ПРИБАЛТИК – ТИПИЧАН ПРОЈЕКТ ШИРЕЊА ЕУ

202

 

Излазак Литваније, Летоније и Естоније из састава СССР, праћен ликовањем “титуларних” елита, ставио је пред све три државе задатак преорјентације сопствене економије на “слободно пливање” са перспективама придруживања ЕУ. Услед низа објективних и субјективних узрока, ти задаци су се за нове власти показали изузетно сложеним и оне су кренуле најлакшим путем – прилагођавањем сопствених привреда тржишту ЕУ. У стварности, оне су се уграђивале у тржишна гнездашца заједничке европске привреде, у које им је било дозвољено да се уграде.

А није им баш пуно дозвољено. Европске компаније нису биле заинтересоване за развој њихових индустријских, инфраструктурних и пољопривредних грана. Новци су углавном кренули у област услуга, транспорта робе, туризма и девизних спекулација.

Премда је за почетак и то било добро. Те раније слабо развијене области доживеле су буран процват, достижући западне стандарде, што је стварало илузију кретања ка свеопштем благостању.

Велики део БНД (60-70%) и његовог раста у републикама, стизао је из области услуга. По оцени Eurostat, Летонија је у 2006. години изашла на 4 место после Грчке, Немачке и Велике Британије у трговини на велико, и после Данске, Велике Британије и Немачке у сфери “некретнина, аренди и лизинга”, а Естонија и Литванија су заузеле одговарајуће 3 и 4 место после Немачке и Велике Британије у сектору “транспорта и заштите”.

Било је одређеног раста и у реалним секторима привреде, који су у поређењу са совјетским периодом смањени за 3-4 пута. Но, те гране нису достигле совјетски ниво. Тако је физички обим пољопривредне производње у основним областима производње у просеку за 2007. годину износио за Летонију и Естонију приближно 50% а за Литванију више од 70% у односу на 1990. годину.

Упркос свему, темпо раста БНД код њих је растао годишње за 9-10%.

Истовремено, током свих “тмурних година” у привреди прибалтичких земаља расле су негативне тенденције. Још у децембру 2006. године, утицајни британски журнал «The Economist» публиковао је чланак у коме су побројане основне претње које угрожавају привреду Естоније и Летоније: “балон” на тржишту некретнина, значајан дефицит текућег рачуна платног биланса, неоснован раст зарада у грађевинарству, трговини и туризму.

Убрзо се испоставило да изабрани курс крије у себи много ризика. Саобраћај, услуге и туризам биле су недовољне за стварање чврсте привредне базе. Руководство република игнорисало је један од најважнијих аксиома економске географије – на Западу од вас узимају само оно што они немају. Али у гранама где већ имају вишак производње, неће вас пустити. Ни у електроници, ни у опреми, ни у пољопривредној производњи, у ЕУ није постојала потреба. Значи, морали су се тражити нови вектори примене тих потенцијала. Но, због низа разлога, владајуће елите нису желеле да гледају на Исток, иако је тамо било могућности за кооперацију. Услед тога, у прибалтичким државама почело је рушење оног економског фундамента који је створен последњих десетлећа и данас стручњаци говоре о учињеној деиндустријализацији све три републике.

Ако ћемо право, није се десило ништа ново. ЕУ у односу на Прибалтик спроводи исту ону политику коју је спроводила и према осталим републикама постсовјетског пространства. Стара Европа не види у њима ништа више од услужног додатка својим привредама. Због тога су приче из периода бурног раста, да су се у свету појавили “прибалтички тигрови” биле потпуно неосноване. “Тигрови” су само попунили празнине из совјетског периода, истовремено упуштајући достигнућа из тог истог периода.

Новом руководству у Литванији, Летонији и Естонији, које је дошло на таласу антисовјетизма и “продора у цивилизовану заједницу” било је веома тешко да схвати ову непријатну чињеницу. За двадесет година самосталног “пливања”, никаквог суштинског приближавања стандардима ЕУ, у првом реду нивоу животног стандарда, код њих није било.

Уместо тога, у привредама ових република почели су брзо да се гомилају системски ризици, изазвани кредитном експанзијом страних банака, које су као и увек, широм света надувавале “мехуре од сапунице” у различитим сферама, у првом реду на тржишту некретнина. Осим тога, владе тих земаља су одржавале нереално висок курс домаћих валута, улазећи у дефицит платног биланса, не контролишући приток страног капитала у своју земљу.

Републичке економије су се прегрејале и до глобалне финансијске кризе 2008-2009. године, пале су до самог дна.

Прибалтичко “економско чудо” завршило се неконтролисаним падом. Одмах после САД и Исланда, прве су од економске кризе страдале државе са негативним салдом платног биланса, које јако зависе од прилива страног капитала. Међу ове земље које су се добровољно везале за “амерички пословни циклус” спадају и прибалтичке државе.

Дубина рецесије која се огледа и огледа до дан данас у Прибалтичким земљама, поготово Летонији, тера нас да кажемо да се ради о потпуном краху изабраног модела развоја. Криза у Летонији по својим размерама превазилази већину кризних појава двадесетог века и можда мало уступа једино Великој Депресији.

У периоду кризе, БНД републике пао је за 22%.

У Литванији и Естонији, пад је био такође веома висок – 16 и 17%.

На фону одлива западног капитала почео је још више да расте платни дефицит, који је раније покриван на рачун иностраних кредита и дотока директних страних инвестиција. Услед одлива капитала појавили су се озбиљни проблеми у финансијском сектору, па тако и у државним финансијама. Неопходност да се рачуна на иностране зајмове, од којих је апсолутна већина нормирана у иностраним девизама (у Летонији и Естонији – око 90%, у Литванији – око 70%) створили су опасност од дефолта.

Директна последица тога, (а такође и раста буџетног дефицита) довела је до тражења кредита од других држава, ММФ-а и ЕУ. Летонија се прва обратила за помоћ ММФ-у и ЕУ још 2008. године и добила кредит од 7,5 милијарди евра. Како истиче агенција Ројтерс, земља би банкротирала да није било финансијске помоћи међународних финансијских организација, које су је спасиле од дефолта. Карактеристично је да од тога новца није преостало скоро ништа, иако је по подацима Конференције послодаваца републике, од позајмљеног новца помоћ очекивало три од четири предузећа. ЕУ и ММФ је дозволио да се добијене милијарде користе за само три циља – као прво, покривање дефицита буџета, као друго, рефинансирање државног дуга и као треће, обезбеђење стабилности банкарског сектора. Захтеве ових међународних структура руководство Балтичких земаља испуњава пре свега на рачун грађана, путем повећања пореза, замрзавања плата и смањења социјалних програма, што, природно, изазива пораст социјалних тензија.

Таква политика довела је до раста спољњег државног дуга. По оцени ММФ, већ у 2009. години спољна задуженост Летоније износила је 134,5% БНД, у Литванији 70,6%, у Естонији 126,1%. То је неподношљив терет плаћања, који ће републике морати да плаћају много година, мобилишући све своје ресурсе.

“Економско чудо” био је у ствари само мит, који се претворио у немилосрдну реалност за становништво.

Данас је економска ситуација у Литванији, Летонији и Естонији доста компликована. По рачуницама Европске комисије, те земље очекује “дугачак и болан период привредног пада. Од маја 2008. године, инфлација у Летонији је највећа у ЕУ – 17,9%, у Литванији – 12,5%, у Естонији – 11,4% и њене стопе не опадају. Привредни пад је захватио све секторе економије. Рецесија у Прибалтику протиче теже него у већини других земаља ЕУ, јер су инвестиције – као основа раста привреде – укинуте, транзит због економских и политичких разлога се смањује, а сопствених ресурса је мало.

Положај се усложњава и неодговарајућом усклађеношћу демократске форме и недемократске суштине режима тих земаља.

Спровођење економске политике по стандардима ЕУ претпоставља политички плурализам, демократију, смењивост власти. Но, у Прибалтику се од момента проглашења независности налазе десне или десноцентричне странке. Овде практично не постоје било какве леве партије. Партије себе називају социјал-демократским, но, са уласком у владајућу коалицију почињу да спроводе исту ту конзервативно-либералну политику. Конзерватизам и либерализам политичких елита земаља Балтика, добио је препознатљив етнорадикални карактер. Руски политички покрети проглашени су за претњу постојању државе, многа радна места су резервисана за припаднике титуларне националности. Настали политички систем у потпуности задовољава титуларне елите, или тачније, нову националну олигархију. Управо њене интересе штите владајуће партије. Декларисање демократским паролама није сметало да се учврсти на власти чиновничко-олигархијска симбиоза. Народ је раздвојен по принципу “завади па владај”, његово мишљење и његови интереси неретко се пренебрегавају, иако је у уставима тих држава проглашена политичка одговорност власти. Све три државе, иако по форми демократске, у суштини су тоталитарне.

Резултат Балтичког “похода у ЕУ” је очигледан: нема на видику ни заштите, ни реалне демократије, ни наде у бољу будућност.

Искуство Летоније, Литваније и Естоније, несумњиво заслужује проучавање од стране оних земаља кандидата, чије владајуће елите не напушта илузија о чланству у ЕУ. Понекад, из неких непознатих разлога, не желе да виде да је предност слободног протока људи, роба и капитала у ЕУ комбинован са строгим правилима игре и уз немилосрдну конкуренцију, притом “измучене коње стрељају”, чак и ако се ради о читавим државама.

Тешко је сетити се таквих времена, да је у земаљском рају –Грчкој, било гладних. Није их било чак ни за време Другог светског рата. А чланство у ЕУ довело је Грчку до ивице нужде, коју раније нису могли ни да замисле. Само наивни који немају појма о разбојничкој политици међународних финансијских институција, могу поверовати у приче како су они живели изнад својих могућности. Кредити који се данас од стране ЕУ издвајају за ту земљу, представљају само ситнице како би се избегла катастрофа. А колико је времена потребно да би се Грчка вратила у нормалан живот – зна само драги Бог.

Због тога је ризик од уласка у ЕУ земаља Балканског полуострва са претежно слабим привредама, још већи. Највероватније ће поновити судбину Прибалтичких земаља, али са још већом драматичношћу. Данас стабилизацију и евентуални економски опоравак у Летонији, Естонији и Литванији, многи аналитичари повезују са њиховим заокретањем према Русији, имајући у виду извозну орјентацију њихових привреда и велико руско тржиште. Тако директор института Балтичког региона Руског Државног Универзитета Кант, Ј. М. Зверев, сматра да ће “један од резултата економске кризе постати и озбиљне институционалне и структурне промене у прибалтичким привредама. Уз овладавање прагматичним приступом, то са своје стране може допринети развоју нормалних економских односа између Русије и Прибалтичких држава”. При том Балтичке државе могу по његовом мишљењу прећи са развоја модела “пограничних држава” посматраних као “последња граница западне цивилизације”, ка моделу “држава-врата”, која повезују западне државе и Русију”.

Међутим, у овом случају – упозорава шеф катедре Прибалтичког института Заједнице независних држава М. В. Александров, не сме се дозволити ситуација да побољшање економских односа не утиче на промену унутарполитичких кретања у државама, чији лидери још нису прихватили позитивну реторику према Русији: “Тако, на пример у Естонији, још нема никаквих позитивних кретања, са тачке гледишта побољшања односа са Русијом”. Тога нема ни у Литванији. Од политичара из тих земаља може се чути да су они спремни на свакојаки развој односа. Али у спољној политици, они и даље стоје на чврстој позицији званичне русофобије и кршења права рускојезичног становништва. У таквој ситуацији, мора им се оштро ставити до знања, да само промена реалне политике може довести до ПРЕИСПИТИВАЊА ЕКОНОМСКОГ ПРИСТУПА РУСИЈЕ ПРЕМА ТИМ ЗЕМЉАМА”.

То је тако, историја је сама усмерила државни курс, учинивши да није неопходна цик-цак пловидба у међународним водама. Можда неко ово цик-цак лутање не мора да понавља?