Још једном нам је Председник, поводом отварања Икее, одржао лекцију о српској лењости насупрот протестантске марљивости.
Долазак Икее у Србију је, каже Александар Вучић у тексту који је написао за Ало (овде), „уз Закон о раду, најзначајнији `удар` на застареле и превазиђене делове (српског) менталитета, на (нашу) колективну лењост и непомерљивост, као и на ону животну филозофију која нам је стално понављала да треба да чекамо да неко други све заврши уместо нас самих“.
Насупрот, дакле, српске „колективне лењости“ и „готованства“, по мишљењу нашег Председника, стоји Икеин „катехизис протестантског духа“, „живи Макс Вебер у продавници намештаја“, „рад, труд, скромност и фокусираност“ који „могу да ураде баш оно што сви други прогласе за немогуће“, стоји „почетак једне од највећих светских компанија у забаченом сеоцету“ и коначан успех као „доказ воље, посвећености и фантастичног рада“, на које ми, Срби, морамо да се угледамо.
Добро, нека је овај други део Председникове лекције, који се односи на Икеу, тачан (мада има и другачијих мишљења – овде). Но, да ли су Срби збиља ленштине и готовани за које је једини спас да пређу у калвинизам како би Србији било боље?
Тешко да је тако. Проблем, наравно, нису обични Срби и њихов менталитет, већ систем који стварају и одржавају политичари – на челу, нажалост, са актуелним председником.
Реч је о систему који фаворизује политичку корупцију као најбржи и најлакши начин да се човек материјално обезбеди, док марљивост и предузимљивост ставља на последње место.
Ево примера. Да ли је било који Председников сарадник ‒министар, гувернер, партијски челник итд. – дошао из привреде, где је самопрегорним и поштеним радом обезбедио новац и стекао углед иновативношћу, предузимљивошћу и марљивошћу? Или су пак сви тек партијски радници, чиновници страних (колонијалних) компанија, приватизациони менаџери и стечајни управници?
Штавише, када Вучић позива на „труд, скромност и фокусираност“ који би, наводно, Србији требало да доносе новац, успех и углед – на кога ћете уопште помислити? Постоји ли бар један предузетник на кога ћемо моћи да покажемо прстом и изјавимо: ево, то је наш узор?
Ако обичан свет таквог не зна, што нам наша власт не укаже на одговарајући пример? Што нам Председник, рецимо, не каже: „Срби, не морате да идете у Шведску да бисте се угледали на Ингвара Кампрада (оснивача Икее; овде), у Ивањици имате Петра Петровића, а у Београду Јована Јовановића, обојица су примери вредних, поштених и иновативних српских предузетника“.
Управо то је средиште проблема. Наспрам галамџијске реторике предузетничког капитализма, стоји жалосна стварност политичке корупције.
Добро ти је кренуло с послом? Имаш добре идеје? Вредан си и предузимљив? Лепо – али где смо ту ми, пријатељи Породице, пријатељи Странке, ми, општинари и менаџери, ми, директори и активисти…? Сваком би требало дати понешто и – од приватног бизниса више нема ништа.
„Госпођа ВМ не живи у Београду. Образована је и ради у струци. Власница је малог бизниса који некако опстаје. Дуго је веровала да ће својим радом обезбедити својој породици пристојан живот. Никада није била политички активна. Све се променило када су њена деца завршила школе. Њен мали бизнис није могао да поднесе још двоје запослених. Она је покушавала да обезбеди разговоре за посао код својих пријатеља, али они који су имали мале бизнисе били су у сличној ситуацији као и она. Госпођа ВМ је одлучила да се учлани у Српску напредну странку. Сваки нови избори представљали су шансу да реши породичне проблеме. За сваке изборе се ангажује све више. Пише говоре, појављује се на телевизији, учествује на предизборним дешавањима. До председничких избора 2017. године већ се профилисала као особа на коју странка може да рачуна. Добија још једно обећање. Они којима обећања још увек нису испуњена су најсигурнији гласови за Александра Вучића“ (овде).
То је пример малог предузетника који је морао да загази у политику да би покушао да реши своје проблеме. Шта је са онима који су, ипак, успели у бизнису? „Саша Радуловић, у својству шефа посланичке групе `Доста је било` у Скупштини Србије, данас је Тужилаштву за организовани криминал поднео кривичну пријаву против Александра Вучића и његовог брата Андреја због, како наводи, `принудног преузимања луксузних ресторана и отимања вредног пољопривредног и грађевинског земљишта у Србији`. Браћа Вучић су успоставили контролу и координацију над принудним преузимањем власничких и управљачких права над луксузним ресторанима као што су `Франш` у Београду и другим у Новом Саду, на Златибору и на Kопаонику“, саопштио је Радуловић. „Kривична пријава обухвата и оптужбе за принудно преузимање управљачких права над фирмама ИТ индустрије попут Алти/Вин-Вин, Проинтер, Енергософт и других“ (овде).
Ово је пример (оптужби) за политички капитализам на највишем нивоу – што успшенији бизнис, то ће виша личност из политичке хијерарахије бацити око на њега и преузети га.
А сада, покушајмо да се ставимо у кожу неког српског двадесетогодишњака. У њему бурљају хормони, пун је амбиција и спреман је да марљиво ради како би успео. Пред собом има пример комшинице ВМ, с њеним малим бизнисом и његовим исходом – учлањењем ВМ у странку, како би запослила децу. Пред собом има и пример власника суседног ресторана, који је у пословном погледу направио бум, али су онда дошли неки опасни момци и објаснили му да ће од сада његов ресторан да припада господину брату, или неком другом из породице или из странке…
На другој страни, опет, тај исти амбициозни двадесетогодишњак има пример високе функционерке СНС-а чији је докторат плагијат на једном од „оних“ приватних факултета (овде), а која се – „блажени нишчи духом“! (Mт 5, 3) – својевремено хвалила својим радим читањем хороскопа и „наталних карти“ (овде), да би, дакле, та иста СНС „докторка“ и „звездочатица“ у јулу 2017. месечно зарађивала 566.000 динара (овде), возила се службеним аутом од €500.000 (овде), док њену ћерку државни шофер вози на предавања из Новог Сада у Београд, а онда мезимица бива постављена на место директорке установе у којој је пре „дошколовања“ радила (овде)…
Такође, можда том истом експлозивном српском двадесетогодишњаку на другој страни стоји пример једног министра који је од извесног новосадског судије добио стан „на поклон“, па га је затим продао за €38.000, како би потом купио стан од €229.620, а против кога постоји шест прекршајних пријава Агенције за борбу против корупције („у извештају Агенције се помиње да не постоји валидна документација како су А.В. и његова супруга Н. платили стан“; овде), а на које до сада нема одговора… (овде).
И шта ли ће наш двадесетогодишак да изабере – да буде ВМ или ЈТ? Да отвори ресторан или да почне да се бави политиком?
Зато, када нам наши политичари причају како ми, Срби, нисмо довољно добри „протестанти“, требало би им рећи – а да то није зато што ви нисте довољно добри „пастори“? Шведски политичари на посао одлазе бициклом (овде), а наши лимузином од пола милиона евра. Да ли ћемо марљиво радити на унапређењу бизниса или ћемо гледати да своје проблеме решавамо учлањењем у Странку – то заиста не зависи од нас, обичних Срба, већ само од политичара.
Не, Срби нису ленштине и паразити. Али, јесу њихови политичари. И ту је „квака“ српских привредних неуспеха, а никако не одсуство „протестантизма“.
„Вучић положио председничку заклетву над Икеиним каталогом“, стоји у шаљивој вести Њузнета (овде), која лепо одсликава Вучићеву реторику. Уместо такве реторике, Вучић треба да обезбеди да сваки српски Ингвард Кампрад не мора да буден члан СНС-а. Само то.
Онда ћете видети како „рад, труд, скромност и фокусираност“ и у Србији дају резултате. Јер, Срби нису лошији од Швеђана. Лошији су само српски полигичари.
