Током посете Србији, Хилари Клинтон је, између осталог, њеним властима изгледа поручила да је крајње време да се без цепидлачења приватизује Телеком Србије. И уз то, да он ни по коју цену не сме да буде продат потенцијалним руским купцима. У складу са поруком из Вашингтона, влада Србије – која је после капитулације са косовско-метохијском резолуцијом изгубила и ону трунку националног достојанства коју је раније имала – решила је по хитном поступку да донесе одлуку о продаји споменуте фирме.
Са становишта америчких интереса, Русија је куповином Нафтне индустрије Србије већ сувише ушла у привредни, и са њим повезани политички, живот земље. Даље повећање руског присуства у стратешки важним секторима, какав представљају телекомуникације, могло би не сам да утре пут за дугорочно нарушавање геополитичке доминације САД на подручју тзв. западног Балкана, већ би и пореметило америчке планове за наредни период. А Вашингтону су се жури да их реализује. Но, о том потом.
Телеком је једна од ретких успешних фирми у Србији. Чак и присталице продаје те корпорације не споре њене изванредне „пословне и финансијске перформансе“. Опет, то за њих није разлог да компанија остане у националном власништву, већ доказ да је дошло право време да она буде продата. Како је почетком године истакао садашњи посланик ДС, а некадашњи министар приватизације (у многоме заслужан за „успех“ који је постигла), Александар Влаховић, паметном стратегијом развоја и регионалног ширења, Телеком је постао врло профитабилна компанија. На основу досадашњих инвестиција у том погледу достигнут је пик. Сада је потребно да држава или настави са улагањима, или прода фирму некоме ко ће то учинити. Влаховић и његове партијске колеге, пошто не воде рачуна о националним (гео)политичким, па ни трајнијим економским интересима земље, а посматрају само краткорочни лично-партијски ћар, разуме се, заговарају другу опцију.
Да ствар буде гора – а неодговорност режима уочљивија – објективне процене показују да уопште нису потребне велике нове инвестиције како би се одржала па и повећала профитабилност Телекома. Штавише, чак ако је актуелна власт из идеолошких разлога, у складу са неолибералном догмом, решена да прода Телеком, сада за то није право време. Добре фирме се не продају током економске кризе, односно у фази тек благог опоравка. Много више новца за њих може да се добије касније. Но, српским властима се жури. Свесне су да је држави све теже да добије нове кредите, а да Србија – без коренитог заокрета на који опортунистичка, користољубива и квислиншка владајућа „елита“ није спремна – не може да живи на сопствени рачун, тј. од сопственог рада. У Србији се много више троши од онога што реални Бруто домаћи производ допушта. Разлика може да буде покривена или на основу задуживања, или приватизационих прихода. У складу са тим, јасно је да је, из угла власти, продаја Телекома неопходна.
Редовни избори су 2012. године. Значи, важно је сада или ускоро ући у процедуру продаје „златне коке“ српске економије, како би режим добио потребна средства да од средине следеће године створи привид да је Србија кренула путем економског опоравка. А официјелном Београду делује да је тренутак за то баш сада погодан, јер је пажња јавности усмерена ка дешавањима везаним за одржавање геј-параде и тим изазвано насиље. Уз то, власт сматра да се у околностима када прети језивим насиљем, наводно ради обрачуна са „хулиганима“, нико неће усудити да се озбиљно супротстави приватизацији Телекома. У свему реченом, интереси официјалног Београда и Вашингтона поклапају су. Ипак, у нечему се битно разликују.
У нормалној држави подразумевало би се да је интерес владајућих структура да што скупље продају компанију као што је Телеком. Али, у српском случају то ипак посебно мора да се нагласи. У другачијој ситуацији режим би акценат ставио на личне провизије властодржаца. Но, сада је ситуација донекле другачија. Иако је владајућа гарнитура склона разним махинацијама, свесна је да би са њима могла да настави на тактичком нивоу, на стратешкој равни мора да дође до потребних средстава за очување власти. Стога је покушала да се ценка, односно да на разне начине дигне цену своје „робе“ и тражи могуће партнере ван евроатлантског круга. Режиму се жури да прода Телеком, али му је важно да се и што више пара слије у државни буџет.
Међутим, сада му је сужен маневарски простор. Наложено му је да беспоговорно искључи све за Вашингтон неподобне потенцијалне инвеститоре и да хитно обави посао са онима који имају „благослов“ Америке. А српски режим зна да не сме да наљути Вашингтон. Приходи од приватизације Телекома тек краткорочно могу да запуше рупу на српском броду. За његово дуготрајније одржавање на површини потребна је озбиљнија асистенција европских фондова или радикални раскид са досадашњом економском политиком и спољнополитичком оријентацијом, на шта владајућа квазиелита није спремна, нити је за то способна. Уосталом, режим има и личне дугове. На власт је дошао уз америчку помоћ, и свесрдно мора да води рачуна о отплати тиме створеног дуга и припадајућих камата које он носи. Иначе, скупо може да плати. Ко са мафијом, макар и у државничком руху, има посла, зна да кршење договора не упућује на дуготрајан политички па и биолошки живот.
Стога, иако би српски естаблишмент радо потражио и руске купце за Телеком – и то чак и из националних разлога, јер Србијом владају саможиви људи, па и анационални људи, али ипак углавном не и они који су идеолошки антинационално опредељени – он зна да мора да удовољи америчким захтевима. Другим речима, Србију не воде храбри и поносни људи, а поготово не они који су нацији посвећени, већ су у питању најобичнији опортунисти. Политичари без много идеја, који од данас до сутра покушавају да се одрже на врху државне пирамиде и на тим основама се окористе. Док нису схватили да се лично играју са ватром мало су се опирали понеком захтеву „Империје“, али сада су потпуно дигли руке од било каквог заступања самосвојног става, те тако постали директни извршиоци туђе воље. Толико о томе.
Доста је било, у контексту приватизације Телекома, са причом о српским сатрапима. Време је да се подсетимо зашто је Америци важно да се та компанија што пре прода, и то баш за њу кооперативним купцима? Одговор је прост. Па зато што жели да муњевито заврши „чишћење“ свог дворишта. САД су свесне да се геополитичка клацкалица креће у смеру који за њих није повољан, па пре него што она досегне критичну тачку, желе да обаве послове који ће им омогућити доминацију над нашим регионом и у наредном периоду. То значи да хоће да централизују Босну и Херцеговину, односно ослабе Републику Српску. Такође, да обезбеде даље државно-етничко удаљавање Црне Горе од Србије, односно генерално Српства, како би осигурали да у будућности, када Русија буде још моћнија, не оживи свесрпски пројекат. И да Србија изађе и континенталне изолације у коју је доведена одсецањем од мора и опкољавањем низом америчких протектората. Ради тога битно је, иако у датим околностима и садашњи статус Србије задовољава америчке планере, и да она у потпуности доспе у евроатлантску „заједницу“.
Да би се вашингтонски планови остварили потребно је да буде ослабљен како положај тврдоглавог и способног Милорада Додика, тако и српског корпуса у Црној Гори. А и за једно, и за друго, погодна је приватизација Телекома Србије. Јер, будући власник те компаније добија и већински удео у Телекому Српске и црногорском М-телу. На тај начин стиче директан уплив на економско-политичку ситуацију у Републици Српској и Црној Гори. То је поготово битно када се ради о жилавој Р. Српској. Потенцијални раскид државнополитичке компоненте веза између Телекома Србије и Телекома Српске имао би велики психолошки ефекат, и можда би утицао на отпорну снагу западне српске државе. Уз то, нови власник добија разне могућности да утиче на тамошњи политички живот (финансирањем медија, НВО и партија по вољи запада, запошљавањем лојалних људи). У кризним временима, када ни запад није вољан да издваја више новца него што је баш неопходно, добио би могућност да средствима из саме Српске финансира деловање против ње, а с друге стране, онемогућио би тамошњу власт и њој блиске људе да се посредно или непосредно ослањају на Телеком Српске.
Још гора би последице биле по статус српског народа у Црној Гори, иако не и на геополитичко-национални статус те државе, ако се раскине телекомуникацијска стратешка спона између те српске земље (наравно не и државе) и Србије. То би се десило препуштањем западним власницима Телекома Србије, чак и ако они задрже црногорску ћерку-компанију. Они би, чак и да немају такве налоге од стране евроатлантских центара моћи, имали интерес да удовоље антисрпским жељама црногорског режима. А у тој држави чије српско становништво је од 1945. године изложено државно-пропагандним алхемијским методама како би стекло „засебни“ национални идентитет, декларисати се као Црногорац данас има директне социјалне последице. За Србе нема места у државним службама, компанијама под контролом власти, као ни у профитабилним пословним секторима на које режим има утицај. Зато се многи Срби, из чистог користољубља, изјашњавају као Црногорци.
За оне који су истрајали у свом изворном националном опредељењу, М-тел ипак представља извесно олакшање. Срби, углавном одсечени од свега курентног, у тој компанији још могу да добију добар посао. Но, пошто се Телеком Србије приватизује, то ће се вероватно изменити. Пред наредни попис, на коме црногорске антисрпске власти имају циљ да максимално умање број Срба, на тај начин би у српски национални корпус у Црној Гори била испаљена разорна граната. Американцима и њиховим европским следбеницима то је и циљ. Наравно, не треба ни наглашавати, то је важно и за Хрвате који имају аспирацију да Црну Гору учине делом зоне свог утицаја. Интерес им је да опадне присуство Србије у Црној Гори, као и да додатно буде ослабљен тамошњи српски фактор. Загреб такође настоји и да умањи присуство Србије у БиХ, коју основано сматра геополитичким стомаком Хрватске. Отуда, и снажни хрватски лоби у Београду напрегнуто ради у прилог тога да за њега повољни купци што пре преузму Телеком. Сви српски непријатељи су сложни да та полуга националне моћи што пре треба да буде одузета Србији.
Коначно, и сама Србија би после – по евроатлантским стандардима – „одговарајуће“ приватизације Телекома, била још ближе класичној окупацији, односно била би даље од онога што би њу могло да спречи. Србија ће изгубити још једну циглу у већ трошним темељима суверенитета. Наша власт је капитулирала али народ још није. Зато је Америци важно да на уочљив начин буде умањена отпорна моћ државе. Тиме се грађани деморалишу а квислиншким властима омогућава да, без превеликог страха од њихове изненадне реакције, доведу у погодном моменту до краја процес – на који су недавно отворено пристале – фактичког признавања Косова. И у следећој фази, окончају приступање НАТО-у (а и тај процес се већ тихо одвија). Када се то деси, и америчка чизма стане на преостало тло Србије, дуготрајно ће бити осигуран њен неоколонијални статус и чланство у тзв. евроатлантској „породици народа“, без обзира на то шта српски народ мисли.
* * *
Све у свему, питање судбине Србије умногоме се ломи у вези са приватизацијом Телекома. Ако марионетска власт успе да га прода, у складу са својим краткорочним потребама и америчким геополитичким захтевима, положај Србије ће постати још тежи. Њена трансформација у протекторат отићи ће још даље, и створиће ће се додатни основ за даље разарање српског етничко-државног простора, односно цементирање колонијалног статуса изнутра паралисане и умањене Србије. Наравно, ни тада неће бити баш све изгубљено, али шанса за побољшање нашег положаја у реалном року постаће мања. Отуда, важно је свим средствима супротставити се новом национално-деструктивном потезу квислиншке власти, а њега представља усиљена приватизација Телекома Србије. То је прворазредно геополитичко и витално национално а не само економско-социјално питање.
Као што се већина Срба противи уласку у НАТО и опире се приватизацији Телекома, била је и против одржавања геј-параде. Но, актуелним властима воља народа много не значи док год не угрожава њихов капацитет да владају земљом. Због захтева хомосексуалног лобија у Бриселу удовољили су свим хировима геј екстремиста. А сада се спремају да задовоље и преостале прохтеве Вашингтона. Тако ће поткопати и оно мало државности што Србија још има, односно преостале стубове српских интереса у региону. Да се то не би десило национално посвећени кругови морају да нађу начин да пасиван отпор штеточинском режиму и накарадном систему, који српски народ показује, што пре учине активним. Морају да дају све од себе да се незадовољство из душа систематски излије на улице! И да на њима остане док се не испуне одређени системско-политички (а не тек дневнополитички) захтеви.
Протесна шетња, у циљу промовисања породичних вредности а против хомсексуализације српског друштва, одржана 9. октобра, показује да је то могуће. Од када је са власти пао Слободан Милошевић никада више људи, и са већом енергијом, није мирно али активно исказало противљење режиму. И то без учешћа опозиционих странака, већ у организацији једног активног патриотског удружења грађана (Српског сабора „Двери“, подржаног од стране алтернативних медија као што су нпр. сајтови Видовдан и Нови Стандард, или недељник Печат).
Друго питање је да ли актуелне, начелно, опозиционе партије, стварно желе да се супротставе погубном режиму. И да ли за то још имају снаге. Нажалост, многи су у њиховим редовима запали у живо блато опортунизма и политиканства. Но, искрено се надам да ће њихова руководства смоћи снаге да превладају оно што те странке кочи, те да ће систематски, укључујући и ванинституционална средства, сада ударити на режим. Ипак, ако се покаже да они на партијској сцени који су дужни да поведу отпор за то нису способни, а став према приватизацији Телекома прави је тест за то (када је већ пропуштена шанса произашла из народног незадовољства одржавањем геј-параде), онда ћемо бар знати на чему смо. И поступати у складу са народном изреком: „У се и у своје кљусе“. Србија има још довољно национално одговорних и посвећених људи, и ван водећих ешелона садашњих странака, да организују нови фронт делотворног, а не тек позерског, отпора страним окупаторима и домаћим квислинзима!
