ПРЕСУДА ВЛАСТИМИРУ ЂОРЂЕВИЋУ: игнорисање аргумената као методологија изрицања судских пресуда

Жалбено веће МТБЈ донело је 27. јануара пресуду по жалби заменика МУП-а Србије и Начелника одељења државне безбедности МУП-а Србије, Властимира Ђорђевића.

Да напоменемо да је В. Ђорђевић ухапшен у јуну 2007. године, а судски процес је почео у јануару 2009. године и трајао је до средине 2010. године. За 200 дана процеса саслушано је 115 сведока оптужбе и 28 сведока одбране. Претресно веће је прогласило Ђорђевића кривим за ратне злочине и осудило га на 27 година затвора.

Још 2011. године В. Ђорђевић је поднео жалбу[1] на пресуду Претресног већа и изречену казну. Жалбено веће[2] је разматрало предмет више од 3 године и на крају је донело веома карактеристичну пресуду. Која су то основна достигнућа правне мисли продемонстрирале судије Жалбеног већа?

Као прво, Жалбено веће је одбацило практично све аргументе Ђорђевића који су доказивали озбиљне грешке Претресног већа[3] – како у оцени чињеница, тако и у оцени примене права. За ту тврдњу постоје веома озбиљне основе. Тако је, на пример, Претресно веће приписало Ђорђевићу кривицу за убиства која су починили припадници паравојних формација. Кривица у оквирима тзв. Концепције удруженог злочиначког подухвата треће категорије (jointcriminalenterprise) може бити установљена само у том случају уколико је оптужени озбиљно допринео општем плану за чињење злочина другим починиоцима ових злочиначких дејстава. Међутим, треба обратити пажњу на то да се нигде у пресуди Претресног већа не помиње да су чланови паравојних формација (чији се злочини – имагинарни и реални – приписују Ђорђевићу) чланови удруженог злочиначког подухвата. А ако се не помиње, значи да то није било доказано. У вези са тим, треба обратити пажњу на делимично неусаглашено мишљење руског судије Тузмухамедова, који је скренуо пажњу Жалбеном већу (будући и сам члан тог већа) на ту очигледну грешку – како примене права тако и чињеница. Уосталом, као што се испоставило (по ко зна који пут), то није никаква грешка, него умишљено дело. Већина чланова Жалбеног већа једноставно нису разматрали нити коментарисали аргументе одбране Ђорђевића. Они су просто поновили одговарајући параграф из одлуке Претресног већа и … то је све! Треба имати у виду и како се формирају коначне пресуде Жалбеног већа и специјална или издвојена мишљења чланова већа. То је веома важан моменат за утврђивање  meansrea– то јест свесне намере самих судија. Тако се издвојено мишљење судије појављује само у оном случају ако је он успео да убеди своје колеге у исправност својих аргумената. Обратите пажњу – какве је аргументе изнео судија Тузмухамедов. Он каже да је одбрана изнела озбиљне аргументе који доказују да је Претресно веће починило озбиљну грешку. Ти аргументи не могу да се просто игноришу. Или их треба прихватити или одбацити, притом објаснивши аргументовано мотиве одбацивања. А како поступа већина чланова Жалбеног већа? Дакле, они игноришу не само адвокате генерала Ђорђевића, него и свог колегу – судију Тузмухамедова. А то је већ доказ meansrea (умисли) за чињење злочина – свесног изрицања неправедне пресуде.

У принципу је довољна једна чињеница да би се доказало да је неправедна пресуда Жалбеног већа. У овом случају постоји читав низи и других доказа.

Тако је Претресно веће донело пресуду, а Жалбено веће потврдило, да је Ђорђевић одговоран за злочине које је починила група “Шкорпиони”, коју је наводно основао МУП Србије ради чињења злочина. То се посебно односи на убиства која су починили “Шкорпиони” у Подујеву. Међутим, не постоје никакви докази да су ти злочини почињени по наређењу Ђорђевића. И поново судије Жалбеног већа утврђују да та чињеница нема никаквог значаја.

Поред наведеног, Жалбено веће је прихватило жалбу тужилаштва које је тражило не само да се Ђорђевићу одреди доживотни затвор, него је и тражило да се допуни тачком оптужнице да је Ђорђевић крив за узнемиравање које је чињено путем сексуалног насиља, и то – у својству “злочина против човечности”. Подсетимо да је Претресно веће ослободило Ђорђевића те тачке оптужбе. Заиста је Претресно веће у својој пресуди из 2011. године (премда је прихватило сведочење сведокиња  К-14 и К-20 које су наводно биле силоване од стране “српских снага”), навело да тужилаштво није успело да докаже да су лица која су починила те злочине деловала по дискриминаторском умишљају,[4] што би потпало под квалификацију кривичног дела прогона. Штавише, Претресно веће је признало да су докази које је презентовало тужилаштво недовољни, како би се утврдило да су силовање починили припадници управо “српских снага”.[5] Упркос свему, Жалбено веће је прихватило ову тачку оптужнице и прогласило Ђорђевића кривим, иако у својој пресуди није образложило по којим правним основама је то учинило. Није случајно у свом делимично несагласном мишљењу руски судија Тузмухамедов приметио да се у одлуци Жалбеног већа у принципу не види како се Ђорђевић може заштити од оваквих уопштавајућих оптужби.

На тај начин ми видимо да је одлука Жалбеног већа МТБЈ у предмету “Тужилаштво против В. Ђорђевића” методолошки изграђена на једноставном игнорисању аргумената одбране, па чак и аргумената колега судија. Узимајући у обзир да је то игнорисање очигледно довело до потврђивања нелегалне пресуде Претресног већа, постајемо сведоци озбиљног злочина: изрицања нелегалне пресуде која је уз то искомпликована и отежавајућом околношћу – ради прикривања једног кривичног дела, почињено је друго кривично дело.