Новинари присутни на конференцији за медије председника Владе Србије Александра Вучића, одржаној у суботу трећег априла, нису хтели, умели или смели да га суоче са дрским нејасноћама и невешто прикривеним обманама из његовог уводног излагања. Пошто је реч била о погибији седам особа приликом пада војног хеликоптера три седмице раније, што је питање од највећег значаја за друштво и државу, „Фонд сратешке културе“ је рашчланио Вучићево излагање на мање целине и обратио им се једној по једној. Условно, ово се може схватити као разговор са премијером, који је у суботу изостао.
Напомена: затамњени, ојачани пасуси, представљају оно што је Вучић изговорио, док су остало наше примедбе и питања.
Вучић: Даме и господо новинари, дозволите ми да причу о узроцима несреће војног хеликоптера почнем нечим што су изгледа многи заборавили. Па да вас подсетим: Омер Мехић, Милован Ђукалић, Небојша Трајић, Иван Миладиновић, Џевад Љајић, Мирослав Веселиновић и беба из породице Адемовић. Ово су имена трагично настрадалих шесторо људи и једне бебе.
ФСК: Али нису! Милован се презивао Ђукарић, не Ђукалић. Небојша није био Трајић, него Драјић. Ако ћете већ да нам држите предавање о „именима која су многи заборавили“, можда би ваљало да најпре ви сами научите та имена. Размислите о предлогу.
Ових шесторо људи изгубили су своје животе у покушају да спасу један, вредан, највреднији и најважнији живот. То су имена која су нестала, на која су сви заборавили, током ове вишенедељне јурњаве за узроцима, кривцима, протагонистима, наредбодавцима… у којој су, осим за то званично задужених истражних органа, учествовали буквално сви у Србији: сваки новинар, сваки назови аналитичар, сваки политичар.
Хоћете да кажете да званично задужени истражни органи нису учествовали у јурњави коју описујете?! Њих, велите, нису занимали узроци, кривци, протагонисти и наредбодавци? Чудни неки истражни органи. А шта су онда уопште истраживали?
И заборавили смо, заборавили сте, и опет, заборавили смо, те људе, док смо јурили кривце, а јурили смо их на исти начин на који други народи јуре за благом.
Који сад народ? Јесте ли ви у сукобу са новинарима, назови аналитичарима и политичарима, или са народом?! Узгред, опет нам спочитавате да смо заборавили настрадале, али једини који има тешкоће да им запамти имена сте у ствари ви.
Лично, ту потребу и ту врсту задовољства што ће неко на крају бити за нешто крив, не могу да разумем. Али плашим се да не могу ни да је променим.
Ако нешто не разумете, питајте Александра Вулина. Он ће вам објаснити. Сами сте рекли да је добар у томе, макар и ако само срећно погађа. А што се тиче мењања, е, то је већ друга прича. Вратићемо се на њу нешто касније.
Оно што могу је да данас још једном изразим најдубље саучешће њиховим породицама и да њима, а и свима вама, поручим да Омер Мехић, Милован Ђукалић, Небојша Трајић, Иван Миладиновић, Џевад Љајић, Мирослав Веселиновић и беба Адемовић за мене лично, и, ако то смем да кажем, за ову владу, нису криви ни за шта.
Дирљиво је то што вам беба није крива ни за шта. Што се осталих тиче, опет им погрешно изговарате имена. Ово већ делује као да се намерно шегачите са тим. Ако је то по среди, прекините. Није ни време ни место за то.
Ових шесторо људи су хероји и тако ћу их памтити ја и уверен сам да тако треба да их памти и Србија. И, ако пажљиво читате, видећете да ни извештај о узроцима несреће не именује кривце. У њему се говори о одговорности, што је сасвим други термин. Говори се о узроцима и евентуалним грешкама, без иједне речи о томе да је неко крив.
Извештаји стручних служби су обично такви. Не морате да се превише узбуђујете због тога. Нико није ни очекивао да у извештају стоји: „Закључујемо да ће премијер Вучић ипак морати да да министре Гашића и Лончара“. Извештаји обично сакупљају чињенице и друга непосредна сазнања, а на јавности је да извлачи одговарајуће закључке.
А како да будете криви кад је ваш посао и ваш једини задатак био да спасете једно дете, да спасете један живот, да помогнете ономе коме је помоћ била најпотребнија?!
Ви, премијеру, изгледа не разумете најбоље концепт управљања возилом, било оно друмско или летеће или пловно, па би онда на овом месту можда најбоље било да вам га појаснимо. Дакле, када неко седне за управљач, свакако се подразумева да он на себе преузима задатак да вожњу изврши до самог краја. То важи још и више за професионалне возаче, а војни пилоти наравно да спадају у такве. Према томе, Омеру Мехићу није „једини задатак“ био да спасе једно дете. То му чак није био ни основни задатак. Његов основни задатак је био да дете и пратеће особље довезе до места где ће бебин живот моћи да буде спасен. Извештаји на које се позивате тврде да Омер Мехић тај, свој основни задатак, није обавио како треба и да је тако усмртио остале путнике, међу њима и дотичну бебу. То кажу извештаји, којима ви очигледно верујете, мада су, управо због тих оптужби на рачун Мехића, врло сумњиви. О каквоћи извештаја нешто касније, али немојте да се правите да не знате какав терет они стављају на покојна Мехићева плећа.
Падају на овом свету и авиони и хеликоптери, догађају се несреће и трагедије, али у свему томе преовлађује елементарна људскост, која подразумева да се жртве даље не разапињу и да се не дира по костима.
Опет, не разапињемо жртве ми који представљамо јавност. Жртве разапињу, како ви то велите, они који су саставили извештај по којем је за рушење хеликоптера одговорна количина алкохола у крви пилота. Ако су они заиста возили под дејством алкохола, онда у извештају нема ничег нељудског. Ако је пак оптужба на рачун покојних пилота, али и осталих путника који, судећи по извештају, нису били у стању да увиде алкохолисано стање пилота, чињенично неутемељена, е, онда је то све још и горе од нечовечног.
У Немачкој је, подсећам вас, читава јавност пружила подршку и породици копилота чија је помрачена свест убила сто педесет људи. И није било никакве хајке на све оне који су свакако били одговорни за низ пропуста који су довели до ове трагедије, баш као што доводе и до сваке друге трагедије, па и ове наше, сурчинске, тешке седам живота.
Што би нас било брига за то како се Немачка односи према својим трагедијама? У блиској и даљој прошлости Србија је имала сијасет трагедија, из којих је научила како да се опходи према њима. Сигурно нам, нажалост, у односу на Немце не мањка таквог искуства, тако да је врло неукусно што и ову ситуацију користите да се додворавате немачкој канцеларки. Ви можда имате шта да научите од ње, али ми баш и немамо, поготово што се тиче пристојности. Узгред, ни овде није било никакве хајке на било чије породице, тако да нема потребе да нам на нос набијате однос немачке јавности према било којој породици.
Несреће се не дешавају без пропуста, а самим тим и нечије одговорности. Али, у нормалним земљама, у земљама каква и Србија мора да буде, посао утврђивања те одговорности оставља се надлежним органима, а несреће се не користе за хајке и скупљање политичких поена.
Србија, дакле, није нормална земља, него таква тек мора да постане. То ви кажете. Упамтите то, можда ћемо се вратити на ту оцену нешто касније.
Поготово аналитичари и новинари не воде истражне поступке. Не јури читава јавност ни пилоте ни министре. Зато вас молим, док говоримо о било којем извештају, молим да поштујемо жртве. Задовољите се тиме што сте јурили и кривили министре, пуковнике, генерале…
Које жртве да поштујемо? Оне којима ви ни имена не умете да изговорите? Оне жртве које ти извештаји што их стално цитирате представљају као неодговорне алкохоличаре?
Немојте, то молим све, да сада јурите и кривите Омера Мехића. Као и безброј пута до тада, летео је, возио хеликоптер, како год да се каже, желећи да спасе једно дете. Није успео. Сам је платио највишу цену. Он крив није, као ни Бандић, као ни Мехићеви команданти, нити било ко други. Пао нам је хеликоптер, изгубили смо седам живота, утврдили узроке и одговорност.
Опет кубурите са концептом вожње. Идемо из почетка: онај ко у алкохолисаном стању седне за управљач и онда изазове несрећу са смртним исходом, починио је тешко кривично дело. То важи на тлу. Исто тако је, ако не и строже, у ваздуху. Можда ви нисте свесни шта причате и на шта се позивате, али ти извештаји стављају на Омера Мехића терет одговорности за смрт седам особа, укључујући и њега самог. Ако су ваши извештаји тачни, онда је Мехићева нестручност завила у црно његову и још шест породица у Србији. Цену су, дакле, платили сви они. Е сад, ако Мехић ипак није био ни крив ни одговоран, него је несрећу проузроковао квар на опреми, непоштовање процедура, погрешна процена о започињању мисије, или погрешно инсистирање на небезбедном месту слетања, о чему се и на овом сајту утемељено расправљало (Горан Јевтовић), е, онда су за несрећу одговорни, а вероватно и криви, сви који су војсци наметали НАТО стандарде и остале увредљиве погубности.
Да би била стављена тачка на ту причу, остало је да тужилаштво уради свој посао. Тужилаштво је у Србији самостални орган и нико се у његов рад неће мешати. Без обзира на то, уверен сам да у Србији има довољно оних који ће наставити да лове вештице. То је њихов смисао живота, то је њихова насушна потреба. Без лова на вештице и не постоје.
Јесте ли ви вештица? Некима од нас је, као што видите и по овом тексту, главни циљ да улове вас, председника Владе. Није нам то баш смисао живота, али, са друге стране, видимо да нам правог живота нема све док се ви и слични вама смењујете на власти, а ово ваше обраћање то наново и доказује. Тако да лов нас вас стварно испада насушна потреба. Ако је то исто што и лов на вештице, у реду, нека буде.
Уосталом, од првих дана ове владе, од пре једанаест месеци, на дневном нивоу су вештице гоњене, од поплава, преко односа са Русијом и Америком, до Хага и несрећног хеликоптера.
Једанаест месеци? Већ?! Опа, време је за реконструкцију! Да бисте могли опет да кренете из почетка. Да бисте, тамо негде у марту или априлу следеће године, поново могли да причате о „првих једанаест месеци ове владе“.
И поновићу још једанпут, да ту расправу мало скратимо: тужилаштво је ту да испита сваку врсту кривичне одговорности; ако тражите политичку одговорност што је неко желео да се спасе беба, тражите је од мене.
Лепо сте ово смислили. Још само да смо сви ми идиоти, па да вам прође. „Ако тражите политичку одговорност што је неко желео да се спасе беба…“ Е па, неће бити да јавност тражи политичку или било какву другу одговорност због спасавања бебе! То је можда тако у Немачкој, али у Србији се спасавање беба сматра подвигом. Можда умоболника, који би по том основу тражили одговорност, има међу политичким странкама које се са вашом глођу око власти. Знајући коме и ви и они волите да полажете рачуне, не може се искључити никаква подлост, па ни та суманута коју ви помињете. Али, јавност као целина не тражи одговорност за то што је неко покушао да спаси бебу, већ за то што је беба, заједно са још шест особа, погинула у несрећи о којој извештај постаје све сумњивији што ви дуже говорите.
Ја верујем, и данашњу конференцију сам започео овим, зато што је синоћ објављен извештај на којем сте ви толико инсистирали, за који сам лично мислио да нема потребе да буде објављен, да будем сасвим отворен и сасвим искрен. Зато сам вас питао безброј пута у претходних 21 дан: а чему све то? А шта то желимо? Да прогонимо наше јунаке? Или да бисте могли да кажете: недостаје нам ракета или зоља коју су испалили Гашић, Вучић, Николић или не знам ко? Шта је био смисао свега?
Још једном, можда Вулин зна нешто што ви не знате.
Нећу да говорим о лицемерју политичара, лажних аналитичара, у ствари обичних друштвено-политичких радника, и свих оних који никада слична питања нису постављали у прошлости, али сам поносан на чињеницу што смо показали разлику између нас који смо у данашњој влади и оних који су некада били у влади Србије.
Има нас који памтимо ваше претходнике и знамо да нису били ништа бољи од вас. Ви се међусобно једва и разликујете, а камоли да се да установити ко је ту гори а ко бољи. Тако да разлога за понос уопште немате.
Ми њих нисмо оптуживали ни за удес нашег авиона `орао` из 21. маја 2008; ни за 24. септембра 2008. за `супергалеб`; ни за седми јул када смо изгубили 2009. `миг`; ни трећи јун када смо имали на језеру Гружа код Кнића у току извршења задатка уништење ваздухоплова `Ј22 орао`; нити за Пасуљанске ливаде; нити за Копаоник, рејон Панчићев врх; нити за `ласту`. А за све ово, неки министри од раније су давали налоге за све ове активности. Изгубљено је много живота у свим овим активностима.
Е, сад већ можемо да причамо о политичкој одговорности. Прво, одговорни су они чији су налози у прошлости доводили до трагедија и губитака људских живота. Друго, одговорни сте ви који ништа нисте урадили да утврђивању њихове одговорности. У ствари, има ту и кривичне, а не само политичке одговорности.
Војнички посао, војска је наша најугледнија институција, наша најбоља институција. И нећу никоме да дозволим да је урушава само зато што наводно је штити, а хоће да је заштите од оних који је воде. Па тобоже они не ваљају, а сви остали су добри, а све то зарад ситних, шићарџијских интереса и ни због чега другог.
Узимајући у обзир ко је све био министар одбране после Петог октобра, закључно са вама и данашњим министром Братиславом Гашићем, да, наравно да војску првенствено морамо да заштитимо од вас који је водите. Ваши ситни, шићарџијски интереси дубински угрожавају војску још од како сте ви и вама слични зацепили да нас приближавате НАТО-у.
Постао сам министар одбране, два дана после тога, погинула су двојица дивних људи, Небојша Милић и Славиша Марковић, на Копаонику. Радили су на уклањању мина, да би наша деца могла да беру боровнице на миру, да би могли да шетају. А јесте ли питали некада ко је дао налог за ту акцију? Јесте ли питали неког ко је одговоран за смрт Милића и Марковића?
Нема потребе да питамо. Знамо ко је одговоран. Онај ко је и посејао те мине по Копаонику и широм Србије: НАТО. Онај исти војни савез са којим је ваша влада наставила да потписује све захтевније и захтевније споразуме, настављајући неразумну политику претходних влада.
Јесте ли чули од мене да сам оптужио оне који су дали налог за ту акцију да су криви за ту смрт? Нису, Милић и Марковић су хероји, као и Омер Мехић. Радили су тежак посао. Да ли су увек сви имали заштитну опрему или не? Па шта хоћете?! Шта хоћете?
За почетак, хоћемо да се Србија поново одмакне од НАТО-а, а да сви ви који је већ 15 година приближавате НАТО-у сносите и политичку и кривичну одговорност, зато што сте ојадили војску и посредно проузроковали све те несреће које сте набројали.
То су јунаци који су бранили и штитили ову земљу. То је војнички посао. Нису они манекени да се шетају на писти, налицкани и у угланцаним ципелама. То је тежак посао.
А што се без потребе мангупирате? Сутра кад вас неко манекенско удружење прозове на „Твитеру“, има да се извињавате. Тако сте се недавно извињавали и фудбалерима Партизана, кад су вам они узвратили на ваше приземно зачикавање. Зар ништа нисте научили из тога?
Умемо ваљда у трагедији да будемо достојанствени. Или нам је свака трагедија само прилика за политичке пацке и ћушке, јер живимо од тога и живимо за то и ништа друго не умемо? Док сам жив, томе и таквој политици супротстављаћу се.
Аман човече, управо сте ви тај који сваку трагедију, сваку невољу, сваку ситницу, ма свако јавно обраћање користи као прилику да лупа пацке и ћушке целом народу. Па, само у овој говоранцији сте нас више пута прекорели што не личимо на те ваше љубљене Немце!
И ако могу да вас замолим за чашу воде, не знам зашто ми никада не донесете воду! Остарио сам прилично и више не могу без воде.
Онда се молите богу да никада не будете настањени на северу Косова и Метохије. Тамошње општине су, наиме, често без воде. Заврћу им је они јужно од Ибра. Знате их, то су они што сте с њима по Бриселу потписивали споразуме по којима ће ускоро свака надлежност на Космету њима да припадне. Укључујући и језеро Газиводе. Ви више не можете без воде, а наши грађани у окупираној покрајини морају без воде. Они, са друге стране, не могу без Србије, за разлику од вас који изгледа не можете једино без Немачке.
(наставак сутра)
