“Просрпско” асистирање уништавању Српства

315

Велика скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена, донела је 25. новембра 1918. године одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање – Србији. Дан пре тога, представници Срема, одлучили су да се он припоји Србији. Са изузетком Барање, ти крајеви, заједно са Рашком облашћу и неколико општина на југу наше републике, данас представљају преостали плод србијанских победа у 20. веку. Србијанци и Црногорци су, да би изборили уједињење српског народа, ратовали од 1912. до 1918. године, и жртвовали око 1,5 милиона живота. Но, на прави начин нису искористили шансу коју су тако изборили.

Да се подробније не бавимо на који начин су требали и могли да реше национално питање, али чињеница је да нису само направили погрешан државни избор већ су и потом подлегли југословенско-идентитетским илузијама, и то у разним идеолошким интерпретацијама. А она титоистичка, имала је србождерски карактер. То је омогућило, у погодном за то геополитичком периоду, разбијање Југославије. И то од стране оних који су у њу ушли са намером да је искористе и затим одбаце, а подржаних од – ма колико се у неким случајевима иронијом историје формално налазили на српској стани – традиционалних непријатеља Срба (англо-америчких, аустро-немачких, турских). Па је тако велики део српског простора уништен или окупиран. Срби су прогнани са подручја Српске Крајине и неких делова БиХ, као и знатног дела Косова и Метохије, док је та наша покрајина у целини доспела под окупацију НАТО-а. А у Црној Гори, услед деценијске антисрпске пропаганде, код немалог дела народа, ако и нису исечени српски корени, створена је национална конфузија, док су неки Црногорци, то је жалосна реалност, сасвим изашли из оквира српског националног корпуса.

Почетком 20. века, тек нешто више од 50% Срба живело је у две независне државе. Остали су били под влашћу Аустроугарске и Отоманске империје. Но, њихов анахроничан карактер и са тим повезано труљење, а са друге стране, свеколико јачање српског државног и већег дела етничког простора, чинили су реалном српску жељу да обједине своје земље. Крајем прве деценије 21. века, са мање наде можемо да гледамо у будућност. Изгубили смо биолошку виталност, снажну идентитетску утемељеност и национални полет. Ти фактори били су јачи од споменутих империја (иако, показало се, нису били снажнији од недостатка национал-прагматизма), а у садашњем стању нису залог ни опстанка преосталог српског простора.

Преко 90% Срба на Балкану данас живи на територијама под ефективном влашћу Београда и Бања Луке. Српски простор је осакаћен а остатак је политички разједињен, али ипак и даље постоје две српске државе и три српске земље. Уз то, серија губитака бар је умањена тиме што смо на делу српских територија у БиХ успели да створимо и одржимо Републику Српску. А Срби су, иако су изгубили многе крајеве, избегли нови геноцид налик оном 1941-45. године, и сконцентрисали су се на преосталом државном простору. Остављени сами себи, нашли су се на евроатлантској ветрометини, али су преживели у спољнополитичком погледу најнеповољнији период, и очували капацитет да се у бољим геополитичким условима боре за национални препород.

Такве околности су сада наступиле, али Србија – као квантитативно кључни елемент српског простора – не користи потенцијал који пружају. Објективно гледано, Београд још није у стању да избори уједињење Србије и Српске (или бар да подржи њено право на самоопредељење, као етапе до национално-државног спајања), али много озбиљнију потпору може да пружа западној српској држави. Он не да то не ради, већ упорно истиче приврженост јединству БиХ и шурује са Турском која је окорели противник РС. Србија не може да одређује како ће се Црногорци декларисати али може да води активну политику заштите права опредељених Срба у Црној Гори, односно да инсистира на њиховој пуној равноправности. Када црногорство не би више било социјална категорија, која отвара врата за рад у државној служби, многи би размислили да ли да прихватају мимикрију која постепено води дубинској етничкој прекомпозицији. У црногорској полицији, администрацији, националној банци, и другим институција, готово да не може да ради нико ко се декларише као Србин или Српкиња. А Београд на глас прича да је у одличним односима са режимом у Подгорици.

Србија је дужна да – у сарадњи са братском Русијом која је стала на ноге и нуди јој подршку – да подржава РС и Србе у Црној Гори, односно њен историјски српски карактер, али и да брани свој територијални интегритет. Међутим, све то, изузев реторички (а и то недоследно), не да не чини, већ ради против виталних српских интереса ван Србије. Штавише, делује против њих и у самој Србији. У прилог тога говори давање прекомерне аутономије Војводини, багателисање одбране КиМ, пуштање Турске у Рашку област, мешање у процесе унутар СПЦ-а са циљем да се национална црква обесмисли па можда и подели. О томе сведоче и планови да се Србија не само на национално штетан начин регионализује већ и суштински (кон)федерализује.

Очито је задатак оних који сада владају земљом, а који су на њено чело дошли уз помоћ англо-америчких сила које су и директно ратовале против Срба, да у повољнијим међународним околностима, учврсте стање које нам је наметнуто 90-их. И не само то. Као помагачи продужене агресије против Срба, која се у миру одвија другим средствима али са истом намером, они учествују у окончању балканског пројекта евроатлантксих центара моћи. А он подразумева да Срби буду елиминисани као иоле релевантан геополитички фактор, и, наравно, да буду што више удаљени од Русије. Укратко, намера је да РС буде ослабљена и сведена на обичну федералну јединицу централизоване БиХ; Србија подељена на неколико „република“ и заокупљена унутрашњим расправама; Црна Гора до краја конституисана као држава народа који би Србима био „близак“ таман колико и Хрвати; Косово интегрисано у међународну заједницу а његов север са српском већином подвргнут власти Приштине. Коначно, српски простор – идентитетском шизофренијом, противречностима и квислиншким структурама изнутра контролисан – споља би био надзиран путем тзв. НАТО-интеграција и неојугословенског културног и другог повезивања, које треба да се одвија под доминацијом Загреба.

Све у свему, актуелни режим је, из лично-партијског егоизма, чинилац тог софистицирано-геноцидног плана. Без обзира на то, председник Тадића није срамота да изјави: „Ја сам просрпски председник“. Таман толико просрпски владари били су и Сулејман Величанствени или Фрања Јосип. Наш народ, и поред хипнотичке пропаганде, то већ увелико увиђа. Надам се, брзо ће схватити и да нам не треба само промена режима већ деструктивног пута који би нас и део опозиције водио у националну пропаст. Када се то деси, а убеђен сам да ће пре или касније тако бити, моћи ћемо да кренемо у бољу будућност. Ако се окренемо концепту националног прагматизма, и поред свих губитака, и даље можемо да обезбедимо свој истински опстанак. Међутим, ако ради нових, овај пут евроатлантских, наднационалних илузија, наставимо странпутицом, можда бесповратно изгубићемо политички субјективитет и свој традиционални национално-верски идентитет. Добро је да се тога сетимо на дан када се Војводина ујединила са остатком Србије! Иначе, биће разјединити и Ниш и Крагујевац, а камоли Нови Сад и Београд!