Дана 24. марта 2016. године у МТБЈ је изречена пресуда Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске. Он је био оправдан по првој тачки оптужнице – “Геноцид” у различитим регионима Босне и Херцеговине и проглашен је кривим по десет других, укључујући “геноцид” у Сребреници, као и прогон, истребљење, убиство, депортацију, нехумана дела – присилно премештање, ширење терора, противправни напади на цивиле, узимање талаца.
Радован Караџић је био један од првих оптужених у МТБЈ, када је 25.07. 1995. године против њега била написана прва оптужница. После је та оптужница више пута преправљана, пошто је првобитни текст био отворени фалсификат који је служио само у пропагандне сврхе. Радован Караџић је био ухапшен у јулу 2008. године. Његов процес је почео 26. 10. 2009. године и завршен је 07.10.2014. године. За пет година процеса одржано је свега 497 судских заседања. Тужилаштво је извело 337 сведока, а одбрана – 248 сведока.
Није било никакве сумње да ће пресуда Претресног већа[1] бити управо оптужујућа. У Претресном већу седело је двоје судија представника земаља из НАТО пакта који су водили отворени рат против Срба из Босне и Херцеговине. Уврштање тих судија у састав Претресног већа, наравно, није могло представљати случајност. Била је то демонстрација тога да право неће бити одлучујући фактор приликом разматрања предмета. За читаво време судског процеса судије су непрекидно демонстрирале свој пристрастан однос према Р. Караџићу. Дакле, упркос чињеници да су они требали пружити гаранцију права оптуженог, судије су непрекидно штитиле тужилаштво због његовог кршења права да Караџићу предочи све документе. Према нормама међународног права и правила самог трибунала, оптужени има право на добијање свих докумената који се налазе на располагању тужилаштву још пре почетка процеса. Међутим, тужилаштво не само да није испунило ту обавезу (која очигледно има критички важан значај за резултат процеса) до почетка процеса, него је није испунило чак ни после његовог окончања! Још у јануару и фебруару, Караџић је упутио 108-ми захтев од суда указујући да му ни после годину дана од окончања процеса тужилаштво још увек није доставило све документе, у том смислу и оне који оправдавају оптуженог! Међутим, суд који је био принуђен да призна да је тужилаштво заиста нарушило права Р. Караџића, изјавило је да то неће имати никаквих последица. Штавише, судије су изјавиле да више не желе да слушају жалбе Караџића и више неће прихватати његове жалбе!
Како би још једном понизили Р. Караџића, тужилаштво му је 23. марта – дан уочи изрицања пресуде – предало више од двеста страница докумената који га оправдавају!
Та жеља, не само да се оптужени једноставно осуди, него и да се понизи, наравно, нема свој узрок само у чисто људским квалитетима оних који раде у Хашком трибуналу, него и у потпуном одсуству код тужилаца убедљивих доказа кривице Р. Караџића. Без обзира на то што су судије дуго пребројавале злочине који су извршени за време рата у БиХ, они ипак нису успели навести ни једну једину његову личну кривицу у чињењу тих злочина. Поново се кривица Срба у Хашком трибуналу доказује на основу теорије “удруженог злочиначког подухвата” (joint criminal enterprise). Ту концепцију МТБЈ је увео у праксу управо зато што она омогућава да се прогласе кривим сви они који не само да нису лично починили никакав злочин, него чак и они који нису знали да су ти злочини почињени (такозвани “удружени злочиначки подухват” треће категорије). Упркос чињеници да у Статуту и Правилима процедуре нема никаквог помена о “удруженом злочиначком подухвату”. На тај начин, Хашки трибунал је још једном продемонстрирао увереност у своју некажњивост због изрицања противправних пресуда.
Без обзира што је тужилаштво захтевало да се Р. Караџићу изрече казна доживотног затвора, суд му је одредио 40 година затвора. На први поглед може изгледати да је уз сву суровост суд изрекао блажу пресуду од оне коју је тражило тужилаштво. У стварности није тако. Судије су донеле тежу пресуду. Ради се о томе да “40 година” у различитим земљама означава јединствен затворски период. А већ у термину “доживотни затвор” у различитим земљама има различито значење. У неким земљама света тај термин може значити 20 или 25 година и оптужени добија право на захтев за превремено ослобађање по истеку две трећине тог рока! Одредивши седамдесетогодишњем Р. Караџићу управо 40 година затвора, а не доживотни затвор, судије су хтеле да истакну да они не желе да допусте чак ни теоријску могућност његовог изласка на слободу.
Сад је настало време алелације. Још много пре изрицања пресуде, било је познато да је тужилаштво почело рад на састављању своје жалбе. То значи да је било раније познато каква ће бити пресуда. Хашки тужиоци ће тражити да Р. Караџић добије казну доживотног затвора. Радован Караџић је не једном изјавио да ће тражити ослобађање. Жалбу већ неће разматрати МТБЈ него Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале (МРМКТ).
Према графику рада који је за себе саставио МРМКТ, за разматрање апелације Р. Караџићу одређене су три године. Највероватније ће апелацију поднети обе стране. Р. Караџић је већ изјавио да ће предати апелацију и тражити ослобађање по свим тачкама оптужнице. Вероватно да ће и тужилаштво такође предати апелацију и покушати оспорити оправдања Р. Караџића по првој тачки оптужнице – геноцид на читавој територији Босне и Херцеговине.
Засад пун текст пресуде није званично објављен, али према саопштењима америчког адвоката Питера Робинсона, правног саветника Р. Караџића, текст износи 2,5 хиљаде страница.[2] Изучавање тог текста захтева неколико недеља, а састављање жалбе – неколико месеци.
[1] У саставу председника О Гон-Квона (Јужна Коерја), Ховарда Моррисона (Британија), Мељвиља Бејрда (Тринидад и Тобаго ) и резервног судије Флавије Латанци (Италија).
[2] Peter Robinson: Trial Judgement at ICTY is 2588 pages. Got my work cut out for me on the appeal! // https://twitter.com/PeterRobinICTY
