Превремено ослобађање затвореника у МТБЈ

Момчило Крајишник, бивши председник парламента српског народа у БиХ, ослобођен је из британског затвора 1. септембра, пре истека рока. Ослобођење се десило један дан пре рока који је био одређен у одлуци председника МТБЈ Теодора Мерона.[1]

М. Крајишник је био ухапшен од снага СФОРА у Босни у априлу 2000. године, само месец дана после подизања оптужнице против њега. Крајишник је оптужен за геноцид и друге међународне злочине. Судско веће је ослободило Крајишника оптужбе за геноцид, но, прогласило га је кривим за убиства и прогоне по верској, националној и религиозној основи, депортације и нељудско понашање као злочине против човечности и осудило га је на 27 година затвора.[2] Касније је Жалбено веће укинуло пресуду по тачки оптужнице за “убиства” и смањило висину казне на 20 година.

Превремено ослобађање М. Крајишника изазвало је буру у веома “независним” и изузетно “слободним” светским медијима и послужило је као повод за нову антисрпску хистерију. Тако је на пример “Вашингтон пост” својим читаоцима саопштио да “без обзира на одлуке међународних трибунала, многи Срби одбијају да схвате и прихвате да су починили већи број ратних злочина за време рата у Босни” и да “та чињеница да већи део ратних злочинаца осуђених пред трибуналом УН чине Срби, не значи никакву антисрпску заверу, него реалну слику расподеле кривице”.[3]

Наравно, “независни и слободни” медији лако и пријатно коментаришу одлуке “независног и непристрасног” Хашког трибунала. Јер у саставу и судског[4] и жалбеног већа[5] у процесу против Крајишника, седеле су судије из НАТО земаља, које су биле отворени учесници оружаног конфликта против Срба у Босни и Херцеговини. Пресуда М. Крајишнику представља очит пример пристрасности Хашког трибунала и његове спремности да изрече отворено неправедну казну. Ни једна тачка оптужнице на убедљив начин није била доказана. Међутим, трибунал је чак и желео да неправедност пресуде буде свима очигледна и чак је то демонстрирао. На пример, пресуда је изречена само месец дана по завршетку расправе. За припрему доношења пресуде после завршетка расправе у осталим предметима, просечно је било потребно од 4-6 до 12 месеци или чак и дуже. Суђење М. Крајишнику трајало је више од две године (од фебруара 2004. године до августа 2006. године). За 324 дана судског процеса, тужилаштво је извело 93 сведока и око 4.000 документованих сведочења, а одбрана је извела 25 сведока и око 400 документованих сведочења. Поред тога, Судско веће је такође извело 6 својих сведока. И читаву ту масу сведочења и доказа судије су размотриле за само двадесет дана (суботом и недељом судије не раде). Била је то јасна демонстрација да је неправедна пресуда донета свесно. Међутим, за оне који су у то још сумњали, током читања пресуде судија Алфонсо Ори је дао изјаву која уопште није била потребна, али је дата. Како би “поткрепио” свесну намеру оптуженог да почини етничко чишћење, судија Ори је цитирао део излагања М. Крајишника у парламенту српског народа Босне и Херцеговине од 18. марта 1992. године: “Ми морамо испунити одлуку о етничкој подели, коју смо донели”. На први поглед то заиста изгледа као доказ предумишљаја за злочин, па тако и саме кривице. Међутим, ствар је у томе да је управо 18. марта 1992. године био потписан чувени Кутиљеров план (тако назван по португалском дипломати Жозе Кутиљеру који је био посредник ЕУ по питању решења босанске кризе) који је био одобрен од међународне заједнице и који је управо и предвиђао етничко разграничење у Босни и Херцеговини – што је била једина могућност да се избегне рат који је тада био на помолу. И судија Ори, одлично знајући да ове речи М. Крајишника нису биле ништа друго него позив да се испоштује потписани уговор, безочно их је искористио као “доказ” кривице невиног човека!

У септембру 2009. године Крајишник је пребачен из Хашког затвора у затвор “Белмарш” у Британији. М. Крајишник се не једном обраћао председнику МТБЈ са молбом за превремено ослобођење, али без успеха. Тако је он тражио превремено ослобађање 2010. године и одбијен је. Поново је поднео захтев 2011. године, но такође безуспешно. У новембру 2012. године упућено је и треће писмо и поново је добијен отказ.[6]

М. Крајишник је 24. јануара 2013. године поново поднео молбу за превремено ослобађање и подсетио на то у марту месецу. Овај пут, председник Т. Мерон је удовољио његовом захтеву. У одлуци Мерона, истиче се да су власти британског затвора дале позитивну карактеристику о М. Крајишнику, назвавши га примерним затвореником. Затворске власти су изјавиле да је међутим тешко оценити ризик чињења новог злочина, узимајући у обзир да Крајишник није признао своје злочине. Међутим, Т. Мерон даље изјављује да је у свом мартовском писму Крајишник признао правоснажну пресуду Хашког трибунала (између осталог, Крајишник је признао да он признаје пресуду МТБЈ о његовој кривици у “присилном пресељавању” несрпског становништва), но, то је учинио истовремено са прикупљањем доказа за предају захтева о ревизији пресуде.

Тужилаштво је покушало да спречи превремено ослобађање Крајишника и навело да Крајишник са њима није сарађивао ни пре, ни за време, ни после његовог судског процеса. На то је Мерон одговорио да оптужени није дужан да сарађује са тужилаштвом и та чињеница је неутрална за оцену могућности превременог ослобађања.

Т. Мерон је закључио да “постоје суштински докази Крајишникове рехабилитације и ризик од чињења новог злочина са његова стране није велики”, па се на тај начин он може ослободити.

Из затвора Хашког трибунала, где је одслужио 2/3 казне, 29. августа ослобођен је пре рока и генерал Драгољуб Ојданић. Он је тврдио да је сарађивао са тужиоцима тако што је повукао своју жалбу и затражио опроштај за своје “злочине”. Међутим, председник МТБЈ Теодор Мерон такође је приметио да оптужени није у обавези да сарађује са тужилаштвом, тим пре што указана дејства Ојданића о сарадњи ионако не представљају…