Загребачки медији сваког децембра, упорно извештавају о “обљетници просиначких жртава” притом нарочито наглашено истичући да је то био “мирни просвјед” (протест).
“Uz molitvu, domobranska obilježja, zapaljene svijeće, položeno cvijeće, zvuke mirozova, domoljubne pjesme… i ove godine se ispod spomen ploče odala počast prvim hrvatskim žrtvama prve Jugoslavije”.
“Hrvatski vojnici i civili su bezumno pobijeni 1918. god. na ovome trgu, jer su voljeli Hrvatsku, cijenili slobodu, i mirnim prosvjedom se suprotstavili ulasku Hrvatske u Jugoslaviju”.
Danas hrvatski vojnici i civili opet prosvjeduju na zagrebačkim ulicama i trgovima, zbog ulaska Hrvatske u takozvani region. I mi kao i naši prethodnici vidimo, što se pokušava skriti od očiju javnosti, vidimo opasnost koja se nadvila nad našu domovinu.
Prava paralela, povučena u pravo vrijeme, na pravome mjestu, od pravih i istinskih slijednika hrvatskog domobranstva.” (Загреб, децембар 2014.године.)
Међутим, Срби имају народну пословицу која гласи – “Ако лаже коза, не лаже рог!” – па ево како је те далеке 1918. године Иво Пернар у Радићевом часопису “DOM” извештавао о *”просвједу”: “Oko tri sata i četvrt začuje se od strane Ilice klicanje “Živila republika!”
Dolazilo je najmanje 600 oboružanih vojnika sa dvije mašinske puške…
Ne znam, što se događalo u kući broj 6; samo je pao jedan hitac, našto je napolje izletilo 6 do 8 vojnika. Oko 15 vojnika vratilo se natrag u kuću. Što se sada unutra događalo ne znam; ali nakon nekoliko časaka čuo se prasak pušaka. Planuše puške u veži kuće broj 6, a vojnici nagnuše jedan preko drugoga, te jedan ostade ležati pred vežom.
Sada počnu rikati mitraljeze, i to prva republikanska od palače Prve hrvatske štedionice…
(извештач Пернар под “републиканска” подразумева “голоруке демонстранте” – наоружане хрватске домобране.)
Овакав опис не одговара баш “мирном просвједу” хрватских домобрана, јер није уобичајено да војници код изласка у град носе собом и оружје и муницију, али можда је то неко правило стечено на фронту у Србији, Русији или Италији, где су током четири ратне године били на “домољубним” задацима за потребе КуК монархије, остављајући свугде тамо иза себе задах смрти, паљеви не и злочина над цивилима!
У истинитост описа догађаја очевица не треба нимало сумњати, јер скоро век један није га демантовао нико а познат је и као један од посланика ХСС такозваних “хрватских жртава”, након њихове непримерене “лицитације” о цени коштања српске кајмакчаланске крви у Скупштини СХС и непримереног одговора посланика Пунише Рачића, из аустро-угарског пиштоља марке “Штајер” што га је као млад четник заробио у Кумановској битки!
Аутор описа “просвједа”није објаснио зашто се и он сам сакрио у једну од кућа у ИЛИЦИ (улица) да посматра “мирне просвједе” хрватских домобрана, ако нису можда планирани и као немирни?!
Пошто и загребачка штампа помиње “одрживи рам mutti Angele” као будући јарам, да разјаснимо неке “ситнице” из догађања у тим далеким али још увек присутним догађајима.
Објашњење лажи које се преносе већ скоро један век, српски историчари дугују свом народу јер нема више “виших циљева” у интересу “једнородног троплеменог народа југословенског” или комунистичког “братства-јединства” католичко-коминтерновске провениенције, да се мора ћутати на лажи. Једино ако није стигла обавезујућа препорука под шљиву у дворишту РКЦ надбискупије београдске, а проеуропски министри србијански окупише се око ње ко око “синије дахијске” (за неупућене – стих из јуначке народне песме и то српске).
Крајем октобра 1918., после напуштања положаја у јужном Тиролу и повратка у Хрватску део припадника 53., 25. пуковније 42.хрватске домобранске дивизије и део припадника 2. БХ регименте, смешта се у загребачке касарне чекајући даљи развој догађаја. Активни и резервни официри КуК углавном присташе “франковаца” (доминантно крило Хрватске странке права) покушавају да их устроје у некакву “хрватску” војску, а самопроглашено Народно вијеће (као влада) самопроглашене али непризнате “државе Словенаца, Хрвата и Срба” жели да их устроји као заједничку војску нове државе, на чему инсистира и др Мате Дринковић повереник за народну одбрану у Народном вијећу. Официри на челу са генералом Саркотићем, донедавно су предлагали бечком царевинском већу решење по моделу “тријализма” а сада покушавају да се организују као corpus separattum и заједно са франковцима наметну политичко решење на штету Словенаца и Срба. Они зато долазе у отворени претећи сукоб са Далматинцима који већ виде талијанску војску на подручју целе покрајине, не марећи много за “повијестне хрватске жупаније”. Тада, заједничка команда снага Антанте наређује српској команди да војнички поседне делове бивше Аустро-Угарске, а не непостојеће хрватске државе, како би се спречиле појаве пљачке приватне имовине, самовоље војних дезертера (зелени кадар) и локалних криминалаца, које цивилна власт са расположивом полицијом не може или не жели да обузда. Истовремени повратак бивших ратних заробљеника из Русије додатно отежава функционисање цивилне власти, јер многи повратници доносе собом идеје анархије и самотумачећег “комунизма”, које брутално проводе на територији бивше Аустро-Угарске.
Српска војска се неће уплитати у изналажење политичких решења на тим запоседнутим територијама, чак није ни разоружала припаднике поражене КуК солдатеске окупљене у касарнама, прихватајући Народно веће као легалног представника самопроглашене државе која би тек требало да се “роди” од територија некадашњих својих господара.
Српска војска ће поступати само по наређењу своје врховне команде која извршава наређења команде снага Антанте на Балканском фронту, што хрватски историчари упорно “заборављају” да нагласе јер скоро већ један век пласирају лажну тезу о “окупаторској српској војсци на повијестним хрватским територијама”.
Али, притом изразито негативно наглашавају да није била заинтересована за запоседање Прекомурја и свих делова Далмације, упркос упућених јој захтева Народног већа!
Као део снага Антанте, извршавала је српска војска наређења као њена оружана сила на тлу поражене КуК империје, а не локална најамничка дружина “Тренкових пандура” која је дошла на некакав сумњиви позив “шљивара” (погрдни мађарски израз за хрватско племство)!
Након прихватања молбе делегације (у којој су легитимни представници Хрвата, Словенаца и Срба) Народног вијећа за уједињење, и саопштења о стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, припремају франковци заједно са бившим официрима КуК солдатеске побуну против уједињења и у листу “Хрватска” објављују 3. децембра “Проглас хрватском народу”, а официри у касарнама побуњују бивше учеснике “казнене експедиције” против Србије, желећи крвопролиће и бунт како би испровоцирали српску војску за оружану реакцију!
Комесар полиције у “градском поглаварству” (градска влада) Загреба Грга Анђелиновић, обраћа се зато за помоћ делегату српске врховне команде тврдећи у телефонском разговору да он не може да одржи ред у граду, али му потпуковник Душан Симовић (југословенски генерал именован за председника владе после пуча 27.марта 1941.године!стриктно одговара – “Ја нисам добио акт о уједињењу, ја нећу да проливам хрватску крв, нећу да се каже да је овде у Загребу брат Србин пуцао на брата Хрвата” – одлучан да се нипошто не меша у цивилне надлежности градске власти!
Полиција града Загреба је ангажована да успостави јавни ред и мир, спречавајући насилничко понашање и пљачку радњи у ИЛИЦИ, која је већ виђена не тако давне 1914.године када су ти исти “франковци” управо били организатори и предводници погрома Срба у Загребу.
Након оружаног сукоба хрватских домобрана који су покушали да разоружају цивилну полицију и војску лојалну Народном вијећу, уз пароле „Dolje srpska dinastija, Dolje kralj Petar! Dolje srpski militarizam'”, известио је делегат српске војске заједничку команду Антанте и тек по добивеном наређењу за успостављање мира, приступио разоружавању хрватских домобрана и контроли јавног реда. Разоружавање је извршено исте вечери без икаквог отпора, а органи полиције су провели цивилну истрагу о покушају оружане побуне и након завршене истраге поднета је кривична пријава против 23 учесника побуне.
Судио им је војни суд који је именовало Народно вијеће а не војни суд српске војске, управо зато што она и није била окупаторска.
Проглашени су кривима и осуђени на временске казне а евидентно је да међу њима није било старешина виших чинова и истакнутих чланова франковаца, иако су управо они стварни изазивачи овог хрватско-хрватског сукоба у ком српска победничка војска није никако учестовала, нити га је ичим изазвала.
Време је да се потомци хрватско-хрватских учесника оружаног сукоба разјасне, али не преко српских невиних леђа, која су у две заједничке државе немилосрдно бичевана лажима.
Српски историчари морају истине ради, да отресу прашину са оних списа у војном архиву који описују сам догађај а били су вољом послушника КuК štabsfeldvebela Josipa Broza (Tito) уклоњени из истраживачког фундуса у циљу “виших интереса”. Време је да се руководе објективним принципом – свакоме своје – а не приоритетном ЕУнијатском визуром “одрживог рама mutti ANGELE” који њихова бивша “браћа” барем отворено и храбро називају – јарам.
Код Срба се ипак још увек зна и ко носи јарам, макар и да је у ЕУ нијатској радионици сачињен, али свакако не као српска светла будућност!
