Рамуш Харадинај и друго дно политике Запада

206

Објашњавати ко је Рамуш Харадинај и каква је његова улога у косметској кризи, скоро да нема смисла. На Балкану, а посебно у Србији, то име је веома познато. Међу српским становништвом постоји чврсто уверење да је он манијакални убица, док се међу косовским Албанцима и даље глорификује његов хероизам.

Постоји само један разлог због чега се у публикацији враћамо овом човеку – да још једном покушамо да схватимо зашто је за Запад, у првом реду за САД, један крвави манијак постао не само прихватљива, него и пожељна фигура. Да схватимо како НАТО комбинује технике управљања светским јавним мњењем, са праксом скалпирања целокупних нација без анестезије. А сваки разуман човек ће се сагласити са тим, да насилно одвајање Космета од Србије уз помоћ иностране војне помоћи – представља скалпирање Србије.

Ипак, да укратко кажемо ко је Рамуш Харадинај.

Рођен је 1968. године у селу Глођане у Метохији.

У Швајцарску емигрира 1989. године и радио је као обезбеђење у ноћним клубовима, покушавајући да ступи у француску Легију странаца. У Приштину се враћа 1990. године како би узео учешће у демонстрацијама Албанаца, због чега је био ухапшен и започео робијање у српском затвору. Из затвора је побегао и поново се вратио у Швајцарску, где приступа Народном Покрету Косова из кога је касније формирана ОВК.

Диверзантско-терористичку обуку прошао је 1996. године, у кампу за борбену обуку у Албанији и учествовао је у оснивању базних логора бојевика у рејону албанских градова Тропоја и Кукеш, одакле су терористи вршили терористичке упаде на суседно Косово.

Из тих база Харадинај је организовао шверц оружја на Космет, а потом је заједно са рођеним братом, формирао штаб ОВК у Метохији и специјалну јединицу “Црни орлови” која је покренула терористичке активности против српских власти и Албанаца који су им лојални. Међу терористима Харадинај  је стекао статус хероја и постао је командант оперативне зоне, коју су Албанци звали “Дукађини”. Сматра се да је под његовим руководством, за две године убијено 300 људи и ухапшено више од 400.

По многобројним сведочењима Харадинај је био један од главних помагача НАТО пакту приликом бомбардовања на Косову и Метохији и један од герилских официра који је добио сателитски телефон за корекцију авио-удара, што говори о његовом блиском односу са америчким специјалним службама. Тешко да Американци нису знали да имају посла са терористом. Напротив, управо се сарадња са таквим снагама поклапа са њиховим плановима. Тада је никло снажно пријатељство Вашингтона и Харадинаја, које му је касније много помогло. Чињеница да су руке Албанаца са Космета биле крваве до лаката, уопште није сметало Американцима. Јер Стејт Департмент, ЦИА и војна обавештајна служба Пентагона – није “Amnestyinternational”. Свако ради свој посао.

После уласка миротвораца у покрајину и одласка српске војске, Харадинајеве трупе су се бавиле етничким чишћењем, које је веома брутално спровођено.Срби, Роми и друго неалбанско становништво протеривани су из својих рођених села, храмови су рушени, а они који би се покушали супротставити били су изложени насиљу. Његове јединице одговорне су за мучења и убиства више десетина људи, чија су тела нађена у Радоњићком језеру и у бунарима општине Дечани.

Харадинај је 2000. године основао Алијансу за будућност Косова, која га је 2004. године довела до места премијера. На том месту почео је да влада у складу са својственим му духом.

Добро информисана немачка обавештајна служба БНД сматра да иза Харадинаја стоји широка мрежа албанског организованог криминала. “Мрежа се протеже до рејона Дечана и базирана је на породичним клановима окупљеним око Рамуша Харадинаја и бави се широким спектром делатности – криминалном, политичком, као и делатности повезаној са трговином оружјем. Мрежа има директан утицај на унутрашњу ситуацију на Космету. Група коју предводи Харадинај бави се наркотицима, кријумчарењем оружја и шверцовањем свакојаке робе. Поред тога, ова група контролише и локалне органе власти”.

У једном од извештаја КФОРА, Харадинајева група се оцењује као “најмоћнија криминална организација у региону”.

Као премијер, Рамуш Харадинај персонификује идеал штићеника америчке политике: политички лидер са криминалном подршком, умешан у злочине против човечности и спреман на физичку ликвидацију својих противника. То су идејно блиске марионете којима је лако управљати. Такве треба ценити.

Београдске власти су против Харадинаја подигле оптужницу са 108 тачака за тероризам, убиства цивилних лица и остало.

Сам Харадинај то није посебно ни скривао. У својој аутобиографској књизи “О рату и слободи” написао је: “Ми смо непрекидно нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без прикривања. Ми смо свакодневно убијали српске полицајце…”. То је апсолутно у складу са изворним значењем речи “тероризам”.

Харадинај је у Хагу био оптужен да је “током разматраног периода, ОВК у циљу обезбеђења потпуне контроле Метохије прогањала и убијала на Косову цивиле Србе и Роме, као и косовске Албанце осумњичене за сарадњу са српским снагама”. Тужилац је тврдио да је Рамуш Харадинај од 1. марта 1998. године до средине 1998. године био командант ОВК на територији Метохије defacto, а од средине јуна и dejure,командујући.

У марту 2005. године, због оптужби против њега, Харадинај подноси оставку на место премијера и добровољно се предаје Хашком трибуналу.

И овде постоји скривени смисао. Имајући на савести многобројна жестока убиства и масакре, Харадинај је спокојно пошао на суђење. То указује да је он не само знао ко стоји иза МТБЈ, него је имао гаранције о позитивном исходу суђења. Тако је и било. МТБЈ је 03.04. 2008. године донео ослобађајућу пресуду Рамушу Харадинају, ослобађајући га кривице по свих 37 тачака оптужнице.

Као најбољи коментар на овакву пресуду може послужити одломак из књиге оптуженог. “Војник косовске независности” како себе зове Рамуш Харадинај, пише у већ поменутој књизи “Приче о рату и слободи”: “Због тешке ситуације у којој се налазимо, неопходан нам је предах. Споразум Холбрук – Милошевић на основу кога је на Косово дошло 2 000 цивилних припадника мисије ОЕБСА, представљао је спас за ОВК. Овај споразум је од великог значаја, он нам је помогао да обновимо армију… Наравно, посебне симпатије гајимо према САД, обзиром на њихову улогу у решавању косовског питања”.

Тада су САД спасиле ОВК, сада су спасили и самог Харадинаја. Толика количина доказног материјала против њега, гарантовала је максималну казну за то чудовиште.

Истина, на почетку процеса, од 98 сведока 9 је било убијено или су умрли под неразјашњеним околностима, део је одбио да сведочи, остали се нису појавили на суду!!!

Тако су Кујтин Беришу ударила кола у Црној Гори, Иљир Селман је погинуо у изазваној тучи. Беким Мустафа и Ајни Елезај убијени су ватреним оружјем. Сабахета Тава и Исук Хакљај, сарадници косовске полиције који су пристали да сведоче против Харадинаја, били су убијени, а аутомобил са њиховим телима био је спаљен после ликвидације.

Од 9 убијених сведока, тројица су били “заштићени сведоци” Хашког трибунала који им је обећао своју заштиту. Али их није заштитио. Сва тројица – Џејдин Муста, Садрик Мурићи и Весел Мурићи – убијени су у професионално организованим нарученим убиствима. Последњи – Рамир Муслићи – био је рањен и после тога је одбио да сведочи. Само после 1999. године на Космету је било убијено  око 40 албанских сведока злочина које је починила ОВК.

Упркос свему, погибија сведока за судије није представљала индикацију да иза Харадинаја стоји косовско злочиначко подземље и да се мора дубоко уронити у предмет. Судије су биле далеко од Фемидиних инструкција.

Међутим, притисак светског јавног мњења на МТБЈ по питању овог убојице био је толико велики, да је 2. маја 2008. године главни тужилац МТБЈ Серђо Брамерц уложио жалбу на ослобађајућу пресуду Харадинају. Пресуда је оборена 21. јуна 2010. године. Председавајући судија Патрик Робинсон објаснио је обарање пресуде мотивацијом да је она могла бити неправедна због могућег застрашивања сведока.

Међу Харадинајевим браниоцима којима дугује своје пуштање на слободу, истиче се генерални секретар УН Сорен Јенсен Петерсен, који Рамуша сматра “најближим сарадником и пријатељем” који је “многима поклонио светлу будућност Косова”. И не мисли тако само Петерсен. Током низа година Харадинај је у Европи имао присталице у послу одвајања Космета од Србије и сматрао се најпоузданијим савезником Запада као “командант зоне Дукађини” (Метохије).

Подршка америчке администрације обезбедила је недодирљивост Харадинају. Поставља се питање – зашто трибунал није користио лично сведочење самог Харадинаја о његовим терористичким зверствима у рату против Србије, као што је његова књига “Исповест о рату и слободи” која је 1999. године публикована у Приштини?

Међу циничним формулацијама хашког суда, постоје и такве: “Малтретирање, присилно расејавање и убијање ромских и српских цивила, као и цивила албанске националности који су сматрани колаборационистима или онима који нису пружали подршку ОВК – сва та дејства нису била широког обима, односно нису била толико честа како би се могло закључити да се ради о прогону цивилног становништва”. А  ми знамо да је у садејству деловања ОВК и НАТО пакта са Космета било прогнано више од 250 000 грађана неалбанске националности!

Међутим, број жртава представља само једну страну проблема. На другој страни је нељудскост злочина.

У Специјалном суду Србије за истраживање ратних злочина постоји сведочење Албанке Л. К. Који је такође послат Хашком трибуналу. Она је изјавила да је у мају 1998. године са групом албанских и ромских жена била отета и на силу одведена у логор сепаратиста на планини Јуник, на граници са Албанијом. Одмах на уласку у логор видела је призор који разара душу: два ножевима избодена српска полицајца била су завезана за дрво. Полицајци су, како је касније сазнала Л. К., били ухапшени у рејону села Раставица. Доведене жене виделе су да су полицајцима били одрезани делови тела и извађене очи, а у ране које су крвариле била је сипана со. По речима Л. К. полицајци су били још живи и стењали су гласно од несносних мука. Тада је полицајцима пришао Рамуш Харадинај са полицијском радио-станицом подешеном на таласе српске полиције. Он је извадио нож и без журбе клао полицајце, како би српски полицајци слушали како умиру њихове колеге. Тада дежурни полицајци на српском контролном пункту сачували су и аудио запис тог варварског чина. По речима Л. К. пошто је тако заклао полицајце, Харадинај се вратио ухапшеним женама. Свезао је руке Л. К. која ово сведочи и потом је силовао. У време писања протокола сведочења, били су видни ожиљци на рукама жене. Током силовања, Харадинај је ножем којим је претходно заклао полицајце, наносио посекотине жени. Касније је Харадинај силовао и остале приведене жене из групе која је доведена у логор. Када су Л. К. заједно са осталим женама повели на стрељање, она је успела да побегне и тако се спасила”.

Само овај документ,требало би да буде довољан да се Рамуш Харадинај вечно изолује од људи.

Но уместо тога он слободно шета и ужива у статусу националног хероја. Не усхићују се сви на Космету подвизима овог убице, али је најважније овде да медији и адмистративни апарат који су потчињени сепаратистима, раде свој посао. Није искључено да ће он временом ући у пантеон националних хероја.

У складу са овим, логика понашања западних судија иза којих стоји пре свега администрација САД, тера нас да донесемо следеће закључке.

Рамуш Харадинај је један од најсвирепијих главосеча албанског беспоретка, унет је у списак стратешких резерви НАТО пакта. Дугорочно планирано, судбина пиратске републике са називом “независно Косово” веома је сумњива. По правилу, бандити који се дочепају власти дижу на државни ниво своје методе управљања, где царују власт криминала, завере, наручена убиства. У области економије они до државних размера доводе оно једино чиме су се бавили у животу – трговину наркотицима, трговину робљем, рекетирање, кријумчарење. Стране корпорације које се појављују у земљи, опстају у њој као засебна острва која у њој копају и извозе њено национално благо и поткупљују силеџије на власти. Са нестанком страних инвестиција, њено становништво ће упасти у сиромаштво.

Из искуства Латинске Америке знамо да таква ситуација може да траје дуго, но не и бесконачно. Међу становништвом почиње да нараста незадовољство које може довести до одласка постојеће власти и повратак пређашњем животу у савезу са Србијом, без које је незамислив нормалан живот косметске привреде.

Но, такав савез није у интересу НАТО пакта. Није због тога започињала вишегодишња кампања на дробљењу српске нације. Они то неће дозволити и због тога НАТО и ангажује главосече попут Харадинаја у редове својих резервиста. Због тога га је МТБЈ и други пут ослободио, упкос свакој здраворазумској логици. Он је потребан НАТО пакту јер је увек спреман на проливање крви и своме и туђим народима.

Поред тога, у Македонији и Црној Гори сепаратисти још нису постигли свој циљ и тамо тек предстоје велики догађаји. Ова резерва и тамо може бити од користи.

У идеолошким центрима Запада одавно су започеле информативне припреме за овај посао: Албанци теже уједињењу нације и то је само по себи легитимно историјско право. Главни задатак тих центара огледа се у томе да тако напујдају мозгове светског јавног мњења како се оно не би замислило какав је то чудан “национални ослободилачки покрет”  ако на његовом челу марширају убице и насилници попут Рамуша Харадинаја.