ПРЕСУДА ГЕНЕРАЛУ Р. КРСТИЋУ: Због непоштовања суда – оправдан

МТБЈ је 13. јула донео пресуду у предмету генерала Р. Крстића.[1] Да подсетимо да је у фебруару текуће године генерал одбио да сведочи као сведок одбране у процесу против Председника Републике Српске Радована Караџића. Још у октобру прошле године, Претресно веће у предмету Р. Караџића издало је налог за принудно привођење генерала Крстића, међутим, он је чак и после извлачења из британског затвора, у сали Хашког суда одбио да одговара на питања. Као званичан разлог за такво одбијање, наведено је лоше здравствено стање генерала. Претресно веће је наложило лекарски преглед Р. Крстића и на основу тог прегледа закључено је да нема никаквог основа за одбијање сведочења. У вези са тим, против генерала је подигнута оптужница због непоштовања суда.

“Предмет” против генерала Крстића разматрало је исто то судско веће задужено за “предмет” Р. Караџића (једино је за председника већа изабран судија Мелвил Берд за разлику од судије Квона који председава на процесу Караџићу). Одлука је донета већином гласова, судија Квон је приложио мишљење о свом неслагању са пресудом.

Одлука суда у основи се заснива на медицинском мишљењу два лекара (специјалиста у области психијатрије), који су закључили да генерал Крстић болује од пост-трауматског стреса и да би његово сведочење у случају Караџића погоршало његово здравствено стање. Одлука суда је знатно модификована, а сви детаљнији аспекти о здравственом стању пацијента нису објављени.[2]

Треба имати у виду да, премда пресуда не анализира догађаје из маја 2010. године, у тексту је измењен један пасус који нема референце. Може се претпоставити да је судско веће ипак размотрило чињеницу напада на генерала у британском затвору, када је један затвореник резао грло генералу Крстићу. Генерал је ипак спашен и у светлу данашњих догађаја јасно је да тај напад има суштинско значење. Осим тога, то има, ако не директну, а оно посредну везу са процесом Р. Караџићу – напад на Крстића догодио се неколико недеља после почетка процеса против бившег председника Републике Српске…

Упркос одлуци већине судског већа да оправда Крстића, судија Квон се са тим није сагласио. Он је изјавио да нови лекарски налаз на основу кога је већина донела своју одлуку, није донео ништа принципијелно ново у односу на претходни закључак, који у то време није убедио судије у законитост одбијања Р. Крстића да сведочи (тада је целокупна судска палата у пуном саставу признала неопходност покретања кривичне одговорности Р. Крстића). Судија Квон је изјавио да медицински налаз сведока одбране само потврђује оно што је судијском већу већ било познато.

Штавише, Квон је рекао да многи сведоци који се појављују пред МТБЈ пате од пост-трауматског синдрома али упркос томе сведоче.[3] Ипак, овај аргумент Квона је очигледно лукав. Ради се о томе да многи сведоци сведоче са искреним задовољством – што се може приметити чак и на њиховом спољашњем изгледу и демонстративној свечаности када почну сведочење. Осим тога, постоји низ такозваних сведока који само глуме пост-трауматски стрес, а у стварности нити су били на месту злочина, нити су биле жртве злочина. Посебно су Слободан Милошевић и Војислав Шешељ идентификовали много оваквих сведока. На тај начин, ти сведоци немају никакве везе са сведоцима који одбијају да сведоче. Тако да је судија Квон неискрен и то не ради случајно.

Треба обратити пажњу на то, да ова пресуда МТБЈ има свој, између осталог и чисто правни проблем. Тако се поставља питање о праву самог Трибунала да кривично гони због тзв. “непоштовања суда”. Статут МТБЈ нема такве одредбе. Значи, Хашки трибунал је то право сам себи присвојио, називајући га “природним” и “наследним”(inheritedpower). Другим речима, Трибунал је сам себи присвојио то право. Међутим, у поређењу са осталим “иновацијама” ово присвајање изгледа као дечија шала…

После изрицања пресуде неко може поставити питање колико би уопште било важно евентуално изрицање казне (до 7 година затвора)[4] за лице које је кажњено на 35 година лишавања слободе (јер та казна се не додаје року, него тече паралелно). Међутим, треба имати у виду да у пракси МТБЈ може да се тражи превремено ослобађање већ после издржане две трећине казненог рока. Р. Крстић је од стране судског већа у августу 2001. године осуђен на 46 година затвора, [5] а у априлу 2004. године на 35 година од стране Апелационог већа.[6] Међутим, казна затвора се рачуна од тренутка хапшења, које се у случају Р. Крстића десило у децембру 1998. године. На тај начин ће већ за 3 године истећи две трећине казненог рока генералу Крстићу. Али није једини услов за превремено пуштање на слободу, да се одлеже две трећине казне. Међу најважнијим захтевима је “добро понашање” и одсуство осталих кажњавања. Због тога би за генерала Крстића осуда трибунала због непоштовања суда могла да има озбиљне последице. Сада, након ослобађајуће пресуде на оптужбу за непоштовање суда, генерал Крстић је сачувао могућност да 2016. године поднесе захтев за превремено пуштање на слободу.