Протекле недеље одржано је још једно заседање СБ ОУН на коме је била разматрана делатност Хашких трибунала – Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) и Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (МРМКТ).
Савет је разматрао извештаје које су доставили председник МТБЈ К. Агиус и председник МРМКТ Т. Мерон. Међутим, први пут у СБ ОУН је стигао још један извештај који је саставила Служба за управу унутрашњег надзора ОУН (СУУН). Постојање овог извештаја требало је суштински да измени уобичајени ток разматрања делатности кривичних трибунала у Савету.
Тако је СУУН донео закључак о томе да су се подаци по којима се може судити о достигнутим резултатима, показали као “веома нејасни”. У односу на то како тумачити рокове остваривања стратегије завршетка рада, постојала су различита мишљења, поред тога, “одсуствовали су јасни показатељи који би омогућили спровођење транспарентне оцене тога колико је процес завршетка рада у складу са графиком”. Оцена ефикасности и резултативности је била основана углавном на резултатима делатности МТБЈ за протекли период, а не у поређењу са другим међународним или националним установама или националним судовима. Концепција управљања, орјентисана на конкретне резултате, није била једноставна. Штавише, није било података који илуструју на који начин су се спроводиле дугогодишње оперативне и процедуралне реформе које су омогућиле повећање ефикасности делатности МТБЈ. Трибунал је заиста извештавао о својој делатности и достигнутом прогресу у остваривању стратегије завршетка рада, али он извештава о стању своје делатности уместо да демонстрира резултате.
Као што видимо, критика је веома озбиљна – практично СУУН говори о томе да Хашки трибунали само имитирају извештавања.
Међутим, до објективног разматрања делатности МТБЈ/МРМКТ није дошло.
Чланови западног блока и њихови сателити радије “нису примећивали” постојање озбиљних примедби на рачун извештаја СУУН.
Треба истаћи да није предочена никаква критичка анализа ситуације ни од стране такозване Радне Групе СБ ОУН за међународне трибунале. Без обзира што та Група егзистира већ више година, резултати њене делатности су само једногодишњи извештаји о томе да се Група окупи једном-двапут годишње. Тако је и овај пут председник Групе – представник Уругваја – изјавио да “Република Уругвај подржава рад МТБЈ и Резидуалног механизма” и “признаје њихов важан допринос међународном правосуђу”. Тужан резултат рада оних који су дужни да указују на проблеме и предлажу путеве њиховог решавања.
За време разматрања делатности МТБЈ/МРМКТ посебна пажња била је додељена предметима троје чланова СРС у оквиру процеса против В. Шешеља.
Подсећамо да је после хапшења генерала Ратка Младића и бившег председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића током 2011. године Хашки трибунал победоносно изјавио да више нема лица која се терете за озбиљна кршења норми међународног хуманитарног права. Међутим, сада се испоставило да нису били испуњени захтеви за хапшењем троје лица оптужених пред МТБЈ: Петра Јојића, Јове Остојића и Вјерице Радете. У вези с тим, председник МТБЈ Кармел Агиус који је наступао на седници СБ ОУН, као да је имао напад хистерије.
Он је покушао да створи утисак о томе да Србија манипулише својим судовима. Подсећамо да је 18. маја 2016. године представник Републике Србије информисао МТБЈ о одлуци коју је истог дана донело Веће за ратне злочине Врховног суда у Београду, које је пресудило да нису испуњени услови за предају и хапшење оптужених. Ту пресуду је 18. маја потврдило веће тог истог суда у саставу троје судија и Република Србија је предала обе те одлуке Трибуналу 20. маја. Међутим, Агиус је без икаквих основа изјавио да то представља “мешање у ствари правосуђа”, “подрива саме основе мукотрпних и тешко остварених заједничких напора СБ и МТБЈ”, а такође и “онемогућава трибуналу да извршава своје 0бавезе на ефикасној и праведној основи”.
Агиусу је било неопходно да по сваку цену оптужи Србију, изврши на њу притисак и зато он покушава да мутним алузијама створи утисак да Србија нарушава некакве захтеве међународног права. “Такође је карактеристично – није могао да се смири Агиус – да је упркос његовим сопственим претходним одлукама, Врховни суд у Београду на моје велико изненађење, потврдио да Србија није у обавези да сарађује са Трибуналом по питањима која се тичу неуважавања суда. То је веома узнемирујућа чињеница и моја је дужност да изразим своју дубоку забринутост. Сматрам то озбиљним кораком уназад од статус-квоа у сарадњи са Трибуналом и вапијућим неуважавањем примата одлука Трибунала над унутрашњим законодавством Србије, санкционисаног Саветом Безбедности. Република Србија је обавезна да у потпуности сарађује са Трибуналом у складу са резолуцијама Савета Безбедности и Статутом Трибунала. То значи да је Србија у обавези да предузима све мере које су потребне како би се оствариле одредбе резолуције СБ ОУН и Статута, па тако и да поступи по захтеву о пружању помоћи или налогу Претресног већа, у складу са Чланом 29. Статута.
Разјашњавајући позицију Србије, представник српске владе Обрадовић је саопштио да је захтев за хапшење био издат свега два месеца пошто је “на слободу пуштен уз услове без преседана о свом боравку на територији Србије лидер опозиционе политичке партије Војислав Шешељ”. Обрадовић је рекао да је “компетентним органима био дат указ да не контролишу његов приватни живот и његово учешће у политичкој делатности и одмах после свог ослобођења В. Шешељ је почео да ствара тешкоће влади, посебно у области билатералних односа земље са њеним суседима. Време изабрано за хапшење његових блиских сарадника сведочи о игнорисању политичких и социјалних реалија Србије”.
“Због тога – закључио је Обрадовић – савесно поступајући са молбом МТБЈ, наша влада је проанализирала стање ствари у области безбедности и донела одлуку о немогућности испуњења по захтеву за изручењем у тако критичном моменту, јер је то било праћено са ризиком за националну безбедност. Влада сматра да за одлагање извршења захтева постоје озбиљни и основани разлози, посебно ако узмемо у обзир да се истрага о том предмету води већ неколико година. У таквим случајевима отаџбинско законодавство у делу које се тиче сарадње са МТБЈ предвиђа могућност улагања протеста на одлуку Међународног трибунала”.
Објашњење Обрадовића било је у суштини истинито, међутим, самопонижавајуће по својој форми: “Дозволите ми да још једном истакнем да Србија никада није молила Трибунал да је ослободи од испуњења међународних обавеза; Србија је само молила за одлагање извршења, јер је оптужени Шешељ био условно ослобођен, а извршење налога за његовим хапшењем би могло довести под претњу билатералне односе са земљама региона бивше Југославије”.
У ствари је правна заснованост одлуке српских власти кристално јасна. Врховни суд у Београду је 18. маја први пут за сву историју сарадње Србије са МТБЈ пресудио да правни услови трибунала за испуњење захтева за хапшењем, у овом конкретном случају нису били поштовани, пошто се Законом о сарадњи са Трибуналом предвиђа да правни основ за поступање по захтеву за хапшењем од стране МТБЈ треба да буде искључиво оптужница о почињеним тешким злочинима, то јест, озбиљним кршењима Женевске конвенције из 1949. године, кршењима закона и обичаја рата, и геноцида и злочина против човечности – у које не спадају оптужбе за неуважавање суда.
Све је чисто и јасно. Међутим, главни проблем није био у правној аргументацији, него искључиво у жељи хашких каратеља да оптуже Србију. Као што је познато, све се познаје у поређењима. Подсећамо да је Ш. Кабаши који се скривао од правосуђа у САД, појавио у сали заседања МТБЈ четири године после издавања налога за његовим хапшењем због неуважавања суда. Но, тадашњи председник МТБЈ из неког разлога није саопштио Савету Безбедности о томе да САД одбијају да сарађују са МТБЈ. Нису саопштавали ни да Француска не жели да сарађује са МТБЈ, када је одбила да поступи по захтеву Трибунала за хапшењем Ф. Артман…
На тај начин, хашке кривично-трибуналне власти заједно са западним члановима СБ поново су претвориле разматрање делатности МТБЈ/МРМКТ у њихово хваљење без каквих основа и у склањање од решавања реалних проблема.
