Збирна штета СССР-а од Другог светског рата била је једнака отприлике половини свих губитака земаља-савезница у рату (СССР, САД, Велике Британије, Француске).
Стаљин је фебруара 1945.године на конференцији у Јалти предложио да се као укупан износ репарације за Немачку одреди 20 милијарди долара, претпостављајући да ће половина тог износа (10 милијарди долара) припасти Совјетском Савезу као земљи која је највише допринела победи и која је страдала више од свих осталих земаља антихитлеровске коалиције. Уз извесне примедбе Рузвелт и Черчил су прихватили Стаљинов предлог. 10 милијарди долара је обзиром на тадашњу златну садржину валуте САД (1 долар = 1/35 тројске унце) представљало 10.000 тона злата, а све репарације су износиле 20.000 т злата. То је значило да се СССР слагао да немачке репарације покрију непуних 8 процената совјетске директне штете од рата и само 2,8% репарација по комплетној штети. И то је личило на заиста великодушан Стаљинов поступак.
Наведене цифре су представљале оштар контраст у односу на гигантски износ репарација које су земље Антанте (без Русије) захтевале од Немачке на Париској конференцији 1919.године. Версајски мировни уговор је одредио репарациони износ од 269 милијарди златних мрака, што је представљало еквивалент од отприлике 100.000 (!) тона злата. Порушена и ослабљена – прво економском кризом 20-х година, а затим и Великом депресијом Немачка је, како би испуњавала услове уговора, била приморана да позајмљује средства код других земаља. 1921.године је репарациона комисија смањила укупан репарациони износ на 132 милијарде долара, односно смањила га је на половину, али и то је представљало еквивалент за 50 хиљада тона злата. Када је 1933.године дошао на власт Хитлер, он је потпуно прекинуо исплате репарација. Тек после 2. светског рата и формирања (1949.године) Федеративне Републике Немачке, руководиоци министарстава иностраних послова САД, Енглеске и Француске су обавезале Немачку да се врати испуњењу дугова у складу са Версајским уговором. Према Лондонском уговору из 1953.године Немачкој, која је изгубила део своје територије, било је дозвољено да све до поновног уједињења земље не плаћа камату. Уједињење Немачке од 3.10 1990.године је повукло обнављање њених репарационих обавеза по Версајском уговору. Како би вратила своје дугове Немачкој је дат рок од 20 година, због чега је та земља била принуђена да узме 20-годишњи кредит од 239,4 милиона марака. Колико се то невероватно разликује од политике СССР-а која је већ само после неколико година од завршетка Другог светског рата одбила репарације Румуније, Бугарске и Мађарске које су ушле у социјалистичку заједницу! Чак је и Демократска Република Немачка врло брзо после формирања прекинула потпуно да Совјетском Савезу шаље репарациони новац.
Стаљин није желео да се понови оно што се десило у Немачкој и Европи после потписивања Версајског мировног уговора. Тај уговор је фактички Немачку сатеривао у угао и кретање Европе усмеравао ка Другом светском рату. Говорећи на Париској мировној конференцији поводом мировног уговора са Мађарском, тадашњи заменик министра иностраних послова СССР-а А.Ј.Вишински је објашњавао суштину совјетске репарационе политике: „Совјетска влада доследно спроводи такву линију репарационе политике која се закључује у томе да се полази од реалних планова – како се Мађарска не би угушила и како се не би подсекло корење њене економске обнове, већ, напротив, да јој се олакшају могућности за економску обнову, да јој се олакша могућност да стане на ноге и да јој се олакша могућност да уђе у заједничку породицу Уједињених нација и да учествује у економском препороду Европе.“
Принцип поштедног прилаза Совјетски Савез је користио и када се ради о другим земљама које су се бориле на страни Немачке. Тако мировни уговор са Италијом захтева да она Совјетском Савезу плати репарације од 100 милиона долара, што је било само 4 – 5% директне штете која је причињена Совјетском Савезу.
Принцип штедећег прилаза при одређивању репарационог износа је допуњаван још једним важним принципом совјетске политике – гашењем репарационих обавеза у прву руку производима текуће производње. Тај принцип је формулисан захваљујући лекцијама, добијеним од Првог светског рата. Да подсетимо да су репарационе обавезе које је Немачка требало да изврши после 1.светског рата биле искључиво у новцу, и то у страној валути. Као резултат, Немачка је била принуђена да развија ону производњу која је била оријентисана на извоз који је давао одређену валуту, уместо да производи робу за унутрашње потребе. Осим тога, Немачка је, како би платила следећу траншу репарација, била принуђена и да подиже кредите, што ју је сатеривало у дужничку зависност. Совјетски Савез није желео да се то понови. На заседању Савета министара иностраних послова 12. децембра 1947.године В.М.Молотов је објаснио совјетску позицију: „Западне зоне не врше никакве текуће репарационе испоруке, али индустрија у англо-америчкој обједињеној зони достиже само 35% од нивоа 1938.године. Из совјетске зоне у Немачкој врше се текуће репарационе испоруке, а индустрија је у њој већ достигла 52% у односу на ниво из 1938.године. Тако је индустријски индекс совјетске зоне – мада су у њој сложенији услови за обнављање индустрије – један и по пут већи од истог индекса у англо-америчкој зони.“
На конференцији у Јалти су руководиоци СССР, САД и Велике Британије усагласили принцип немонетарног карактера репарација . На Постдамској конференцији англо-амерички савезници су га још једном потврдили, али су почев од 1946.године сами почели да га активно торпедирају. Они су, уосталом, то радили и са другим уговорима који су се односили на репарације. Тако су се савезнице СССР-а још на Постдамској конференцији сложиле да ће се исплата репарационих обавеза Немачке делимично вршити и преко испорука производа и демонтаже опреме у западним окупационим зонама. Међутим, савезнице су совјетској страни правиле препреке при добијању роба и опреме из западних окупационих зона (добијено је само неколико процената од планираних количина).
Принцип хладног рата против СССР-а из 1946.године довео је до тога да није створен јединствен савезнички механизам узимања репарација и њиховог билансирања. А формирањем 1949.године Савезне Републике Немачке у западним окупационим зонама могућност да Совјетски Савез добије своје репарације из западног дела Немачке је потпуно нестала.
После Конференције на Јалти престала је да фигурира конкретна цифра репарација које су захтеване од Немачке после завршетка Другог светског рата. То питање је све до сада остало мрачно. Опште репарационе обавезе Немачке нису биле фиксиране преко докумената. Није успео да буде формиран ни ефикасан централизовани механизам узимања репарација и књиговодственог евидентирања репарационих обавеза које је Немачка извршила. Земље – победнице су своје репарационе захтеве задовољавале у четири ока.
Сама Немачка, уколико би се судило по изјавама њених званичних лица, не зна тачно колико је исплатила. Совјетском Савезу је више одговарало да репарације добија преко робе, а не у новцу. Према подацима руског историчара Михаила Семирјаге , од марта 1945. у току једне године највиши органи власти СССР-а су донели скоро хиљаду одлука које су се односиле на демонтажу 4.389 предузећа из Немачке, Аустрије, Мађарске и других европских земаља. Још отприлике хиљаду великих фабрика је преузето у СССР из Манџурије, па чак и из Кореје. Цифре су врло упечатљиве. Али све се процењује упоређивањем: немачко-фашистички освајачи су у СССР срушили 32.000 индустријских предузећа. Односно – број предузећа које је СССР демонтирао у Немачкој, Аустрији и Мађарској није прелазио 14% од оног, што је порушено у СССР-у. Према подацима тадашњег председника Госплана СССР Николаја Вознесенског, испоруке трофејне опреме из Немачке су покриле само 0,6% директне штете СССР-у.
Има неких података и у немачким документима. Тако по подацима Министарства финансија Западне Немачке и Федералног министарства унутарнемачких односа из совјетске окупационе зоне и Немачке Демократске републике до 1953. године је конфисковано 66,4 милијарде марака, или 15,8 милијарди долара. Према проценама немачких стручњака то је еквивалент за 400 милијарди савремених долара. Конфисковање је вршено и у опреми, и у новцу. Основне позиције репарационих слања из Немачке у СССР су биле следеће (у млрд.марака): испоруке производа текуће производње немачких предузећа – 34,70; новчане исплате у различитој валути (међу њима и у окупационим маркама) – 15,0.
Као облик наплате репарације у периоду 1945 – 46 г. доста широко је коришћена демонтажа опреме немачких предузећа и њено пребацивање у СССР. У марту 1945.г. у Москви је формиран Посебни комитет Државног комитета одбране СССР-а који је вршио координацију послова на демонтажи војно-индустријских предузећа у совјетској зони окупације Немачке. Од марта 1945.године до марта 1946. донете су одлуке о демонтажи више од 4.000 индустријских предузећа: 2.885 из Немачке, 1.137 из немачких предузећа у Пољској, 206 из Аустрије, 11 из Мађарске и 54 из Чехословачке. Демонтажа основне опреме је извршена у 3.474 објекта, отпремљено је 1,118.000 јединица опреме: стругова за обраду метала 339.000 комада, преса и индустријских чекића 44.000 и електромотора 202.000 комада. Из чисто војних фабрика у совјетској зони је демонтирано 67, уништено 170 и прерађено за производњу у мирним условима 8.
Међутим, демонтажа опреме је значила и престанак производње у источном делу Немачке, и пораст незапослености, те је зато већ почетком 1947. године тај облик репарације обустављен. Уместо тога на бази 119 великих фабрика у источном сектору окупације је основано 31 акционарско друштво у којима је учествовао и СССР. 1950.г. у тим фабрикама је произвођено 22% индустријске производње Немачке Демократске Републике. 1954. сва акционарска друштва у којима је учествовао и СССР су без накнаде предата Источној Немачкој. Тако је прича о репарацијама од Другог светског рата завршена.
