предмет В.Шешеља у фази завршетка. Наравно – скандалозног! Шешељу једноставно није дозвољено да се брани, чак и ако се заборави на болести које су се развиле у току његовог боравка у хашком казамату и медицински третман који је кориштен за његово лечење свих девет годинатиме што је одбијено да се плате путни трошкови за Хаг сведока одбране (председник судског већа као да је желео да ситуацију доведе до потпуног апсурда, те је чак предложио да се људи који подржавају Српску радикалну странку „отворе“ и да се тако сакупи потребан износ за трошкове сведока). Међутим, процес је, без обзира на све,формално завршен. Почетком марта ће се одржати последња рочишта, на којима ће тужиоци и В.Шешељ да имају завршна излагања. Али ипак – сам процес је завршен. Сви сведоци оптужнице су говорили. Више нема никаквог разлога да се Шешељ држи у затвору. Такође –  никако не сме да се заборави преседан Прлића.  Судије су, позивајући се на преседан Прлића, једноставно обавезне да то учине. Између осталог и зато, што је у оба процеса председник судског већа један исти судија – Жан-Клод Антонети.

Због свега реченог Војислав Шешељ би морао бити одмах ослобођен. Тужилаштво није успело да докаже ни једну тачку оптужнице, али је МТБЈ као орган СБ ОУН успео да уништи челично Шешељево здравље. Да не би и у очима поштених људи који још верује у правду и право изгубио сваки кредилибитет – за МТБЈ  једини частан излаз из ситуације представља тренутно ослобођење Војислава  Шешеља, односно дозвола да пресуду чека на слободи, у медицинској установи која ће покушати да поправи макар мали део онога, што је у МТБЈ уништено.

А поштени људи се надају и хоће да верују да ће Војвода Шешељ својом снагом воље, својим менталним склопом и својим знањима успети да преко личне битке, која траје ево већ пуних девет година, покаже онима који желе на сваки начин да прогутају све који им се нађу на путу остварења њихових себичних и убилачких тежњи – да је то немогуће, и да осећање националности, осећање припадања својој земљи и свом народу представља оно што се не може победити, колико год се то трудио финансијски транснационални капитал, удружен са војном моћи најразвијенијих капиталистичких земаља.

           

            Војводо, молимо Вас да издржите!

 


[1] То су чињенице које је одбрана ипак успевала да констатује, без обзира што је трибунал „крио“ сведоке и што је покушавао да једноставно не дозволи време које би омогућило да се испита прошлост тих сведока (предмет Слободана Милошевића).