Република Српска се брани на северу КиМ: у сусрет најављеном конституисању Скупштине АП КиМ

291

Резолуција 1244 као оправдање за „бриселску” велеиздају. На српској политичкој и медијској сцени неретко се износе оцене о сличности Резолуције 1244 Савета безбедности и тзв. бриселског споразума.  Најчешће се ова два документа доводе у узрочно-последичну везу, која је креирана по шаблону: Резолуцијом 1244 је потврђена наводна кумановска капитулација Војске СРЈ и губитак суверенитета на КиМ, док је тзв. бриселски споразум дошао само као последица стања заснованог Резолуцијом 1244. Није случајно да су најгласнији промотери оваквог тумачења односа Резолуције 1244 и тзв. бриселског споразума садашњи Србијини властодршци. Они изјавама сачињеним према образцу – Резолуција 1244 узрок, бриселски споразум нужна и једина могућа последица, или речју И. Дачића „лагало се да је Косово наше, па је то чак и озваничено и Уставом”1), покушавају да пилатовски сперу своју политичку и кривичну одговорност за гажење Устава РС и распарчавање државе Србије. У етички, историјски и правно посуновраћеној медијској представи место кривца за одустајање од одбране територијалног интегритета и суверенитета не заузимају А. Вучић, И. Дачић и Т. Николић, већ онај који данас не може да се брани и који је одавно проглашен кривим за све и сваког – у хашком казамату убијени председник Србије С. Милошевић. Тумачење по коме је Србија још 1999. године коначно изгубила КиМ, а тзв. бриселски споразум је у таквим околностима само једини могући, и с тога најбољи плод нове Србијине „реал-политике”, свом снагом је подржала натовска обавештајна агентура, која се од деведесетих година прошлог столећа лажно представља као српска опозиција. Тако је, примера ради, В. Драшковић изјавама, као што је она „нити А. Вучић, нити ја, нити је ико одговоран за чињеницу да је Србији Резолуцијом 1244, Кумановским споразумом одузет и суверенитет и свака државна власт над Косовом, према томе Косово је држава”, постао најгласнији бранилац велеиздаје одевене форму тзв. бриселског споразума.2)

Два плода НАТО злочина. Посматрано из угла међународног права, Резолуцији 1244 и тзв. бриселском споразуму заједничко је то што они представљају резултате политике коју су НАТО чланице од деведесетих година спроводиле у југословенској кризи, брутално нарушавајући основна начела међународноправног поретка изграђеног у условима равнотеже снага између великих сила после Другог свестског рата, а пре свега принцип очувања територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ и СРЈ. Основни циљ САД је да геополитичкој балканској добити из деведесетих година, оствареној кроз узурпацију система колективне безбедности од стране НАТО, накнадно обезбеди легитимитет и политичку трајност. Као што се агресија НАТО-пакта на РСК, РС и СРЈ оправдавала одбраном псеудохуманистичких вредности  виртуелне међународне заједнице, како би се скрили прави бенефицијари балканског империјалног похода – светска финансијска олигархија, тако и тзв. бриселски споразум и изјаве Србијиних политичара „о новој косовској реалности” (нпр. Т. Николић:„никада нећу бити председник у Приштини”), немају други циљ осим да НАТО-окупацију КиМ представе као легитиман и коначан резултат. Међутим, свака ратна окупација (occupatio bellica) територије једне независне државе је само фактичко и привремено стање, због чега су суверена права легалне владе на фактички окупираној територији само суспендована до ослобођења те територије. С тога се овом случају чини сасвим логичним питање: да ли би домаћин, Т. Николић, када су у питању његова приватна права урадио исто оно што у погледу државне територије Републике Србије чини са Косовом и Метохијом председник Т. Николић; прецизније, да ли би домаћин из Бајчетине, разбојника и узурпатора који би му упао на имање и одале га истерао – признао за законитог власника, закључујући са њим уговор о поклону.

Бриселска велеиздаја”: кад јој време није. Иако су Резолуција 1244 и тзв. бриселски споразум резултати истог западног империјалног похода на Исток с почетка деведесетих година, два елемента чине их дијаметрално различитим документима. У Резолуцији Савета безбедности 1244, како у основном тексту, тако и у додацима 1. и 2. гарантује се територијални интегритет и суверенитет СРЈ и уз то се у заглављу овај међународноправни акт позива на Хелсиншки завршни акт којим се јемчи неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета европских држава.3) Истовремено, Резолуција 1244 настала је у условима агресије на СРЈ и геноцидне претње потпуног уништења њеног становништва, као и у међународно-политичким приликама које је карактерисала хегемонистичка позиција САД и НАТО. За разлику од Резолуције 1244, тзв. бриселски споразум настао је у потпуно измењеним међународним односима које карактерише пад утицаја и моћи  евроатлантске псеудоимперије, изгубљене у лавиринту геополитичких жаришта и унутрашње економске, политичке, идејне и моралне кризе, која личи на предсамртни задах западне цивилизације. Мада је закључен са престарелим западним Мефистом и његовим албанским шегртом, тзв. бриселски споразум ни једном речју не јемчи суверенитет државе Србије на КиМ, већ се њиме у име Србије признаје правни поредак сепаратистичко-терористичке НАТО-творевине, тзв. Републике Косово, те јој се кроз распуштање органа државе Србије омогућује да успостави ефективну сувереност на целини окупиране територије КиМ. Стање створено Резолуцијом 1244 има све одлике привременог стања, насталог као последица агресије НАТО на СРЈ, па с тога и минимална, начелна гаранција сувренитета и интегритета државе Србије на КиМ у Резолуцији 1244, у промењеним међународним околностима може да постане ефективна. Супротно од тога, тзв. бриселски споразум има све одлике мировног уговора којим Србијини властодршци на противуставан и кривичноправно кажњив начин покушавају да трајно окончају окупацију признањем анексије дела државне територије. Управо, то потврђују речи премијера Дачића да je Србија чврсто решена да стави тачку на прошлост „коју не може да измени”.4)

Два документа различитих Србијиних политика. Посматрани из угла Србијине унутрашње политике, између Резолуције 1244 и тзв. бриселског споразума постоји још једна изузетно значајна разлика. Ради се о документима који омеђавају две у суштинском погледу сасвим различите Србијине политике.

Резолуција 1244, заједно са Дејтонским споразумом и некадашњом федерацијом Србије и Црне Горе, представљали су на дан 5. октобра 2000. године коначни биланс покрета српске национално-политичке еманципације, покренутог крајем осамдесетих година прошлог века. Два су разлога допринела томе да српски национални покрет из осамдесетих и деведесетих година XXвека оствари овакав минималистички национални циљ. Најпре, ондашња војна, економска и политичка доминација западне псеудоимперије, чији се традиционални начин решења српског националног питања искључиво кретао од модела фрагментације и асимилације Српства, до модела његовог уклапања у већу државну или наддржавну творевину под идејно-културном, економском и политичком домницијом римокатоличких народа с оне стране лимеса две цивилизације. Други разлог за минималистички резултат српског националног покрета с краја прошлог века било је одсуство код ондашњег Србијиног политичког руководства јасне националне стратегије, као и постојање мешавине идеолошке затуцаности и синкретизма, у најбаналнијим видовима испољавања. У кадровском погледу, уместо мобилизације омладине, српски покрет националне еманципације су деведесетих година политички предводиле технократске структуре не спремне да жртвују било коју претпоставку своје привилегованости у режиму Брозове окупације Српства. Тајне војних неуспеха српског националног покрета деведесетих, од Крајине до КиМ, данас волшебно објашњавају ослобађајуће хашке пресуде појединим српским официрима и обавештајцима. Уосталом, највећи део тих структура представљао је основну потпору пучистичког петооктобарског режима. И поред свега, иако минималистички – Резолуција 1244, Дејтонски споразум и федерална СРЈ – постојали су 5. октобра 2000. године као реално наслеђе покрета политичке еманципације српског народа после скоро век и по југословенског, прозападног ропства. Мада се у том тренутку КиМ налазио под окупацијом, Република Српска под НАТО протекторатом, а Црна Гора под терором одметнутог криминално-натовског сепаратистичког режима М. Ђукановића, Резолуција 1244, Дејтонски споразум и федерална СРЈ пружали су јемства да ће се у будућности, у условима унутрашњег националног препорода, кроз постепену изградњу истинске националне и државноодговорне српске елите и повратак у свој снази Русије на светску политичку позорницу – остварити српско национално ослобођење и уједињење.

Супротно томе, основни циљ истинских кретатора петооктобарског пуча, било је поништење свих резултата српског националног покрета из осамдесетих и деведесетих година прошлог века, како би се остварила потпуна фрагментација српског националног простора и припремио пут, делимично асимилацији, а делимично промени духовног кода српског народа. Започело се са разбијање федерације између Србије и Црне Горе, како би се држави српског народа спречио излазак на отворено море; овај процес се наставља кроз фактичко поништење Резолуције 1244 прихватањем од стране актуелног Србијиног руководства тзв. бриселског споразума. После завршетка на КиМ, наставак НАТО радова на ревизији свих резултата српског националног покрета из деведесетих, треба очекивати у Републици Српској, кроз већ започету политичку дестабилизацију РС и уставноправну унитаризацију БиХ, са ефектом индиректног опозивања Дејтонског споразума. И најзад, државноправно јединство постигнуто 1989. године враћањем САП Војводине у уставноправни поредак Србије, било би поништено кроз доношење новог Устава, који према најавама Србију треба да конституише као лабаву регионалну државу.

У таквој Србијици спроводио би се провинцијски србијански политички и поткултурни модел, чију је суштину изразио председник Николић називајући Србе из Републике Српске „Босанцима”. Политички и поткултурни модел који је српски национални покрет осамдесетих и деветесетих година XXвека једним делом уклонио, ослобађајући матичну државу српског народа од Брозове стамболићевско-марковићевске бирократско-гаулајтерске структуре, протежиран од евроатлантских центара моћи враћа се на велика врата кроз тзв. бриселски споразум, најављени видовдански трагикомични фолк-циркус и србијанско-калајевске иступе нових актера старог западног модела политике расрбљавања.

Формирање АП КиМ – могућност за нови српски политички почетак. Имајући у видуовакав крајњи циљ евроатлантске балканске политике, конституисање Скупштине АП КиМ, заказано за почетак јула, добија потпуно другачији потенцијални смисао. У српској националној равни одбрана уставноправног поретка државе Србије на КиМ, кроз формирање органа АП, требала би да представља клицу формирања свенационалног покрета, у првој фази, за очување минималних резултата српског националног покрета из осамдесетих и деведесетих година XXвека, у првом реду Резолуције 1244 и Дејтонског споразума и то у условима окончања доминације САД и НАТО пакта и тектонске кризе западне цивилизације. Борба Срба са КиМ да живе у својој, а не у геноцидној и криминалној антисрпској државоликој творевини, издиже се изнад нивоа локалног проблема четири општине и страначког и личног рекламерства појединих београдских политичких вођа и интелектуалаца, само кроз повезивање њихових интереса и структура са интересима и структурама Републике Српске, Срба у Црној Гори и државноодговорним организацијама и појединцима у остатку Србије. Како је садашња политичка конфигурација Балкана НАТО-производ изведен у циљу трајног осакаћивања и уништења српског народа, а како без решења српског националног питања нема мира и стабилности на Балкану, већ само нових Принципа, овакав српски национални фронт би морао да се обрати Русији ради заштите и заступања српских националних интереса. Пре тога, свесрпски национални фронт би требао да обнародује једну декларацију о неотуђивим историјским правима и интересима српског народа. Свенационални политички покрет који би се зачео у Косовској Митровици, спасио би Бања Луку, и тиме Србе научио лекцији на којој су пали „деведесетих” када су мислећи да чувају Београд – предавали Пакрац и Книн. Обраћањем Русији у циљу нове, правичније прерасподеле карата на Балкану, по први пут би у последњих тридесетак година Срби добили национални покрет који не би био заробљен у историјски превазиђеним идеолошким фиксацијама, већ покрет који комуницира са живом реалношћу светско-историјског тока. Полгање свих људских, моралних и економских жртава српског националног покрета из осамдесетих и деведесетих година прошлог века, за химеричан датум за улазак на Титаник звани ЕУ, свакако не спада у реал-политичку комуникацију са духом историје.

Одбрана Резолуције 1244 и Дејтонског споразума је одбрана права на живот и политичку самовласност српског народа, уколико се данас не одбране, неко ново српско ослобођење мораће поново да крене национално прескупим и тегобним Принциповим путем.

 

 

1) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%

2) http://www.slobodnaevropa.org/content/draskovic-kosovo-je-drzava-i-to-se-ne-moze-promeniti/24947482.html;

 3) http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI/rezolucija_1244_lat.pdf;

4) С. Аврамов и М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2007, стр. 223, 645; http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/321060/Dacic-Stavicemo-tacku-na-proslost;