Нацистичка Немачка и Гебелс као њен министар нису измислили пропаганду, али су били први који су је претворили у оруђе државне политике. До њиховог времена пропаганда је била помоћно, непријатно али неопходно средство за мобилисање народа и оправдавање властитих поступака. Након њих пропаганда је постала основни садржај рата. Док је раније била само искривљено огледало стварности, након њих реалност је постала непожељни пратилац „виртуелне стварности“ у којој је утисак далеко значајнији од онога што га изазива.
Дуг је списак обмана и лажи које су употребљене у пропагандне сврхе али је са становишта савременог тренутка посебно интересантан „пропагандни бумеранг“.
Спремајући се за напад на СССР. Немачка пропаганда је неговала и подстицала страх од „совјетске опасности“, уверење да совјетска Русија има намеру да Немачку затвори и ускрати јој приступ природним ресурсима и на крају да је нападне и уништи. У таквој ситуацији један превентивни напад се морао учинити као једино рационално решење. Напасти непријатеља пре него што он „ојача“ и постане способан да те уништи, мада правно неутемељено, било је логично у том наопаком, измаштаном, поретку.
Проблем са овом врстом пропаганде која настоји да увери људе да су у опасности из које је једини излаз неодмерена и сурова агресија показао се проблематичан из више разлога. Можда најопаснији је тај што су аутори ове пропаганде и сами поверовали у њу. Јер не само да сто пута поновљена лаж постаје истина за друге већ и за саме творце те лажи.
Немачка је прекршила пакт о ненападању и вероломно напала СССР у јуну 1941. године. Оно што изненађује је чињеница да је и сам Гебелс у свом дневнику под утиском огромног броја заробљених црвеноармејаца, великог броја уништених тенкова али и снажног отпора који се није дао сломити у првих пар седмица напада констатовао како су његове пропагандне лажи у ствари биле истините јер се из стања на фронту могло закључити да је СССР сигурно спремао неки напад.
Сличну ситуацију имамо и када је формирање „Балканског пакта“ 1953. године у питању. Југославија, Грчка и Турска су се, под окриљем НАТО савеза, повезале да би се одбраниле од „руске агресије“. Када су се годинама након тога историчари суочили са чињеницом да планова за агресију није било, једноставно су констатовали да до сада „планови нису пронађени“ и наставили као да се ништа није десило. Једноставно, поверовали су у властиту претпоставку и када су се суочили са чињеницом да доказа нема, занемарили су чињенице и приклонили се својој претпоставци као реалности.
Због традиционалне мистичности која прати употребу „бојних отрова“, ово поље је веома погодно за манипулацију. Подсећање на огромне патње војника у Првом светском рату, асоцијације на „циклон-Б“ из нацистичких гасних комора, јасна неселективност и противправност употребе уз истовремену технолошку супериорност „великих“, дају могућност да се, по потреби, било ко оптужи без икаквих доказа. Пропагандна машинерија САД и Велике Британије је у пуном погону окривила Садама Хусеина за поседовање са намером употребе „бојних отрова“. Највиши државни званичници су махали бочицама и шареним папирима да би се, на крају, испоставило да је све то био само још један пропагандни бумеранг у кога су и Англосаксонци поверовали покрећући рат који је разорио цео регион и однео неколико стотина хиљада живота.
И покушаји да се Војсци Републике Српске „пришије“ употреба бојних отрова била је упорна и систематична. Под утицајем лажне вести да су Срби у Горажду 31. марта 1994. године употребили „бојне отрове“ и да има „на хиљада мртвих“ разјарена маса је у Турској демолирала дипломатско представништво СРЈ. Показало се да су извештаји били лажни и да су сами новинари жељни сензације и радећи по налозима „центара моћи“, најпре под лажним именима објављивали сумњиве податке да би их касније цитирали позивајући се на „себе“ као извор. И данас се као главни докази за употребу хемијског оружја од стране ВРС наводе изјаве сведока из колоне која се са оружјем у рукама пробијала из Сребренице за Тузлу, да су после експлозије гранате видели дим и да су многи у колони плакали.
Свет није далеко одмакао од ове виртуелне игре у којој је могуће било кога оптужити за било шта без икаквих доказа. Потом је потребно на основу тако недоказане али уверљиве оптужбе изрећи казну и, наравно, одмах превентивно напасти непријатеља под утиском тако конструисане приче.
Творци ове накарадне логике заборавили су ипак једну чињеницу. Свет се променио задњих година и медијски центри моћи ипак немају апсолутни монопол и моћ да своју представу догађаја продају као истиниту. То што су и сами поверовали у сопствене лажи не значи да су и други.
Господо, подигли сте оптужбу против Русије за тровање господина Скрипаља без икаквих доказа. На основу такве оптужнице одредили сте да је Русија крива и предузели сте „казнене мере“. Пошто сте и сами поверовали у сопствену лаж, сада можда планирате да започнете један превентивни напад против „злог непријатеља“.
Није тајна ни за мање информисане да су аналогије са Првим светским ратом јасне. И тада је Немачка, суочена са чињеницом да се њена војна супериорност лагано топи и да за неколико година већ не би била у стању да порази своје противнике, гурнула свет у светски рат. И данас светски центри моћи сањају исти страшни сан, да покрену глобални сукоб док још увек (како они верују) имају предност, јер ће од те предности ускоро остати само економски оронуле и морално декадентне рушевине.
Због тога не потцењујмо недостатак логике и аргументације у оптужбама које се ових дана износе против Русије у „случају Скипаљ“. Можда је то само ларма која прикрива много озбиљније намере.
