Задржимо дух предака и останимо бесмртни. Људски је желети лепши живот, играти се, шалити, правити грешке, понечега се и плашити. Али кукавички је плашити се смрти. Светосавац то себи не сме и неће дозволити. Смрти се плаше они Срби који нису живели, већ су живот провели тако да имају разлог за страх. Србин је увек више опрезности поклањао животу. Частан живот, живот у вери, јесте оно што је наше претке учинило бесмртним. Погрешан живот је једино што може да створи страх од смрти. Живот без вере и части је оно што нас може одвући на странпутице.
Када дође моменат који нас све чека, ако се уплашимо то ће довољно говорити о нашем животу. Ако и тај последњи корак будемо урадили чврсто и сигурно, то ће значити да смо светосавски живели. Када прође овоземаљски свет искушења, прећи ћемо на онај степен у коме ћемо добити третман управо онакав какав смо завредили делима за свог живота. Рећи ће злонамерни да је слава пролазна, да смо се узалуд трудили. Можда су и у праву, али само можда има оно друго што је сасвим сигурно, издаја и заборав су вечни.
Бесмртна песма
- Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге…
Зар има брига?
Туге…
Зар има туга?По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал лукава дуга.И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.Јер свака вечност је кратка.
Одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.
Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.Зато живи, ал сасвим!
И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопак.
Ал никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао…Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.2.
А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.
Шта га то заувек иште.Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
у суседне будућности?Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер га ниси ни тражио.Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.
Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.
Велики одговори
сами себе отварају.После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све што си дисао
не значи један живот,
стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.И нема празних светова.
То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.3.
Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.
Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепетом невидљивих крила.И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.
Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.
Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.4.
Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.Нигде толико људи
као у једном човеку.
Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.
Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.Знаш шта су пророчанства?
Калуп ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе укруг.Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: Умро сам,
ти знаш – ја то не умем.Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
Немој да будеш тужан.Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.Ноћу, кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
То нека буде тајна.Упркос данима сивим,
кад видиш комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.
Мирослав Антић
Никад се овај частан народ није бојао отровних зуба западне змије. Једини страх који је имао био је да ће се они без карактера прикључити, или поверовати лажима и обећањима те западне отровнице. Плашио се оних међу нама који су наивно веровали у та лажна обећања. Онима који су једноставно имали недостатак вере, мањак карактера, а вишак похлепе у себи. Такви су, погрешно верујући, погрешно и радили. Губећи бесмртност српске душе, гордост и љубомора су их терале да покушавају друге да повуку у тај бездан. Ваљда лажно мислећи да ће њима тако бити лакше. Уместо тога, због својих лажних уверења, покушавајући и друге да заведу, губили су и последњу шансу за своје покајање. Више им спаса није било, сами су бирали. Такви су једино и ширили страх од смрти. Они су га стварно осећали, а имали су и разлога за то.
Зашто страховати од нечег што је извесно, нечег што је тако природно?! Зар није логичније томе приступати спремно и часно, онако како доликује православној души? Нико смрт не може да превари, нико јој није побегао. Србин то никад није ни покушавао. Треба се трудити да се живи часно, не да би се избегла смрт већ да би се избегао заборав. Смрт није крај, већ почетак суочавања са својим делима. То суочавање је почетак бескраја. Разлика је само у томе што ће неком тај нови почетак донети бескрајну патњу, а некоме бескрајни спокој. Свако ће добити да понесе оно што је за живота својим делима завредио.
За Србе који се држе чврсто завета својих предака, не постоје ти западни страхови. Ми једноставно живимо часно, душом испуњеном вером и љубављу. Не да бисмо, као они, само говорили о снази своје вере, а плашили се смрти и Божје воље. Већ да бисмо слободно живели без стрепње, јер немамо разлога за страх. Душа искрено предата Господу зна да је на правом путу. Зна да ће јој, ако на њему успе и да остане, награда бити онај бескрајни спокој који такве душе чека. Страх западне отровнице је последица немања душе. Узрок немира који их обузима јесте лицемеран живот који воде, живот настао на лажима. Запад је само разлог настанка Дарвинове теорије по којој он објашњава од чега су настали. Ми зато и нисмо део тог Запада и нећемо ни покушавати то да постанемо. Никад прави светосавац неће дозволити да, јурећи за Западом, хрлећи у Европу, постане део Дарвинове теорије, губећи човека у себи.
„Зар те не уплаши помисао с ким лута твоја свест кад заспиш? С ким се излежава твој сан сад, док си будан? Где је све оно што си заборавио да си био? Где је све оно што си сад, а не знаш да то јеси? Где је све твоје сваки пут кад га тражиш? Немој се бојати живота. Нека те плаши то што немаш потребу да се сетиш колико си пута био мртав, ни смрти немој да се бојиш, нека те уплаши то да ћеш поново заборавити да си живео.“
Мирослав Антић
Нећемо и не смемо заборавити да смо живели. То ћемо осигурати само ако иза себе оставимо довољно тога што ће помињати наши потомци. Довољно тога што ће њима указивати на прави пут, баш као што су сени наших предака нама осветлиле само оне праве стазе. Живот мора бити такав да оно што оставимо иза себе светли вечним вредностима. Да та светлост обасја пут будућим поколењима.
Да ли сте икада размишљали о томе шта значи живети ?
Ако размислиш схватићеш да би требало да живиш као човек, а не као миш да грицкаш дане. Нико није избегао зборано лице, али осмех нам нико забранити не сме. Осмех има само поносан и слободан човек. Зашто онда стати? Зашто смо престали да се смејемо, чега смо се то уплашили? Смрти сигурно нисмо, то није светосавски. Наставимо оном једином стазом која није у мраку. Стазом коју су нам преци својим часним животима осветлили. Не дозволимо да нас зауставе, да нас збуне на нашем путу који води ка слави. Није живот припрема за опроштај, већ само почетак буђења и припрема за победу. Ону најлепшу, коначну победу живота.
Наше старе не треба да тражимо по гробљима, они сигурно нису тамо. Они су својим херојским животима завредили много лепше место од комадића земље прекривеног каменом плочом. Тамо где су сада, они могу да нас посматрају и моле се да наставимо зацртаним путем истине. Ту молитву не упућују због себе, већ због нас и живота наших потомака. Сви они који нису пали на колена, они који се нису понизно продали Западу, дају им веру да су иза себе ипак оставили часне Србе. Тај, можда мали бројем али велики срцем део Србије, улива им наду да ће поносни српски народ поново васкрснути. Наставимо ли даље да табанамо њиховим путем, осетићемо да су поред нас, да прате сваки наш корак. Осетићемо како заједно враћамо свима веру у живот, правду, љубав и срећу.
За човека који верује, који не одустаје, не постоји крај, једноставно не постоје границе. Ако и успеју негде православну душу да зауставе, врло брзо им се покаже да су то за њу само успутне станице. Покушавају да нас казне за све што смо чинили. Желе да нам суде јер нисмо као они. Није им важно што ником нисмо учинили зло. Проблем им представља што морају да гледају како неко истрајава на путу вере, части, истине и правде. На оном путу на ком је и они требало да буду. Наравно да онај ко одустане увек завиди оном ко успе да истраје. Они који нису показали слабости и нису напустили пут вере, части и истине, јасно су сведочанство њихове издаје.
Када виде да смо близу циља, њихова савест постаје све немирнија. Зло им тада не да мира, па су и напади на све што су и они морали да буду тада све јачи. Више ничим не могу сакрити зло у себи, мржњу ка нама и страх од оног што не могу избећи. Тада би да нас најстроже казне за сваку искрену мисао. Проглашавају нас кривим за све, јер их наша снага вере и љубави плаши. Смета им што смо православни, само зато што су и они то били. Мрзе нас јер они нису имали довољно вере, па су на испиту пали. Уништавају нас јер наше постојање их подсећа да су они своје претке давно издали.
Желе нашу смрт само зато што они нису живи. Док ми живимо, они се осећају још више кривим. Не вреди ни то што њихову мржњу покушавамо љубављу да гасимо. Покушавали смо вером и искреношћу да их од зла које се у њима укоренило спасемо. Труд се показао узалудан, јер за успех је била потребна и друга страна. Потребно је било признати грешку, неопходно је бар мало покајања. Гордост их је обузела, па мисле да је правда само оно што њихови извитоперени умови наложе. Не виде да тиме само свој страх снаже, не виде колико им то ни у чему не помаже.
Нажалост, и ми Срби смо показали многе мане. Дозвољавамо стално да нас деле, то им је улило наду да могу да нас победе. Очито је да нису схватили лекције из прошлости. Могу да нас поделе, али никад не могу да нас разоре. Колико год подела да изврше, онај део који није одустао од светосавља и даље је довољно јак да га не могу уништити. Тај непоколебљиви део Срба увек изнова враћа веру у частан и праведан живот. То што успеју по неки нови народ на силу да измисле, доказ је непресушног богатсва српског народа и његове неуништиве душе.
Ти нови народи никад не успевају да пронађу себе. Своје постојање своде на покушаје уништења оног одакле знају да су их откинули. Што је само доказ да човек може да покушава, али никад стварно не може да живи без душе. Такав живот, откинут од извора и без своје суштине, нема одакле да се напаја па полако копни и нестаје. Осећа Запад, као и ти измишљени народи, да су сваким новим удахом све ближи крају. Зато их обузима страх од неизбежног, па у својој злоби покушавају и наш живот да учине сивим. Тренутно сивило које видимо нас не чини тужним. Што бисмо то били? Другима могу јавити да су умрли, али Србин ће увек наставити да живи.
