Кампања за председничке изборе у Србији који су одржани 02.априла 2017. трајала је официјелно врло кратко око месец дана. Изгледа да ће постизборна кампања и анализа избора трајати много дуже. После сваких нових избора у Србији смо очекивали да ће постизборни период да се унормали у политичком смислу, да ће да наступи период несметане имплементације резултата избора, да ће уследити честитања победнику и да ће нови мандат отпочети на демократски начин. Међутим, ни овај пут није таква ситуација. Губитници на изборима се немире са поразом, настављају кампању ради оспоравања резултата избора, настоји се онемогућити нормална транзиција власти, истини за вољу, овај пут, није реч о транзицији власти, него о њеној „акумулацији у једном центру“ и у поседу једне личности. Дакле, политичка сцена у Србији се налази у перманентној политичкој кампањи. Изгледа да постоји одређена веза између карактера изборног процеса, изборне кампање и постизборног периода.
Пођимо редом. Без намере или жеље да се у овој анализи говори са аспекта одбране једних политичких ставова и једних политика, или оспоравања других политичких ставова, односно одбране једних политичких личности, односно оспоравања других, износимо само одређене чињенице које говоре саме за себе. Избори су расписани у складу са законом и основним демократским пеоцедурама; право кандидовања је било слободно и ничим условљено; био је (не)уобичајно велики број кандидата (један из власти и 10 из опозиције); врло широк спектар међусобних критика, али мало нових и другачијих политичких програма кандидата; кандидати са врло различитим политичким искуством, искуством у јавним пословима и пословима од општег интереса, без или са мало искуства на конкретним пословима и руководећим дужностима, што би се рекло појава неких кандидата ниодкуда; поједини кандидати су узели учешће на изборима руковођени својим необузданим политичким жељама и страстима за влашћу, више него због промене стања у Србији и њеног напретка у целини; поједини кандидати су желели персоналну промену носиоца власти у Србији, више због личних анимозитета и нетрпељивости, него због нових политичких програма, који истини за вољу нису били ни понуђени; коалиција партија на власти кандидовала је свога кандидата као коалиција која је на недавним парламентарним изборима добила подршку преко 60% бирачког тела, а опозициони кандидати су дошли из партија које су у коалицији једва прешле цензус на тим истим изборима, а посматране појединачно биле су далеко испод цензуса; неке опозиционе партије, које су имале изборни резултат на парламентарним изборима нешто више изнад цензуса, нису имале свога кандидата, него су подржале нестраначку личност; кандидат власти за председника био је снажно и искрено подржан од стране свих коалиционих партнера у влади, док су опозициони кандидати били потпуно разједињени, сукобљени, више лично, него међусобно програмски супростављени; кандидат партија на власти располагао је са снажном партијском инфраструктуром, огромним финсијским средствима, организованом, може се рећи и агресивном маркетиншком и медијском промоцијом, подршком широке интелектуалне базе (подржало га је око 600 угледних интелектуалаца – професора, академика, уметника и других јавних радника и стручњака), имао је подршку снажних партнера из света (Немачка, Русија, ЕУ), неких суседних земаља, док су опозициони кандидати било у наведеном, много скромнији, осим неких појединачних случајева (Саша Јанковић, Вук Јеремић); на изборима су се појавили и врло необични кандидати са „егзотичном“ кампањом и анархистичким приступом у политици; истраживања јавног мњења су говорила још пре расписивања избора, а посебно током кампање, да ће кандидат владајућих партија победити у првом кругу, а да ће остали кандидати добити врло скромну подршку; сви кандидати су прихватили изборне услове и укључили се у изборну трку без задршке.
Предизборни програм кандидата партија на власти био је кристализација и надоградња већ постојеће политике коју води Влада, како на унутрашњем, посебно економском, тако и на међународном, евроинтеграционом плану и плану сарадње са кључним државама света (Русија, САД, Кина и ЕУ). Основни мото овога кандидата био је заштита „тековина владавине“ на поменутим програмима, и спречавање „повратка Србије на пут анархије, нестабилности, корупције и опште пропасти“. Програмски циљеви кампање су врло вешто маркентишки и медијски представљени, како по садржају, обиму, времену представљања и стицања подршке од кључних домаћих и спољних фактора. Опозициони кандидати су водили кампању која је била под снажним утицајем њихових властитих карактера, политичке острашћености, без нових, јасних и другачијих програма од програма који је заступао кандидат партија на власти, чак су у погледу неких политика које су се могу сматрати штетним по националне интересе Србије били још радикалнији од кандидата власти, као што је политика према НАТО савезу (у НАТО по сваку цену), рату на просторима бивше СФРЈ (“геноцидна српска политика” и кривица за ратове), политика према суверенитету и целовитости земље (“Косово” је и de facto i de jure независно, треба га признати безусловно итд.), па све до политика пуне „либерализације и мондијализације Србије“ на једној страни и потпуног „изолационизма“ на другој.
Поред тога што су политички и предизборни програми опозиционих кандидата били неконзистентни, јалови, нека врста лошег компромиса између постојећег стања и стања које су желели, они су дали важну личну ноту у кампањи која је обележила неумерену мржњу и презир према кандидату партија на власти. Међутим и кандидат партија на власти није штедео речи критике на рачун политичких противника, доживљавајући их као „политичке кловнове, марионете, недорасле функцији за коју се кандидују, рушитеље стабилности земље итд“.
Погледајмо кратко предизборне слогане председничких кандидата. Кандидат партија на власти, ради одбране политике коју је водио и коју жели да настави са позиције председника државе, наступио је са слоганом „БРЖЕ, ЈАЧЕ, БОЉЕ“. Ово би се могло разумети и као критику његовог властитог, дотадашњег рада, који жели да убрза, ојача и постигне још боље резултате. Очито да је ова парола имала одјека код бирача. Кандидата који је имао слоган „НАЈБОЉЕГ ЗА ПРЕДСЕДНИКА“, бирачи нису разумели и нису схватили да се то односи баш на њега, него су сматрали најбољим онога кога су изабрали. Један други кандидат је имао слоган „МОРАМО БОЉЕ“. Овај слоган је већ био садржан у слогану кандидата партија на власти, и бирачи су њему поверовали да он може боље. Бирачи и желе боље, слажу се да мора боље, али нису били убеђени да то “боље“ може остварити кадидат који је срочио овај слоган. Или пак слоган „СРБИЈА БЕЗ СТРАХА“ је стереотипан, Срби се иначе ничега не боје, посебно гладан и обесправљен човек не осећа страх. Слоган „ДОСТА ЈЕ БИЛО“ је такође нека модификација старих слогана, а бирачи још увек мисли да се то односи на предходне режиме (С. Милошевића и Б. Тадића). Након избора се показало да и слоган, за који су рекли да је плагијат „Људи које чекамо смо ми“, да ће се још чекати на те неке „нове људе“, јер ово личи као нека врста самодовољности, „ми сами себе чекамо“. Надајмо се да нећемо чекати „Годоа“.
Већ неколико деценија у Србији постоји одређена константа када је реч о промени власти и режима. Опозиција није до сада успевала да скине стару власт и стари режим на основу својих програма, својих квалитета и снаге да убеди бираче да их подрже. Режими су мењани тако што би им истекло време, урушили би се сами, појели би себе, до те мере би се истрошили да би морали неминовно да сиђу са сцене, или боље речно, да пропадну кроз позорницу. Тако је почело и са рушењем комунизма. Њихов пад је свакако подстицан са разних страна и од разних снага и домаћих и страних. То постаје пракса у Србији. Истина је, како изрека каже, парафразирам, „нема оружја, нити снаге која ће зауставити једну идеју када за њу дође време“. За одлазак овога садашњег режима није још дошло време. Он ће трајати још најмање један мандат, јер има још унутрашње енергије и супстанце којом може да се храни. Опозиција му није велика опасност јер је сама себи још увек највећа претња. Режим С. Милошевића је отишао у историју онога тренутка када више није имао енергије за властити опстанак, није се могао супроставити разним рушитељима, а не опозиционим идејама, тако је било и са режимом ДОС-а, па и са Тадићевим режимом.
Протести који су организовани у низу градова Србије, како се сматра су „спонатани“, што је обична флоскула, када се жели избећи именовање стварних организатора и носиоца протеста. Истини за вољу на протестима има највише младих људи. То је и природно, млади људи по својој суштини су „револуционарни“ спремни на промене, али и неискусни, па често бирају и погрешна средства и начин борбе. Ако су уситину млади људи зачетници идеје протеста и њихови инспиратори и носиоци, онда циљеви морају бити искрени, праведни и од општег интереса. Међутим досадашња пракса протеста овога типа показује да се студенти након протеста нађу у „истим ципелама“ са којима су кренули у протесте. Изгледа да они који су изгубили изборе, али то немогу да схвате и прихвате, на овакав камуфлиран начин иза сцене, гурају своје интересе у први план и очекују да неко други уради посао за њих. Као што током предизборне кампање нису имали храбрости и одлучности да јасно сроче и изразе своје идеје и програме и да се за њих боре, тако и сада стидљиво охрабрују „студенте“ очекујући властите бенефите. Можемо рећи да су опозициони кандидати водили дуплу битку, једну међусобно, а другу против Вучића, они неће ни сада успети да артикулишу своје ставове и да зејднички наступе против власти. Тврдња да у гласачким списковима има око 800 000 непостојећих бирача, који нису гласали, бар нико не тврди супротно, то само појачава тезу о високој излазности и још већој подршћци Вучићу.
Очекивати је да власт распише внаредне парламентарне изборе, јер су међународне околности под којима се одржавају протести неповољнији по саме организаторе протеста, од унутрашњих, са намером да још једном потуче опозицију и тако мирно влада још један цео мандат.
Не долази се на власт само тако што се има велика жеља за влашћу, или што се жели нова политика и бољи живот. Потребан је мукотрпан рад, искрене намере, добре идеје и програми, као и сигуран начин да буду оставрени. У овом случају још увек је велика предност на страни власти. Можда је једина нада опозиције у томе што је власт концентрисана у једним рукама, а „свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно“.
