Промашен живот најчешће настаје онда када човек, жудећи за нечим материјалним, нечим што му се чини велико, заборави на оне праве вечне вредности. Последице тога су увек исте. Грабећи тренутно, изгуби се вечно.
Ми не смемо никад престати да тражимо истину. Осећај да правда увек односи коначну победу није само осећај већ једина истина. То је чињеница која се кроз историју намеће, и то је једини пут који треба да нас води кроз живот. Одувек је било само питање момента када ће правда, та велика рајска птица истине и среће, слетети у наше двориште. Наравно, да би слетела, ми не смемо изгледати и чинити тако да нас се она уплаши или заобиђе.
Наша дела су она храна због којих ће слетети код нас. Када та дела буду довољно искрена, снажна и непоколебљива, нико неће моћи да је заустави да се настани вечно у наше двориште, у наше душе. Тада када јој својим чињењем омогућимо да слети у наша срца, она ће нас наградити. Махањем својих крила растераће тмину пакла којом покушавају да нас окруже.
Небројено пута смо били на ивици, многи су тада били убеђени да нам више нема повратка. Онда када је све изгледало безизлазно, сваки пут се у нама будило оно нешто што нас је враћало и поново утврђивало. То нешто многи су склони да поједноставе, и да га назову само „српским инатом“. Зову га тако јер нису верујући и не могу да виде дубље, да продру у суштину. Није се радило никад само о инату, одувек је у ствари то билa племенита и храбра светосавска душа. Вера у Бога, истину, љубав и правду. Само, нажалост, изгледа да је увек било потребно нешто тешко да нас удари како би се онда у нама потакло и пробудило оно најбоље. Тада се јасно показивало да нико не може да нас порази, нико сем нас самих.
„Ипак нисам побеђен све док не признам пораз, а ја га још не признајем“
Момо Капор
Оним малодушним нисмо ми криви што нису имали довољно вере, што су на прве најаве проблема реаговали предајом. Онда кад јасно виде како су јадни, покушавају своју срамоту да сакрију. То чине тако што свим силама настоје да нас увуку у исту ту мрежу зла. Желе да са њима учествујемо у том потпуном поразу људскости. Сами су изабрали тај најлакши али и најглупљи пут у суноврат. Пут у којем је свака победа или добитак у ствари само најава коначног пораза. Сада када су и доживели тај коначан пораз. очајнички покушавају да га другачије прикажу. Нажалост, отишли су предалеко, дотакли су бездан. Отишли су у заборав части али су задужили вечити ореол издајника и изрода српских.
Наша политичка елита је најсличнија човеку који цео живот проводи у мраку. Мраку који је створила лажима и измишљеним приказима света. Тај свет у коме живе поседује само њихову истину, која то у ствари није. Оно што је најважније за тај њихов лажни, измишљени и извитоперени свет преваре је да се никад не сусретну са својим одразом. Међутим, свако ће се кад-тад затећи у неизбежној ситуацији да себе мора погледа у огледалу.
Тада такви гмизавци не могу да верују својим очима. Замислите ту избезумљеност када схвате да је пред њима у огледалу сушта супротност свега оног како су себе желели да прикажу. Ни тада те изгубљене душе не успевају да се спасу, већ реагују онако како су и живели, уништавајући све пред собом, све што се са њима не слаже. Зато ломе огледало истине, ломећи и могућу сламку спаса. Погрешно верујући да оно што они не виде или не желе да виде не постоји. Не успевају да схвате да им је сусрет са огледалом била последња шанса.
Када слушамо друге, изгледа као да сви знају где ми грешимо, шта треба да мењамо. Слушајући тај препаметни Запад испада да свако зна боље од нас шта је добро за нас. Не оспоравајући било чију памет, па ни њихову, ко може заиста да верује да онај ко није у кући зна боље од укућана шта је унутра? Да ли смо ми сигурни да је у кући тих паметњаковића баш све тако идеално? Питајмо њихове укућане, па да видимо шта ће нам они рећи. Ако то заиста и урадимо видећемо да они имају још много посла у својим кућама. Ред је онда да се прво позабаве смећем у својим земљама па тек онда да коментаришу прашину у нашој Отаџбини.
Да нису толико заслепљени злом, можда би успели да схвате, можда би им у душе ушла вера, љубав, нада, истина. Можда би онда светлост правде успела да разбије тмину нагомилану у њиховим душама. Рецимо баш онако као протојереју Симеону Делевалу. Некада вернику римокатоличке цркве а сада свештенику Српске православне цркве у храму Светог Саве у Паризу. Он је отворио своје срце и дозволио да га обасја зрак добронамерне и искрене вере. Пустио је светлост у своју душу а православље га је наградило љубављу, срећом, надом, милошћу:
„Имајући у виду да сте као Француз, природно, били верник католичке цркве, који духовни и други разлози су Вас мотивисали да пређете у православну веру? Уопште, какво је Ваше искуство о томе?
– После дугих лутања и молитви упућених Богу, открио сам Српску Православну Цркву. Бити православан, постати православан, за мене је постало израз очигледне жеље, не због побуда или интелектуалних мотивација, већ, пре свега, због неке врсте унутрашњег дивљења пред нечим што нисам разумео, али чија лепота је ганула моју душу и моје постојање учинила радосним.
Неизрециво осећање нашао сам у побожном и литургијском животу, који се служи у Српској Православној Цркви. Ја то тако доживљавам и знам да није реч о романтичном осећању. Православна црква је одевена љубављу, истином и Божјом милошћу.
Читајући житија Светога Саве, Светог Симеона Мироточивог и свих владара Свете лозе Немањића, био сам задивљен. Рекао сам себи да народ који Богу и човечанству даје такве свете људе не могу а да не волим, не могу а да га не упознам. Па, како онда могу да не постанем Србин, барем срцем? Српски народ је као Христос овога света. Он је Теодул, вољен од Бога, али свет је заслепљен и не схвата драгоценост службе и молитве Српске цркве.“ (1)
Очито је из овог раговора да његова душа није била изгубљена онда када се срела са истином. Зато ју је отворено и пригрлила. Нама који смо рођени као Срби је много лакше, само треба да схватимо какву благодат имамо и да је онда свим силама љубоморно бранимо. Колико нам је лакше самим рођењем, толико је казна већа и тежа ако се одрекнемо онога што јесмо. Зато увек морамо бранити оно чиме смо рођењем награђени, оно што су за нас наши преци стекли чинећи само храбра, праведна и часна дела.
Стефан Немања и Свети Сава су савршено разумели, волели и водили свој народ. Знали су колико нам је потребно јединство и вера јер својим географским положајем, где смо први контакт Запада са Истоком и последња брана Истока од Запада, вечито смо осуђени на опрез. Стефан Немања је и поред тога паметном политиком проширивао границе Србије а Свети Сава је успео да од Никејског царства добије аутокефалност за српску цркву.
Управо су они доказ да кад имамо оне праве верујуће Србе, можемо све. Тада није важан ни географски положај, ни снага непријатеља, ни тренутна економска ситуација… Важно је јединство, важно је да смо једна душа. Стефан Немања и Свети Сава су чувајући оно најважније, духовни идентитет српског народа, учвршћивали и снажили мајку Србију. Ходочасничка путовања Светог Саве биле су праве духовне али и дипломатске мисије. Захваљујући њима глас о Србији и српском народу свугде је наилазио само на позитивне реакције. Такво духовно али и државничко понашање све више је учвршћивало како црквену тако државну самосталност Србије. Био је то јасан доказ да Србија може да буде телом близу Запада и да ту опстаје и напредује све док јој је душа чврсто православна.
Онда када је српском народу душа лутала, Отаџбина је одмах била нападана и мрцварена. Давно је Запад схватио да је тело без душе лак плен, зато се упорно труде да нас разједине и одвоје од вере. Давно је нама забрањен улаз у ЕУ, само што то нису озваничили. Плаше се правде, истине, љубави и вере – за њих је то опасност и сигуран пораз. Зато им је лакше да нас оптужују измишљајући све и свашта. Чекамо спремно да нас оптуже и за неки „геноцид“ који је учинио Свети Сава, јер против њега сатанини следбеници нису имали никакве шансе. Учиниће они све покушавајући да нам отму слободу. Ми морамо чинити само једно: ником је не дати.
ДОЛИНЕ ТУТЊЕ (2)
Долине тутње, а гора јечи
И грокћу пушке, бије се бој.
Додија ропство и љута патња,
Србин се диже за народ свој.
Душманска рука пали и руши,
У огњу пламти село и град.
Сунашце јарко с’ неба се клони,
Неће да гледа тај голем јад.
Неслоге клете било је доста,
Доста је раздор давио нас.
Слога нек’ стару подигне славу,
У слози лежи Србину спас.
Слободе златне, сунашце јарко,
Целоме Српству сини што пре.
За тебе Србин крвцу је лио,
За тебе живи, за тебе мре.
Када смо сложни, када нам је душа непоколебљива у вери, постајемо непобедиви. Тада Запад колико год се трудио неће моћи да нас надвлада. Мораће да се поново суоче са поразом. Њихов пораз ће бити утолико већи колико га касније схвате и прихвате. Наше је да истрајемо, а то можемо само ако делима сведочимо своје речи, баш онако као и наши преци. Тако увек односимо ту за њих тако тешко прихватљиву победу над злом. Зато нећемо постати као они, промашени. Не, наставићемо чврсто путем који нам је оставио Свети Сава. Том величанственом стазом српског православља, непобедивог светосавља.
(1) http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/duhovni-ivot/692-2014-02-12-11-38-51
(2) http://www.micapetrovic.com/rod_pesmarica.php
