Међународни трибунал за бившу Југославију изрекао је 23. фебруара пресуду бившем министру унутрашњих послова Србије, генералу Властимиру Ђорђевићу. Бивши главни тужилац МТБЈ Карла дел Понте је тврдила, да је, иако је за све био крив Милошевић, ипак В.Ђорђевића ставила ја четврто место на списку главних криваца на Косову.
Необична је историја овог процеса. Као прво, Ђорђевићу је требало да се суди заједно са Слободаном Милошевићем и његовим најближим сарадницима – председником Србије М.Милутиновићем, премијером Н.Шаиновићем и још тројицом генерала. Међутим, први је ухапшен управо С.Милошевић, па је процес против њега издвојен из заједничке оптужнице. Потом су ухапшени и остали. Њихов процес већ је окончан. А Ђорђевић се крио дуже од свих. Трибунал је за њим трагао дуже од четири године. И током те четири године Дел Понте се стално жалила Савету безбедности ОУН на Русију, која, тобоже, крије Ђорђевића. И Ђорђевић је најзад ухапшен у јуну 2007. године у Црној Гори. За време заседања Савета безбедности ОУН руски представник је указао, да Карла дел Понте, која се налази у судници, већ дуги низ година лаже када помиње Русију, али је тужилац, ни оком не трепнувши, одговорила да „чињеница што је Ђорђевић ухапшен у Црној Гори не значи да се није налазио у Русији“. Касније, у својим мемоарима, бивши тужилац МТБЈ К.дел Понте је написала, да се Ђорђевић „вратио из Русије најкасније 2003. године, јер му је истекла важност пасоша“ (1).
Оптуживали су Ђорђевића за „убиство стотина албанских мушкараца, жена и деце, за разарање културног албанског наслеђа“, што је, као, учинила српска полиција под руководством Ђорђевића. Генерал Ђорђевић је проглашен кривим по свим тачкама оптужнице и осуђен на двадесет седам година лишавања слободе.
Пресуду је објавио судија Кевин Паркер из Аустралије, који је спроводио „истрагу“ о околностима смрти Слободана Милошевића, и који је установио „природност“ њених узрока. Он је спроводио истрагу и о „самоубиству“ М.Бабића, и такође нашао да је реч о „ненасилном“ чину. Према томе, председник судског већа у процесу В.Ђорђевићу је веома злокобна фигура. И управо та фигура одговара за фалсификовање главних преступа трибунала. На челу судског већа у процесу против Ђорђевића такође на челу није случајно стајао Паркер. Хашки трибунал није успео да званично осуди Слободана Милошевића, и зато је донета одлука да се он осуди посредством његових главних сарадника. Дело Ђорђевића, као руководиоца полиције у време операција на Косову и Метохији, у тим плановима заузима посебно место. Након проглашења „независности“ Косова, тај задатак постао је још значајнији. Чињеница да је већина судија већа представљала оне земље, које су званично признале Косово, такође говори много.
Судско веће одбацило је доказе одбране о томе, да је злочине, за које се оптужује Ђорђевић, у ствари починила војска НАТО, јер све се догађало за време агресије НАТО у марту – мају 1999. године. Међутим, ти су докази одбачени, а и није могло бити другачије, ако су већину судског већа чиниле судије из земаља, које су директно учествовале у тој агресији (Немачка), или су ту агресију у потпуности подржавале!
Сам текст пресуде сачињен је тако, како би још једном доказао „велика страдања албанског становништва Косова“ и потврдио његово „право“ на отцепљење. Остао је, додуше, један проблем – у историји су остала сведочанства, на основу којих су утврђене те „чињенице“ и та ће сведочанства заувек служити као доказ о злочину тог трибунала. Већина сведока, чије је исказе прихватио суд у процесу Ђорђевићу као доказ, били су и сведоци у процесу С.Милошевићу, који је убедљиво доказао, дса су сведоци давали лажне исказе.
У пресуди трибунала каже се: „циљ српских снага нису били бојовници Ослободилачке војске Косова, већ цивилно становништво“, а такође и то, да је задатак полиције био „терор против албанаца Косова“. Ђорђевић није осуђен у свом личном својству, чак не ни као руководилац полиције, већ као „члан злочиначке организације, у којој су се такође налазили Слободан Милошевић“ и други руководиоци Југославије. Према томе, данас није изречена пресуда Ђорђевићу, већ још једна пресуда бившем председнику Југославије, Слободану Милошевићу. Тојест, учињено је оно, што није пошло за руком да се учини у процесу против председника Југославије.
Ова пресуда још једном је показала не само грешку Савета безбедности ОУН који опет продужава мандат МТБЈ до 2014. године. Продужетак рада тог органа треба третирати као саучествовање у извршаваним злочинима. А судски злочини су од посебне друштвене опасности, јер посежу на само правосуђе и темеље права.
Каквог ли ће још зла причинити тај трибунал!
