На конференцији за новинаре коју је у Влади Србије одржао у суботу 4. априла, Александар Вучић је после уводног обраћања, које смо обрадили прошли пут, одговарао на питања. Посебно га је потресло оно што га је упитала новинарка Радио-телевизије Војводине. Његов четири и по минута дуг одговор највише је личио, искрено говорећи, на слом живаца: час је викао (ни на кога посебно, већ више на новинаре и јавност уопште), час преклињао, у неколико наврата је деловало као да ће да заплаче или у најмању руку побегне одатле, руке је или ширио у немоћи или претећи махао њима по ваздуху…
Колико сећање служи, ниједан српски премијер никада се, а поготово не са тог места, није толико предао очајању и истовременој срџби. Државници Србије су у блиској прошлости стајали суочени са јавношћу и у ратном стању, и поводом националних трагедија попут 17. марта на пример, најдраматичнија догађања ређала су се пред овом земљом и њеним руководиоцима, али нико од њих није, попут Вучића овом приликом, одавао утисак безнађа које осцилира између панике и беса.
Такво понашање председника Владе завређивало је бројна питања и преиспитивања, као и тренутне, непосредне реакције. Све је то, наравно, изостало, због начина на који је Вучић навикао да се споразумева с новинарима и, посредно, с јавношћу. Ово је још један покушај „Фонда стратешке културе“ да дочара како би суштински, садржајни и беспоштедно озбиљни разговор са Вучићем могао да изгледа.
Као и претходни пут, ојачани делови текста представљају оно што је дословце изговорено на конференцији, било од стране новинарке Радио-телевизије Војводине било од стране Вучића, док су остало наше примедбе и питања.
Новинарка: Да ли је та посада на челу са Омером Мехићем у вези с хеликоптером била дежурна те вечери и због чега је дошло до замене летелице?
Вучић: Појма немам. Појма немам, ал` не разумем шта би то донело другачије. Да ли ви хоћете да кажете да је неко хтео да их убије?
ФСК: Господе! Премијеру, одакле вам то?! Новинарка вас је само питала да ли је и због чега дошло до замене летелице и посаде. Како сте ви од тога дошли до претпоставке да новинарка некога сумњичи за убиство с предумишљајем? Заиста би било занимљиво сазнати ваш ток мисли у овом тренутку.
Вучић: Не разумем вас, шта је смисао? Шта је смисао целе приче? Појма немам! Нисам улазио у то. Дакле, да су било шта мислили… Бандић му је род! Најбољи су пријатељи! Род! Дакле, да не мислите ваљда је хтео да га убије?!
ФСК: Опет ви о убиству! Нико, али буквално нико, ни не помиње могућност да је Бандић или било ко намерно хтео да убије Омера Мехића и остале чланове посаде. Нико осим вас. Само ви препознајете такве инсинуације. Пошто већ кажете да волите да читате, пустите мало Вебера и идите прочитајте шта су о таквим асоцијацијама одавно закључили утемељивачи психоанализе, попут Фројда или Јунга. У најмању руку, такве асоцијације указују на нечисту савест.
Вучић: Он је могао то да прекине после сазнања оперативног центра и тако даље. Не разумем шта је идеја! Никако не разумем, данима вас питам шта вам је идеја.
ФСК: То што ви данима немате никакву идеју, то је врло опасан наговештај ваше неспособности да водите државу и обавештајно-безбедносне службе. Више о томе ускоро.
Новинарка: Ово прво питање сам вам поставила због ових података који су се појавили у медијима о наводном присуству алкохола у крви. Дакле, да ли су они били дежурни тог дана, је питање због тога, а друго, због чега је дошло до замене летелице…
Вучић: (прекида је) То је наша најбоља, то је наша најбоља посада, то су наши најбољи људи. Али сасвим сигурно немојте да осуђујете ни тих 14 официра који су на томе радили, зато што су они то радили у року од два дана, професионални извештај. Немојте да осуђујете лекаре који су радили своје налазе.
ФСК: Извештаји су или тачни или нису. Ако су тачни, онда је данас, пошто су најзад објављени, небитно колико су времена захтевали да би били сакупљени и израђени. Битно је само да ли су тачни или нису. Е сад, ако нису тачни, да, онда се и може и мора расправљати о узроцима ових или оних пропуста у извештају или налазима, а у таквим расправама је време које су имали на располагању свакако битан чинилац. Као искусан и успешан руководилац каквим се представљате, ви бисте то морали да знате. Када их као бајаги „правдате“ тако што од нас наводно тражите разумевање за ограничено време које им је стајало на располагању, ви тиме покушавате да нам пошаљете посредне знакове како су извештаји тобоже мањкави. А то онда значи да ипак нешто знате о психоанализи, само што та своја сазнања злоупотребљавате. Као и када сте повикали „Не дам Гашића и Лончара“ пре него што вам је ико „тражио“ Гашића и Лончара, тако и сада вичете „Не дам 14 официра и лекаре“ иако нико њих и не сумњичи за било шта. Напротив, пре ће бити да њихови извештаји сумњиче ваше министре. Као што поједини аутори са овог сајта пишу већ седмицама (поред Горана Јевтовића, врло утемељено се тиме бавио и Борис Алексић), извештаји у својој професионалној сведености заправо разоткривају одговорност министра Гашића пуким навођењем његових поступака кобне вечери. Извештаји његове поступке набрајају и описују, а на вама би требало да буде да препознате незаконитост истих. Ви то, из неког разлога, нисте у стању, што је веома забрињавајуће – мада не онолико колико је узнемирујућа следећа ставка.
Вучић: Људи, не знам шта је смисао. Ево, ја вам понављам стоти пут. Никако не видим шта је смисао свега. Никако не видим шта је смисао свега. Трудим се да пронађем негде, да ми неко објасни о чему се ради, осим што разумем да је политички циљ да се каже био Бата Гашић тамо иако тамо није био. Добро. Тамо није био, али сместићемо га ми тамо. Добро. И то разумем. Ал` целу ту причу: а да ли је било небо овде овакво или онако, па то је питање за стручне људе.
ФСК: Хајде да узмемо да су ваше претпоставке тачне и да свако сумњичење вас и ваших сарадника представља ситно политиканство и недоличне нападе на ваш кабинет. Сложићемо се да би, у односу на укупне изазове са којима се премијер земље попут Србије суочава не свакодневно него буквално сваког сата, такав насртај био прилично прост. Ако сте ви збиља неко ко успева да избори какве повољне услове од ММФ-а и склапа корисна пријатељства са арапским „инвеститорима“ и у скоро немогућим условима одржава равнотежу односа са Западом и Русијом – у шта нас све убеђујете већ безмало три године – како је онда могуће да толико губите главу пред једном примитивном кампањом?! Човече, па вас из такта потпуно избацују новинарска питања! Ви сте изгледа само у стању да као папагај понављате „не видим шта је смисао свега“, „не разумем шта је идеја“, „није ми јасно“ и сличне изразе немоћи! Ви пред новинарима губите свако достојанство и контролу над понашањем! Како после ико да вам верује да сте способни за сучељавање са далеко озбиљнијим и опаснијим играчима него што су то српски новинари, препаднути и постројени каквима су их удесили још ваши претходници?!
А ево и суштине тога што ви не схватате и не разумете и није вам јасно: сва та питања на која се ви јежите, напросто морају да буду постављена – али још у истрази. Онај ко истражује, ако жели да успешно обави поверени му задатак, не сме унапред да верује ни вама ни Влади ни министрима ни војсци ни медијима ни лекарима ни оцу ни мајци… Ником живом! Таква је природа истраге, од када је света и века. Онај ко истражује, напросто мора да поставља и питања која на први поглед могу да излазе из граница пристојности, или чак и људскости. Примера ради, када је неко убијен, а не зна се починилац, нормално да се међу осумњичене одмах убрајају и покојникови најближи, иако су очигледно погођени жалошћу. Чак ни њима, чак ни док су скрхани болом, добар истражилац не сме да верује беспоговорно и мора да им, наравно пажљиво, поставља питања која залазе преко границе доброг укуса. Зато је и истрага у вези с падом хеликоптера морала да прође кроз сва та питања која лаику могу да изгледају сувишна или чак и непристојна. Када, међутим, видимо колико панично ви реагујете на новинарску знатижељу, намеће се прилично снажан закључак да истрага није ни дотицала многа од питања која вама постављају новинари, или, да ви упорно покушавате да скренете пажњу јавности са по вас незгодних закључака ка којима истрага води.
Вучић: Мене интересује једна ствар: да ли је жеља људи била да спасу један живот? То је била жеља свих. Жеља једног или двојице министара који су то знали. Ја појма нисам имао, да будем искрен. Не могу да себи стављам ту храброст у руке или било шта слично. Да ме је неко питао ја бих донео исту одлуку. Нико ме није питао.
ФСК: Чекајте да разјаснимо нешто. После прошлогодишњих избора који су и расписани само да бисте ви озваничили положај најмоћнијег човека у Србији; после онаквих и оноликих ваших прекора члановима Владе, често упућиваних и јавно, пред ТВ камерама; после Блера и његових „деливери јунита“, тог наводно спасоносног решења које је, речено нам је, у вашем кабинету затегло преко потребну послушност… После свега тога, вас оне кобне ноћи нико ни за шта није питао?! Гашић и Лончар су деловали на своју руку?! А вама, док је буквално цела Србија у ударним информативним емисијама гледала припреме за прихватање бебе на сурчинском аеродрому, није пало на памет ни да телефоном позовете надлежне министре и, онако људски ако већ не као њихов непосредни руководилац, распитате се о томе шта се дешава и можете ли можда да им помогнете?! Вама који никад не одмарате и никад не спавате и стално сте на располагању држави и народу, једино је вама у целој Србији промакла главна вест те вечери?! Знате, премијеру, сад кад већ помињете да се с вама нико није био ни саветовао, то звучи мало неуверљиво. Да простите, да ли би било сувишно ако бисмо вас питали шта сте ви заиста радили у том тренутку?
Вучић: Да ме је питао, и у томе се разликујем од осталих, не бежим од тога, ја вам кажем, ја бих донео одлуку да се спасава дете.
ФСК: Свака част. Само, одакле вам идеја да неки „остали“ од којих се ви разликујете не би донели исту ту одлуку? Моја маленкост би, на пример, исто поступила. А разликујемо се, и то много, богу хвала. Ваљда би и свако хуман одлучио исто. Није, међутим, невоља у хуманој почетној одлуци, већ о читавом низу каснијих неразумних одлука да се правила војне службе грубо крше и нарушавају.
Вучић: Па спашавали су у много тежим условима децу. Па то се догађа. Не разумем шта је… Замислите да се нама десило оно што се Малезији десило да нам три авиона падну. Ја не знам шта би било. Јесте ли чули да је неко тражио оставку Ангеле Меркел? После губитка живота, не знам, 70 или 80 људи?
ФСК: А што су онда уопште па образоване комисије? Што се уопште па испитивао цео случај? Могли сте одмах лепо да кажете: „Дешава се. Тек кад нам падну авион или три, наредићу истрагу.“ Али сада, пошто су извештаји наручени и објављени, то шта се догађа а шта не постаје потпуно неважно. Једино је битно због чега се баш овај конкретан случај догодио. При чему ваља водити рачуна да су малезијски и немачки авиони били комерцијални, а не војни, па за њих и није надлежна држава. Зато вам је поређење логички неодрживо. Узгред, лакше мало потежите питање Ангелине и посредно ваше оставке. Има нас који бисмо је радо прихватили. Вашу, не Ангелину.
Вучић: Не разумем шта је смисао целе приче! Све време, три недеље се трудим да ухватим шта је то што желите. И сем мржње и жеље за политичким обрачуном ја не видим ништа! Пустите политичке обрачуне за то да ли имамо дефицит или нешто слично! Овде нема убица, немамо ни политичких убистава, немамо ничега, хвала Богу, Србија постала нормална земља!
ФСК: Тај смисао „целе приче“, који ви очигледно не разумете, јесте да се тачно утврде све околности које су довеле до трагедије, као и могући пропусти и/или злоупотребе, како би све то у будућности било избегнуто у сличној ситуацији. Оно што је нама тешко да разумемо, јесте зашто би неко попут вас, ко не разуме та основна начела руковођења и одговорности, уопште па имао толико снажну жељу да влада целом државом! Са толиким неразумевањем, које ви сами тако често помињете, не би требало да будете ни председник одељенске заједнице, а камоли први човек извршне власти. Па ви сад наставите да понављате како не разумете о чему се ради.
Вучић: Ништа не разумем о чему се ради. Данима и недељама то слушам. Разумем ја да смо имали болеснике који су говорили да имамо седам хиљада мртвих у Обреновцу и да их спаљујемо у пећима. Разумем да болесних људи има свуда. Ал` немојте да нам се то преноси на нормални део нације, који је 99,9 посто људи. Ништа не разумем о чему се овде ради.
ФСК: У свом обраћању, на почетку конференције, тврдили сте да Србија није нормална земља, него да таква тек треба да буде. Сад нас уверавате да је Србија 99,9 посто нормална. Одлучите се више.
Вучић: Технички детаљи су за војну комисију, тужилаштво је ту да се бави кривичном одговорношћу, тужилаштво ће да се бави кривичном одговорношћу. Ако има политичке одговорности, тражите политичку одговорност! Ја је не видим, јер је била најбоља могућа жеља да се спасе живот једног детета. Иако у томе нисам учествовао, исто бих то урадио! И то би урадио свако од вас! Свако од вас би то урадио. Осим што је, наравно, потребно да се каже: Не, не бисмо овако.
ФСК: Опет се, пренаглашено, ограђујете од целог случаја и наизглед без потребе понављате да у томе нисте учествовали. Да ли ви то знате нешто што ми не знамо?
Вучић: Ево ја вас питам за свих ових шест случајева. А ко је одговоран за смрт Милића и Марковића? Ко је одговоран за смрт, нулту, `ласту` кад смо наставили да правимо, Савића? Ко је одговоран за све наше људе који су погинули? Па то је војска, то је живот! Тежак живот. Тежак рад. Ужасно велика одговорност. Је л` сам рекао некад да су за то криви Тадић и Шутановац? Па нисам никада! Зато што нису! Шта вам је, бре, људи? О чему се ради? Је л` знате нешто о овим случајевима? Не знате, није вас интересовало! Као што вас није интересовао `Фијат`, па вас је интересовала `Ер Србија`! И немој да се правите да није тако кад знате да сам у праву!
ФСК: Војнички позив јесте захтеван и опасан. Али, то не значи да је прихватљиво да војници страдају у мирнодопским условима. Наравно, несреће се дешавају, и војницима и цивилима, али о овој коју овде разматрамо спроведена је истрага и написана су чак два извештаја. Зато је несувисло, па и увредљиво, да потежете општа места као што је опасност војничког посла. Шест војника и једна беба нису страдали због тога што је војнички живот тежак и препун опасности. Не, већ управо због тога што нико није захтевао да се утврди одговорност ранијих власти и ранијих министара за те погибије из прошлости које наводите. Ово што се догодило 13. марта очигледно је последица дуготрајног јавашлука и небриге, а вероватно и нечијег смишљеног саботирања српских војних снага које траје још од Петог октобра. Све се то таложило и таложило, све је то урушавало не само војне капацитете, већ и морал, па чак и, како је ова погибија показала, најосновније особености војничког позива као што је ланац командовања. Тако смо и дошли до тога да у критичној ситуацији практичну команду над војним службама преузима неко ко на то нема никакво право – министар одбране. На то указују и критички чланци управо са овог сајта, али и сва та питања на која ви не знате или не смете ни да понудите одговор, већ бежите у свађалаштво и хистерију. И немојте да се правите да није тако!
