Примена Бриселског споразума је за НАТО од животне важности

Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен, 5. јула текуће године кристално јасно је одредио циљеве алијансе у Србији, који су се раније означавали у замагљеној форми: “Будућност Србије је у ЕУ и северноатланској алијанси”. Разлог звог ког је алијанса српски народ и Србију (коју је бомбардовала 78 дана) у очима целог света подвргла сатанизацији (увелико превазилазећи гебелсову пропаганду), прилично је очигледан. Србија је у стратешком и економском аспекту – најзначајнији фактор региона Балкана. По речима генералног секретара – “Србија је кључни играч у региону Западног Балкана”. Нашавши у новом српском естаблишменту за себе угодног партнера, кога тапше по плећима хвалећи га због “политичке одлучности” (изражене у предаји Космета нарко-криминалној “Републици Косово” – А. Ф.) алијанса отворено говори о новој баријери коју Србија треба да прескочи на путу ка ЕУ, а то је – чланство у НАТО пакту као “најбољој стратешкој перспективи”. По речима фон Расмунсена, једноставан је разлог због кога се предлаже да се заборави на бомбардовање и чињеницу да је НАТО непомирљиви непријатељ Србије – “од 1999. године, ситуација се променила”.

За алијансу за коју Бриселски споразум има “највећи значај”, резултати агресије и противправног одузимања територије Србије, цементирају се овим “споразумом” Београда и Приштине. Међутим, по речима Рсмунсена и српска војска може бити још од користи – у смислу реформисања и модернизације – “користећи богато искуство НАТО пакта у трансформацији оружаних снага”. Нема никакве сумње да би наоружавање Војске Србије по НАТО стандардима угрозило војно-техничку сарадњу са Русијом и чак не само њу. Упркос свему, Београд узима курс на узајамној сарадњи са НАТО пактом. Тако је на пример, Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић изјавио да “сарадња са руским оружаним снагама није препрека за сарадњу са војскама земаља чланица НАТО пакта”.[1] Са своје стране шеф алијансе одједном удара по неколико циљева, по први пут тако јасно изједначавајући европске и атланске интеграције: “Тесно партнерство са НАТО пактом представља директно преимућство Србије. Али у ширем политичком контексту, ја верујем да ће Србија бити на добитку не само од блиске сарадње са ЕУ него и са НАТО пактом. Чињеница је да су критеријуми за улазак у ЕУ исти као и критеријуми за Партнерство за мир. Сходно томе, ЕУ и НАТО допуњавају једни друге”.[2] Истовремено, Расмунсен је упозорио да алијанса неће толерисати одступања од Бриселског споразума: “Истинска примена споразума има прворазредан значај” тиме шаљући недвосмислену поруку косметским Србима и свима који се не слажу са противуставном предајом дела сопствене територије другој држави: “Ми ћемо бити спремни да реагујемо на било какав покушај “торпедовања” напретка.[3] Филип Рикер, заменик помоћника државног секретара САД је ништа мање јасно објаснио спољно-политичке приоритете САД на Балкану: “Они који се противе нормализацији односа између Косова и Србије, у ствари су против политике САД”.[4]

Истовремено са завршетком преговора Београда и Приштине током којих се остварује предаја институција и имовине Републике Србије у руке владе Хашима Тачија, у Београду је, на адреси Булевар Александра Карађорђевића 92 (у најелитнијем рејону Дедиња) отворена нова амбасада САД. Вредност градње која је почела у фебруару 2010. године, износи отприлике 140 милиона долара. Међутим, пошто спољња политика САД не може изменити своју суштину – иза необичне фасаде новог комплекса који заузима површину од 14 000 квадратних метара, крије се један од најкрупнијих комплекса обавештајних тврђава у региону.

Једна од прелазних фаза (по западној класификацији) у историји региона Западног Балкана је завршена. Између осталог, резултати те фазе су, са једне стране огроман број незапослене омладине међу косметским Албанцима – што представља непресушан резервоар “топовског меса” за екстремистичке покрете и са друге стране – Србија, која је вештачки стављена на ивицу демографског изумирања. По оценама стручњака, Србија улази у период оштрог смањења популације: од садашњих отприлике 7,5 милиона становника, за десет година ће остати свега 6 милиона, од чега ће 2/3 живети у крупним градовима Београду, Новом Саду, Нишу и још неколико градова, а већина села ће уз овакву економску политику опустети. Затим, систем здравствене заштите и социјалних фондова биће на ивици колапса, пошто ће се дуплирати однос старијих људи у односу на младе. Измене и допуне недавно усвојеног буџета већ представљају смањење животног стандарда за 2,2 милиона људи.[5]

Даље, отвара се нова фаза у којој ће регион проћи кроз неколико процеса различитог нивоа. Први процес је – завршетак војно-стратешког јединства, стварање НАТО пространства као форме меког колонијализма. При томе би увлачење Србије у алијансу без претеривања представљало кључеве за Балкански регион – упориште НАТО пакта на путу за евроазију.

Други процес је – војно-оперативно јачање албанског фактора за касније прилагођавање политичке и етничке мапе региона, која предвиђа задовољавање интереса националних мањина (Албанаца и муслимана), а истовремено и заоштравање етничких конфликата. У другој области треба истаћи посебно важан догађај – војна сарадња Албаније (члан НАТО пакта) и “Косова” која је потписана 3. јула текуће године и која предвиђа прелазак и боравак оружаних снага једне земље на територији друге. Уговор дефинише процедуру пребацивања и дислокације, а такође и статус оружаних снага Албаније и тзв “Косовских безбедносних снага” (КБС). Главна је одредба о правима албанских војних јединица размештених на територији “Косова”. У том случају заједничке косовско-албанске снаге могу бројати и 20 000 војника. Тако да ће Приштина не само добити директну помоћ Албаније у области обуке војних службеника “трупа КБС”, него у ствари и излазак на море. То ће у геостратешком односу учврстити осовину “Тирана-Приштина” и омогућиће да се поведе реч о спровођењу амбициозних радикалних планова за регион, обзиром да земљане границе између Албаније и Косова практично нема, као ни између Косова и Македоније. Арбен Имами, албански министар одбране који је потписао овај споразум, указао је да тај споразум потврђује плодотворност узајамне сарадње две земље, што је вероватно омогућено чињеницом да су обе земље окренуте ка НАТО пакту.[6] Дакле, “великоалбански проејкат” на Балкану поред идеолошке разраде стиче и реалан војни садржај. Главни циљ “албанског фактора” постаје Србија која је по дефиницији М. Лазанског “неми посматрач и саучесник стварања Велике Албаније”.[7]

Истовремено, безбедносна ситуација се драматично погоршала. Наоружана група Албанаца која је 7. јула прешла границу између Косова и Србије ради незаконите сече шуме, у околини села Боровац отворила је ватру на српску жандармерију. Пуцњава је трајала око пола сата из различитих врста наоружања укључујући и аутоматско, што је по тврдњи очевидаца подсећало на “време рата”. То је трећи инцидент са ватреним оружјем само у том селу, у последњих 10 дана. У резултату тога два Албанца су рањена.[8]

Питање када ће југ централне Србије (општине Медвеђа, Бујановац, Прешево) да се прикључи “великоалбанском савезу” које по различитим оценама може бити створено у овој или оној форми до 2016. године, може бити решено у блиској перспективи. Одмах након проглашења Привремене Скупштине Аутономне Покрајине Косово и Метохија, 4. јула 2013. године, уследила је и изјава председника општине Бујановац Јонуза Муслијуа, који је у име три албанске општине са југа централне Србије затражио да се формира албански Парламент Прешевске долине и позвао је политичке лидере и друштвене снага да консолидују напоре за постизање овог циља.

У резултату терористичког преласка Албанаца на територију централне Србије и војног споразума Албаније и “Косова” који омогућава осетљиву предност албанских снага над српским оружаним снагама, ствара се нови фактор агресије на Србију који ће значајно појачати стратешку рањивост земље.