У данашњим условима, када политичка и економска деоба руског народа на великоруску, украјинску и белоруску „нацију“ дозвољава да се ефикасно једна другој супротстави, провоцирајући кризне ситуације и даље заоштравање постојећих конфликта, којима се споља руководи, очување и учвршћење духовног јединства Руса остаје најважнији ослонац и главна препрека на путу реализације стратегије рушења историјске Русије. Зато раскол Руске православне цркве на поједине аутокефалне „националне“ цркве представља један од најбитнијих задатака нашег геополитичког противника, које ће тако појединачно бити интегрисане у цивилизовани свет Запада, који им је туђ. Аутокефалност је потребна и садашњем политичком руководству Украјине и Белорусије, јер ће им стварање „националне“ цркве омогућити да појму „нација“ у односу на украјински и белоруски народ дају известан сакрални смисао, без кога ће, како то схватају широких народни слојеви, оно остати искључиво производ прагматичне и коњјуктурне политике локалних вођа. Ово питање су наши аналитичари већ озбиљно испитивали, и зато је циљ овог чланка да издвоји неке акценте, који омогућавају да се начини и методе рада наших противника боље схвате.
Како смо више пута говорили, главна улога за остваривање снажне идејне експанзије против Православља, чији је крајњи циљ уградња православља у систем управљања папске власти,на тај начин што ће оно признати примат римског понтифика, припада Ватикану. Међутим, главни спроводник његове политике представља Константинопољски патаријарх као видљиви главар Православне цркве, са посебним заповедничким прерогативима. Патријарх Константинопољски Вартоломеј активно изражава захтев за примат у Васељенском православљу дозвољавајући да га називају „Првопрестолник Православља“. Тај потпуно туђ Православљу католички модел црквеног уређења може да се прихвати само под условом рушења његовог канонско-правног уређења, што се Константинопољ труди да постигне тако што подстиче раскол локалних Православних цркава и тежећи да растури највећу Руску православну цркву на појединачне аутокефалне цркве. Није тек тако процедуру признања аутокефалних цркава и статуса црквене аутономије, као и хијерархију православних цркава он укључио у списак питања која треба да буду размотрена на екуменском Великом Свеправославном сабору који Константинопољ види као главно средство за уједињење православља под његовим приматом.
Важно је да се подвуче да се све до скора у односима са Руском православном црквом Московске патријархије Константинопољ понашао врло насилнички. У две последње године он је променио тактику, а то има везе са укупном „преоптерећеношћу“ руско-америчких односа, која значи прелаз Запада на крајње еластичне облике уградње Русије у евро-атлански простор. Обзиром да је врло осетљив и искусан политичар, Константинопољски патријарх је, пошто је великом брзином одреаговао на промену коњјуктуре, променио своје понашање, што је допринело сближавању два патријархата које је ојачано посетом 2009. године г. патријарха Кирила Стамбола и повратном посетом патријарха Вартоломеја у мају 2010. године Москви. Како је тада рекао руководилац Одељења за спољне везе цркве (ОВЦС) Московске патријаршије митрополит Иларион, ти сусрети су означили почетак „новог нивоа односа, заснованим на поверењу и узајамним консултацијама“. Патријарх Вартоломеј је после посете такође изјавио да је у узајамним односима две цркве отворена нова страница и да је захваљујући сарадњи екумениста из Константинопоља и ОВЦС Руске православне цркве припрема за „Свети и Велики Сабор Православне цркве“, чије догађање представља његову давнашњу жељу, дошла у завршну фазу. У Москви је на сусрету донета одлука да се тај процес појача, како би Сабор могао да буде одржан већ у 2011. години.
Није нам познато да ли је на тим сусретима дискутовано о примату у Васељенском православљу, али скреће на себе пажњу чињеница да је митрополит Иларион, пошто је у јуну 2010. године изјавио да ће ускоро бити сазван Свеправославни сабор, патријарха Вартоломеја огласио као „првог међу једнакима“ у породици православних народа и тако наговестио да управо баш од његове одлуке зависи то питање.
Од тада је Фанар(1)почео да води много еластичнију политику и у вези са Украјином. Његови планови да се ту формира јединствена самостална Патриотска црква и да се она потчини управо њему остаје на снази, али се остварује на други начин. У току посете у мају 2010. године он је позвао украјинске црквене раскољнике да се „не колебају, већ да се припоје канонској Православној цркви, која представља брод спаса“, али није прецизирао на коју је то цркву он тачно мислио. Како је подвукао тадашњи директор Религијско-информационе службе Украјине Тарас Антошевски, „говорећи о повратку у канонску „Мајку-цркву“, Вартоломеј није ни поменуо Московску патријаршију. Истовремено он је више пута говорио да за украјинско православље такву „мајку-цркву“ представља Константинопољ“(2).
Једно је јасно – Фанар је одбио да отворено захтева посебна права у украјинским црквеним пословима и жртвовао је раскољнике, пошто је повезао реализацију свог пројекта аутокефалности Украјинске православне цркве, као и осталих православних цркава, са признањем свог статуса „првог међу једнаким“. Потврђивање његовог примата у Православљу треба да поједностави процес преласка ка аутокефалности појединих цркава, а оне ће, са своје стране, проширити социјални ослонац његове власти. Није случајно у интервјуу, који је тада дат журналу „Руски њузвик“ питање аутокефалности и националистичке тенденције у православној дијаспори прогласио за највеће проблеме у његовим односима са Московском патаријаршијом.
Наведена позиција Фанара му дозвољава да игра улогу ауторитетног арбитра у црквеним пословима, на које могу да апелују и политичари. Као пример таквог поверења је постала Лукашенкова демонстративна посета патријарху Вартоломеју у Истамбулу пред председничке изборе у октобру 2010. године у току које је, према подацима новина „Газета.Ру“ и грчких телевизијских канала он говорио о могућности да дође до аутокефалности Белоруског егзархата и његовог претварања у Белоруску православну цркву. Јасно је да су сличне изјаве потребне биле белоруском лидеру за притисак на руководство у Кремљу али, како год било, оне у очима православне јавности дају Константинопољској патријаршији одређени ореол.
Међутим, необично зближавање Фонара и Руске православне цркве довело је до многобројних последица. Ако је Константинопољска патријаршија сматрала да се ради о учвршћењу њених позиција, за Руску православну цркву овакви кораци су представљали очигледну опасност. Тесна сарадња са патријархом Вартоломејем, који отворено води проекуменичку и прокатолитичку политику и не крије своју тежњу да се нађе на челу аутокефалних православних цркви Московску патријаршију поставља у врло компликовану ситуацију. Та ситуација јој не дозвољава да да јасну и одређену оцену оним процесима унутар Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ МП) и Белоруског егзаргата, који сведоче о опасном учвршћењу аутокефалистичких тенденција који су постали могући, са своје стране, захваљујући произвољном тумачењу од стране њиховог руководства канонских ставова и коришћења неодређених формулација и појмова. А ових дана смо сви ми постали сведоци тога.
Почетком лета религијско-политичка ситуација у обе републике се поново заоштрила: у Украјини – због хитног сазива и одржавања 8. јула сабора УПЦ МП ради доношења нове редакције Статута о управљању црквом, који је тешко било ускладити са Статутом РПЦ, а који је био донет 2007. године, а у Белорусији – због предстојећег потписивања конкордата између белоруске државе и Ватикана, који ће радикално изменити положај католичке цркве у тој републици тако што ће јој дати привилегован положај у односу на Православље. У Украјини су догађаји добили такав обрт да су натерали православну јавност да најјаче што може објави да је дошло до“наранџасте“ опасности, те да се спрема аутокефалност УПЦ МП(3). Те догађаје су добро објаснили наши експерти, тако да желимо да истакнемо следеће.
Сабор УПЦМП, који је одржан 8. јула је био само нов по реду, али још озбиљнији корак на путу припреме фактичке аутокефалности Украјинске православне цркве, која се дешава у условима најјачег психолошког и идејног притиска од стране не смо украјинских, већ и западних антируских политичких снага. Међутим, не треба да се крије ни да је он био могућ због недовољно одређене позиције и вишегодишњих ситних уступака руководству УПЦ од стране Московске патаријаршије, који су омогућили да она стиче црте самосталне цркве.
Последњи сабор је прошао уз кршење процедуре и норми саборности, уз одсуство комплетних радних органа и уз дозвољавање озбиљног подметања и фалсификовања тако да је неке делегате, како пише један од учесника, то подсетило на Филаретов сабор из 1991. године, чији су учесници били принуђени да гласају за Молбу патријарху да овај дарује аутокефалност(4). Завршни документ је прихваћен скоро без дискусије и уз потпуно игнорисање одлука које су тог истог јутра донете од стране сабора епископа, а који су решили да одложе одобрење донетог 2007. године Статута УПЦ, који је противуречио Статуту РПЦ. На крају, Статут 2007. год. је ратификован и ступио је на снагу без одобрења Московског патријарха, што је представљало кршење његових права. Како се наводи у објављеном ових дана писму друштвене организације „Јединствена Одеса“, упућеном Патријарху Кирилу, донети документ је „у супротности са Статутом Руске православне цркве, даје УПЦ право самосталности уређења, које јој није дато од стране патријаршијског Томоса(5)1990. године, а вернике, свештенство и епископе УПЦ лишава права обраћања судовима Руске православне цркве виших инстанци и ћутећи шири јурисдикцију УПЦ ван граница Украјинске државе(6).
Сабор је одобрио све одлуке сабора епископа и Светог синода УПЦ за период од 26.06.1996. до 8.07.2007. године, укључујући и одлуку о осуђивању такозваног „политичког православља“, под којим се подразумева било каква проруска делатност православних активиста и под чију дефиницију може да дође чак и иступање за црквено јединство РПЦ.
Најзад, заобилазећи став о УПЦ као делу РПЦ, документ је оснажио канонско јединство са Руском Црквом, што може да се схвати и да УПЦ представља субјекат канонског права са истом снагом. Шта више, управо је УПЦ названа Мајком-црквом и речено је да је она независна у управљању, са правима широке аутономије и да баш то чини основу обнове украјинског православља. Карактеристично је и то да су, пошто су изјавили да „Украјинска православна црква представља Цркву украјинског народа“, руководиоци сабора презентирали и украјинску „новину“ – први пут у историји УПЦ МП је богослужебно Јеванђеље издано на украјинском језику.
Тако се на брзину сазвани сабор, чије руководство је потпуно отворено манипулисало учесницима сабора, може оквалификовати као добро припремљена психолошка акција против православаца Украјине, која је требало да их убеди да је ратификација „незалежне(7)Украјинске цркве“ (ради „продубљења“ процеса на сабору је формирана стална комисија за разматрање нових исправки Статута).
Међутим, очигледно је да процес који се одозго контролише не мора уопште да буде неповратан, и да се држи на могућностима и снази аутокефалистичке групације унутар руководства УПЦ. Зато није случајно да је у документу, у коме Московски патријарх није ни поменут, посебно издвојена потреба да се демонстрира „једногласност Цркве око свог Предстојатеља“ (митрополита Владимира) који треба да постане „гарант“ јединства. А то је, како су се изразили неки аналитичари, већ – папизам. При чему, да би се обезбедило правно наслеђивање политике вође спрема се и одговарајући наследник у лику секретара митрополита Владимира, 33-годишњег архиепископа Александра (Драбинка) који је активан учесник аутокефалистичке грипације, и познат по својим антируским погледима. Управо је он предвиђен да добије дужност чувара дужности још за живота (!) садашњег митрополита.
Тенденције „национализације“ православних цркава, које имају истеизворе, јачају и у Белорусији, и у Абхазији. У таквим условима као никада раније изузетну важност добија јасна и правилно усмерена позиција Московске патријаршије РПЦ, која је позвана да да јасну оцену и да заустави ту скривену борбу црквених политичара која води последицама, рушилачким за руски народ. Јер ради се о саборном јединству читавог руског народа без обзира на то у којим границама живимо, које једино у условима светске битке глобалистичких играча само оно може да обезбеди нашу духовну слободу и културно-цивилизацијску независност.
(1) Резиденција васељенског (константинопољског патријарха) у Истамбулу, у кварту близу луке који се се зове Фанар, и који аје насељен претежно Грцима.
(2) http://www.rosbalt.ru/2010/06/01/741643.html
(3) http://odnarodyna.com.ua/topics/1/451.html
(4) http://www.nr2.ru/kiev/expertise/339160.html
(5) указ више („материнске“) цркве по неком важном питању из црквеног живота, нпр. томос о давању аутономије или аутокефалности неком делу те цркве
(6) http://ruskline.ru/news_rl/2011/07/13/veruyuwie_odessy_prosyat_patriarha_annulirovat_opredelenie_sobora_ukrainskoj_pravoslavnoj_cerkvi/
(7)Тј. независне
