После обзнане цара Карла о слободном изјашњавању народа у Двојној монархији, Срби у тадашњој краљевини Угарској одлучили су да своје покрајине БАНАТ, БАЧКУ, СРЕМ и БАРАЊУ присаједине Краљевини Србији, Срби у БиХ следе њихове одлуке, те се и они одлучују за присаједињење Србији видевши оклевање и шпекулације у Загребу!
Суочени са наступањем талијанске војске која стиже по свој део победничког колача обећаног још у Лондону 1915.године, становници Далмације тада у саставу царевине Аустрије, упорно наговарају политиканте у Загребу да се одлуче за уједињење са Србијом, док се они труде да негирају већ донете одлуке српског народа о присаједињењу!
Хрватски сепаратисти у Загребу заједно са Словенцима покушавају да наметну стварање некакве независне државе, коју тек створена држава Мађарска већ види као своју будућу покрајину.
Свесни таквог политиканства, представници Далматинског сабора постављају члановима Народног вијећа самопроглашене државе СХС у Загребу ултиматум, или да се присаједине победничкој Краљевини Србији или ће они самостално да се присаједине, не бринући о даљој судбини дела хрватског народа у покрајинама Хрватска и Славонија, где живи и српски народ који не крије намеру да се на референдуму изјасни за присаједињење Србији, те би тако великохрватским мегаломанима преостале само четири жупаније у којима су апсолутна већина!
Уплашени Далматинци, анимирали су своју бројну исељеничку популацију у Америци да се ангажује на пропагирању коришћења права народа на самоопредељење у складу са Вилсоновим тачкама, које су дефинитивно сахраниле све ватиканске и британске закулисне покушаје да икако сачувају макар и крњу Аустроугарску, као католички европски бастион!
Поред отвореног притиска Далматинаца, загребачки наводни државници суочени су и са чињеницом да многобројни повратници из заробљеништва у Русији собом доносе вирус тобожње социјалне правде у изведби насиља над велепоседницима у Славонији и Хрватској, пљачку, паљевине и убиства, као некакву социјалистичку револуцију која преплављује земље бивше Двојне монархије!
Свесни да не могу да се томе одупру и успоставе ефикасан систем, хрватски посланици у свом сабору ипак доносе одлуку да се уједине са Краљевином Србијом, те чак и посланици ХСП (Хрватска странка права) иако изразити србофоби прихватају ту реалност, и чак предлажу да њихов представник, Анте Павелић старији, као члан делегације прочита молбу а не никакву тобожњу одлуку о уједињењу пред регентом Александром, да би се Хрвати тако сврстали на победничку страну пре почетка рада државних делегација на мировној конференцији у Паризу, избегавајући сву тежину одговорности за учешће на страни поражених!
Руковођени намером да се премосте огромне разлике које оптерећују будућност тако створене државе, државници српског народа прихватили су ту неискрену наводну братску руку, чак одлучујући да на будућој конференцији учествује делегација заједничке још непризнате државе, те да министар спољњих послова обавезно буде Хрват, јер ће се залагати за сваку стопу земље коју Талијани желе да запоседну уз међународне одлуке, аргументовано се притом позивајући на важећи Лондонски тајни споразум!
(напомена – тај је министар од ватреног југословена постао ватрени присташа сепаратизма клерофашистичког усташког покрета Анте Павелића!)
Чак и данас, после свега ружног што се издогађало током седам деценија постојања заједничке државе, упорно другосрбијански историчари гусле како српски политичари нису схватили „специфичности хрватског положаја у заједничкој држави“, упорно истичући како се Хрвати нису национално иживели, те зато нису могли поднети тај „великосрпски терор“ Београда!
Тим аргументом чак правдају и геноцид почињен у време трајања НДХ над Србима, Жидовима и Ромима, као и покушај геноцида из деведесетих година прошлог века, коме су се Срби одупрли, јер су већ имали горко искуство!
Ти наводни проеуропски опредељени историчари, нарочито се залажу за договорну заједничку историју у школским уџбеницима, која врви лажним тезама о штетности „великосрпске идеологије коју натура мрачна СПЦ“, тако отежавајући неутврђени пријем данашње Србијице у „породицу срећних народа“ која се видљиво суши ко смоква увелица, како кажу Далматинци!
