Судски процес против генерала Ратка Младића у МТБЈ настављен је 19. августа. Тужилаштво наставља са извођењем сведока из трећег сегмента оптужнице – “Сребреница”. Прошле недеље сведочила су тројица сведока: бивши истражитељ тужилаштва МТБЈ Душан Јанц, тајни сведок РМ-249 и такозвани “историчар” Роберт Дониа.
Бивши хашки истражитељ Душан Јанц требало је да докаже тај заветни број који улази у списак мантри Хашког трибунала и такозване “међународне заједнице” – “око осам хиљада убијених мушкараца и дечака у Сребреници у јуну 1995. године.” Сведок је изјавио да је било идентификовано 6 849 људи чија су тела есхумирана из масовних гробница у подручју Сребренице. Као што можете да видите, до осам хиљада још нису дошли, али је као охрабрење сведок изјавио следеће: “рад се наставља јер се откривају нове гробнице”. Међутим, проблем се огледа у томе што се метод идентификације који су усвојили истражитељи Хашког трибунала не може сматрати објективним и уверљивим. На пример ДНК међу остацима нађеним у гробницама првог и другог реда (то јест, такозвана поновна сахрањивања) износи само 6,5%. Сведок је потврдио ову чињеницу, али је тврдио да његова методика користи и друге методе, осим метода ДНК поређења. У принципу, заштита генерала Младића убедљиво је показала да су докази које је представио сведок Јанц потпуно безвредни, јер они не могу оповргнути ту чињеницу да су у “невине жртве Сребренице” записани и борци армије БиХ, погинули у време војних операција.
Тајни сведокРМ-249 већ је дао свој исказ о другим предметима, посебно на процесу против генерала З. Толимира и испричао још једну историју о “бежању са стрељања”. Након пада Сребренице у јулу 1995. године, он је наводно, био принуђен да побегне из града, “јер је то био једини начин да сачува живот.” Сведок је изјавио да је успео да побегне у току стрељања које су вршиле “српске снаге”. Сувише стара прича, штавише, испричана као и обично, од не зна се кога. Осим тога, фактор непознатости овде игра кључну улогу: сведок може да говори све што му срце жели, без страха да ће неко утврдити да човек не говори истину. Због тога су тајни сведоци обавезни на списку МТБЈ. Поред тога, појава тајних сведока мора да у јавности одржава стално осећање страха од “опасног” оптуженог.
На крају, сведок-експерт (у крајњем случају, тако га зове тужилаштво) Роберт Дониа, требало је да докаже “историјски развој намере да се почини геноцид” од стране босанских Срба. Дониа је професионални сведок Хашког трибунала, али га је тешко назвати професионалцем када је у питању историјска наука. Он нема озбиљних научних истраживања и врши улогу “професионалног историчара” само за тужилаштво МТБЈ. Он је сведочио на 14 суђења у Хашком трибуналу: у предметима Т. Блашкића, Кордића и Черкеза, Симића и других, Брђанина и Талића, Галића, Стакића, Крајишника, Прлића и других, Слободана Милошевића, Драгомира Милошевића, М. Перишића, М. Станишића и С. Жупљанина и на крају Радована Караџића.
Обично је Донијево сведочење имало за циљ да “докаже” да је руководство босанских Срба имало за циљ остварење злочиначког плана за освајање територија и уништавање на њему несрпског становништва. Једини доказ за то су транскрипти са састанака парламента српског народа у БиХ које интерпретира Дониа. У процесу против Слободана Милошевића, Дониа је изгледао више него смешно: он је издвојио цитате из стенограма заседања Скупштине и дао им своје наслове (!), који су уз то били усклађени са одговарајућим тачкама из оптужнице (!!) С. Милошевић је ухватио Донију у лажи, када је овај једноставно фалсификовао и речи самог Милошевића! Без обзира што су Донии дали читава два месеца да дође себи ради унакрсног испитивања (он је 12. септембра дао своје “експертско” сведочење, а на унакрсно испитивање се вратио тек 11. новембра!) ипак није могао смислити ништа како би оправдао своје лажи. Уместо “позивања на геноцид” Слободан Милошевић је у свом говору истакао потребу за “једнакошћу и слободом” и Милошевић је предао суду новине са публикованим говором. Човек би помислио да би после таквог неуспеха тужилаштво морало да размишља о новом “експерту”, али… Дониа је наставио да маршира од једног процеса до другог, понављајући своје наслове, смишљене час за један, час за други цитат из стенограма заседања парламента. Потпуно је јасно да слична врста вежбања у тумачењу доступних и давно публикованих текстова нема ничег заједничког ни са експертизом, ни са стручношћу, нити са доказима – поготово судским. Чак ни називање Доние “историчарем” не мења суштину ствари. Међутим, није све тако у Хашком краљевству. За шеснаест година (први пут је сведочио 1997. године у предмету против Тихомира Блашкића) Дониа прелази из једног судског процеса у други и прича једну те исту причу.
На свим процесима одбрана је убедљиво доказивала да је Дониа – “ништарија”. То зна и тужилаштво и зато се труди да одбрани максимално отежа могућност за унакрсно испитивање. За припрему унакрсног испитивања сведока-вештака увек је потребно више времена него за обичног сведока који сведочи по питањима чињеница. У процесу против генерала Р. Младића, одбрани практично уопште нису дали времена да се припреми, не уручивши јој потпун текст експертизе и оних извора који су у њој коришћени. Штавише, како се испоставило током саслушања 22. августа, на захтев одбране да им се доставе сва документа у целини, тужилаштво је саветовало да “није добро инсистирати на овом питању, имајући у виду да ће одбрана у најскорије време имати обавезу да достави све документе тужилаштву.” Изјава безобразна у највишем степену, али карактеристична. Међутим, судије су у потпуности стале на страну тужилаштва. Председавајући судија Ори, не само да није упитао тужиоце зашто нису испунили своје обавезе о потпуној предаји свих докумената одбрани, већ је, напротив, почео да испитује адвоката који се жалио на такво понашање, може ли он да се позове на било какве норме које обавезују оптужене да открију не само текст сведочења, него и изворе на које се позивају. Ако је Ори желео да докаже да је он пристрасан судија, онда је у томе успео. Међутим, коме је то он хтео да докаже? То је познато одавно и свима.
Прва недеља суђења после прекида од скоро месец дана завршила се пре рока. Генерал Младић се лоше осећао и сведочења су прекинута.
Међутим, одговорност за погоршање здравственог стања генерала сноси судско веће, које је, као прво, иако је знало о озбиљним здравственим проблемима Ратка Младића одредило исцрпљујући графикон заседања (по пет пуних дана у недељи – упркос чињеници да се режим заседања у свим другим процесима спроводи по режиму три-четири дана у недељи, где су оптужени потпуно здрави људи) и као друго, сада је одбила захтев заштите да се тај режим заседања ослаби.
Одбрана генерала Младића је поднела захтев за ревизијом донете одлуке или давање дозволе за подношење жалбе. Претресно веће је одбацило захтев за преиспитивање али је одобрило предају апелације. Ова одлука још једном показује “фер” систем који постоји у МТБЈ – да би се жалили на одлуку суда Жалбеном већу морате добити дозволу Судског већа, односно да добијете одлуку од истих судија који су донели одлуку на коју се жалите. Међутим, у Жалбеном већу оптужени нема право на ново разматрање његовог дела (новог разматрања питања пред другим саставом суда). У Жалбеном већу МТБЈ може се само доказивати да је Судско веће допустило грешку у примени права или чињеница, но не треба очекивати да ће судије ревидирати одлуку коју је донело Судско веће.
А нова судска недеља поново предвиђа пет пуних радних дана…
