Азијско-Тихоокеански регион је одавно постао подручје тесних међудржавних веза које се фиксирају преко многих билатералних и мултилатералних споразума. Да прво поменемо Декларацију из 1967.године о формирању „АСЕАН“ – Асоцијације држава Југоисточне Азије. Уговор о АСЕАН је потврђен – потписан 1976. У тој организацији је било 10 земаља из наведене регије, тамо су сви били „локалци“, тамо није било ни САД, а ни неке друге западне земље. Највећи чланови у њој су били Индонезија и Малезија.
Премијер Малезије Мохатхир Мохамад је још крајем прошлог века изјављивао да постоји потреба за даљим ширењем интеграционе групације тог региона. Први корак у том правцу је било удружење „АСЕАН плус 3“, формирано да би се побољшале дотадашње везе са Кином, Јапаном и Јужном Корејом. Затим се појавио „АСЕАН плус 6“. Та групација је постала први корак према планираној Источноазијској заједници.
Друга регионална групација је Азијско-тихоокеанска економска сарадња (АТЕС) која је настала 1989. Данас АТЕС чини 21 држава. У њој живи око 40% светског становништва, на њих отпада приближно 54% БДП-а и 44% светске трговине. 1998. године АТЕС-у се придружила и Русија, а 2012. самит те организације је одржан у Владивостоку.
Постоји још цео низ других организација и мултилатералних споразума које су потписале земље Југоисточне Азије, Далеког Истока, АТР. Рекло би се да треба да се побољша рад постојећих међународних форума и споразума, да се у њима прошири чланство тако што ће се у АТЕС и АСЕАН позвати нове државе. Међутим, крајем прошле деценије неочекивано су се јавили знаци да у региону може да се појави још једна међународна организација под називом Транстихоокеанско партнерство (ТТП).
Строго говорећи, организација са таквим називом се први пут појавила још 2005.године. Њени оснивачи и чланови су били Нови Зеланд, Сингапур, Чиле и Брунеј. Али читавих неколико година од њеног оснивања за њу су знали само уски специјалисти и неколико функционера земаља које су је основале.
2008.године, неочекивано, за организацију ТТП се заинтересовао Вашингтон. Тамо се родила идеја да се на бази те мало познате организације формира гигантско међународно удружење под заштитом САД. Седам година су Американци брижљиво радили на формирању широке регионалне организације на источном делу земљине кугле. Од 2010. до септембра 2013. те земље су одржале 19 рунди званичних преговора на пројекту споразума о ТТП. Рађено је у великој тајновитости, за рад нису позиване све државе које могу да се уброје у Тихоокеанске, већ само оне које су добијале позив од Вашингтона. Ни Кина, ни Русија нису добиле позив.
Као по правилу, саопштења о пројекту ТТП су ишла заједно са информацијом о плановима Вашингтона на формирању још једног гигантског међународног удружења – Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства (ТАП). Још пре две године многи експерти су били сигурни да ће Вашингтон пре стићи до краја са пројектом ТАП. Међутим, од пролећа 2014. године ситуација у свету је почела нагло да се мења. Дошло је до заоштравања односа између САД и Кине, и посебно Русије. Појавиле су се и тенденције брзог зближавања Пекинга и Москве, као и знаци да на Далеком Истоку и у Тихоокеанском региону могу да се појаве међународна удружења, чију ће срж представљати управо Русија и НРК.
За Вашингтон је представљало ударац формирање Азијске банке за инфраструктурне инвестиције (АБИИ), до чега је дошло у пролеће 2015, на иницијативу Пекинга. Још је било увредљивије то што су оснивачи и чланови тог удружења постали најближи савезници Вашингтона, а први међу њима је био Лондон. „Велика сеоба народа“ са Истока у Европу је једноставно пребацила пажњу европских Европљана на проблеме, далеке од трговинске и инвестиционе сарадње са Новим Светом. Зато је, неочекивано за многе, од два америчка пројекта до финиша пре стигао пројекат ТТП, а не ТАП.
Свет је о томе сазнао преко врло сажетог саопштења: 5.октобра 2015. у Атланти (САД) је између 12 земаља постигнут споразум о Транстихоокеанском партнерству: САД, Јапана, Малезије, Вијетнама, Сингапура, Брунеја, Аустралије, Новог Зеланда, Канаде, Мексика, Чилеа и Перуа. „На знање“ јавности медији су саопштили и да учешће наведених земаља у светском БДП-у износи 38 – 40%, а у међународној трговини – ¼. Другим речима, ТТП може да постане гигантска интеграциона групација која премашује по збирним показатељима Европску унију и НАФТА (Споразум о слободној трговини међу земљама Северне Америке).
Саопштење да је неки такав документ потписан у Атланти објавили су сви медији, али сам докуменат није објављен. Режим најстрожије поверљивости који је договорен још на преговорима о припреми Транстихоокеанског партнерства (ТТП) је на снази. Уосталом, неколико процурелих информација је омогућило да се састави извесна представа о том америчком пројекту. Пун назив документа је: Споразум о Транстихоокеанској стратешкој економској сарадњи (Trans-Pacific Strategic Economic Partnership Agreement). По мишљењу антиглобалиста, формирање ТТП представља „корпоративни преврат“, јер се само 2 од 26 глава споразума о ТТП једва дотичу спољне трговине, а већи део „даје нова права и привилегије глобалним корпорацијама, посебно она која су у вези заштитом интелектуалне својине (закони о ауторским и патентним правима), као и – ограничење државног регулисања.
Очигледно је да споразум о ТТП представља други покушај транснационалних корпорација да постигну мултилатерални споразум који би крупном приватном капиталу омогућавао посебна права. Конкретно, право да оспорава и укида оне законе и одлуке државе које „подривају међународну конкурентност“ ТНК.
Први такав покушај је био у оквиру Светске трговинске организације (СТО). Тада је био урађен пројекат мултилатералног споразума о инвестицијама (МСИ). Земљама чланицама СТО је предложено да потпишу МСИ који је нуђен као допуна другим споразумима, који су већ били потписани у оквиру СТО (споразум о интелектуалној својини, споразум о телекомуникацијама и др.). МСИ је припреман и да се односи на настављање важења поверљивости документа, али се о њему сазнало. Дошло је до великог скандала, МСИ је сахрањен, средства јавног информисања која су контролисана од власника новца, односно главних акционара ФЕД-а, сада би највише волела да на њега нико не подсећа. Да је МСИ прихваћен и почео да важи, дошло би до правог краја државног суверенитета чланица СТО. Транснационалне компаније би имале само права, а државе – само обавезе (не пред народом, већ, наравно, пред ТНК).
Експерти који су проучавали нацрте „мултилатералног споразума о инвестицијама“ директно упозоравају: споразум о ТТП је реинкарнација МСИ.
Споразум о Транстихоокеанском патнерству представља покушај Вашингтона да ојача своје пољуљане међународне позиције, јаку демонстрацију тежње америчког естаблишмента да читавом свету диктира своје услове. Вашингтон чак и не маскира те своје намере. Пошто је 5.октобра потписан споразум у Атланти Обама је изјавио: „Када преко 95% наших потенцијалних клијената живи изван наших граница, ми не можемо да дозволимо земљама као што је Кина да одређују правила глобалне економије. Та правила треба да пишемо ми… То ће да нам омогући Споразум, који је данас постигнут у Атланти “.
Али, како год да окренеш, споразум о ТТП још треба да се ратификује. У парламентима свих 12 земаља има много опонената Транстихоокенаског партнерства. Доста их је и у конгресу САД. Ратификација споразума о ТТП је планирана за почетак 2016. Тако да права борба у вези с тим америчким пројектом тек предстоји.
