Хибридни рат је постао главни тип међународног конфликта. Он је у основи мултидимензионалан, са широком лепезом адаптирајућих активности, јер се креатори овог типа ратовања прилагођавају ситуацији и своју дјелатност усмјеравају на стварање економских притисака, воде информацијски рат, па и класичну пропаганду којом шире дефетизам, дезоријентацију, несигурност, страх. Грађани су изложени информацијским ударима, а путем медија се припремају на хапшење одговорних за наводни криминал, што су обично носиоци најважнијих функција, који су од почетка кампање означени као мете. Од оних који су блиски владајућој структури траже се сарадња и признање, а заузврат нуди аболиција, као што је то било у често истицаном случају Санадер. Крајњи циљ је да незадовољни грађани, односно нерегуларне групе, на јуриш заузму институције, изврше хапшења или убиство неког из позиције. Нове лидере грађани треба да виде у дуго припреманим политичким пијунима, а то су обично особе које су придобијене манипулацијама, убијеђене да раде исправну ствар, или то чине свјесно ради будућих позиција, а неки једноставно раде за новац. Основ операција су манипулације и дезинформације. Провокатори и играчи на терену припремају сцену, а у теорији се обично називају агентима хаоса. Сврха хибридних активности и јесте стварање хаоса, који се затим усмјерава или претвара у оружане сукобе. При томе се користи егоизам једне од страна у сукобу, употребљавају се фрустриране личности изостављене из власти, а које је лако придобити и њима манипулисати. Што је више тих особа лакше је поставити кулисе иза којих се крију главни извођачи радова. Убачени провокатори у завршној фази пуцају на грађане или на полицију (што је виђено у Кијеву).
Против Републике Српске је покренут хибридни рат, али је и цијели Балкан изложен читавом арсеналу метода хибридног рата. Неоосманске претензије Турске према Балкану, Ираку, Сирији и Јерменији су познате. Ердоган има невјероватне аспирације према туђим територијама. По њему Турска империја треба да обухвати већину грчких острва (Лезбос, Родос, Крит), Пелопонез, и већи дио Балкана. С друге стране, Сједињеним Државама и Великој Британији познато је да не могу контролисати везу Европе и Азије ако не контролишу Балкан, поготово Србију, Републику Српску и Македонију. На тај начин би уједно контролисали ЕУ и будуће бенефите од новог „пута свиле“, чиме би условљавали Кину и Русију. Стога НАТО планира да инкорпорира Србију и БиХ, како би опколио Русију, остварио контролу пута према Евроазији и Централној Азији. Такође, користећи утицај Турске на туркофонске земље на Кавказу и Подкавказју, показује намјеру да и те земље прими у своје окриље. Прва новопримљена чланица треба да буде Грузија. Како ће се ствари одвијати зависиће од одговора Русије и Кине.
Ставови представника међународне заједнице у БиХ као и појединих амбасадора су неконзистентни, непримјерени, и не доприносе стабилности и помирењу у БиХ. Ако се изјаве упореде може се закључити да су синхронизоване, подударне, али увијек различите конотације. Широк је дијапазон изјава типа да “Српска мора поштовати Дејтон” (што је стандардна замјена теза, јер су сви потези које Српска повлачи у функцији одбране Дејтона) до изјава о праву на референдум, које су комплементарне са изјавама лидерима опозиционог Савеза за промјене да референдум не треба користити због сваке „ситнице“, да референдум не треба профанисати и слично. Све изјаве које у том смислу циркулишу босанскохерцеговачким медијима су избалансиране и филингрански сложене по правилима Џина Шарпа из његовог приручника за подизање побуна „Од диктатуре до демократије“. Шарпове методе су, опет, само дио псиоп операција. Изјавама се подиже градација, сугерише да је потребно водити борбу против корупције, а америчка амбасадорка Морин Кормак је на твитер налогу написала да се нада да ће у сљедећој години бити ухапшен бар један корумпирани политичар. Ко је год то прочитао, јасно му је ко је мета, шта је циљ и ко су егзекутори. Градација и динамика воде до тајминга, а тајминг се одређује изјавом да наводно постоји десет особа на топ листи корумпираних, при чему се не наводи гдје се они налазе, односно из којег су ентитета. Јасно је да се мисли на челнике СНСД, партије Милорада Додика, и њима блиске људе у пословном свијету. Нико уопште не спомиње десет милијарди долара, донираних Федерацији БиХ одмах након завршетка рата, нико не покреће питање како је тај новац потрошен, иако су у јавности одавно присутне оптужбе да је већи дио донација покраден. У Федерацији као да нема корупције, незапослених, сиромаштва. Западна номенклатура у Сарајеву, ради драматургије сазива хитну сједницу ПИК-а, чиме сама себи даје додатну снагу. Српској се поводом одлуке Владе о прекиду сарадње са Тужилаштвом и Судом БиХ, приговара да мора поштовати владавину права. То у практичном смислу представља додатно указивање на мету – Републику Српску и СНСД који је сада води.
Поређењем изјава изманипулисаног дијела опозиције, односно појединих опозиционих лидера у Републици Српској, увиђа се велика сличност у погледу избора тематике, актера, личности и институција Српске које су мете. Западна номенклатура у Сарајеву одустала је од намјере да предсједника Додика јавно означи као диктатора или терористу, а одустали су и од оружаног напада, јер је то процијењено као потпуно погрешан потез. Опредијелили су се за перфидније методе. Запад рачуна на српско-српске сукобе и немире. Након што су анализирали тренутну ситуацију, увидјели су да предсједник Додик предузима активну противодбрану, која је за корак испред оног што чини опозиција, те су додатно инструисали лидере изманипулисаног дијела опозиције, који су почели да дају озбиљно компоноване изјаве.
Међутим, дају се и изјаве које се већ сутрадан доводе у питање, како би се створила што већа пометња. То се најбоље види из изјава министра безбједности Драгана Мектића, који је на министраску позицију дошао као кадар СДС-а. На примјер, поводом прекида сарадње Муп-а Српске и СИПА, прва Мектићева изјава гласила је да представници СИПА и Муп-а Српске „треба да сједну и договоре се“, а недуго затим изјавио је да он неће да разговара ни са предсједником Додиком, да неће ићи у Бања Луку на састанак с министром Драганом Лукачем, и да ће СИПА радити по своме. Мектићеве изјаве су у међусобној супротности, а његов наступ подржан је из неких амбасада и од политичког Сарајева различитим пријетњама упућеним Муп-у Српске, у смислу да ће они који буду пуцали у припаднике СИПА кривично одговарати. Мектић јавно оптужује предсједника Српске за криминал, при чему оптужује и пресуђује, понаша се час као директор СИПА, час као опозиција. Он држи предавања уставној категорији – полицији Српске, с намјером да створи перцепцију да је Муп Српске само сервис Сарајева. Уговор који треба да потпишу представници СИПА и Муп-а Српске, прво прихвати, а сутрадан изјави да нема потребе за потписивањем уговора јер он постоји већ десет година итд. Према Дејтону, надлежност у области безбједности имају ентитети, безбједност је уставна категорија, СИПА без сагласности Муп-а Српске не би требало да приводи лица на територији Републике Српске. Српска је само дио надлежности из области безбједности пренијела на ниво БиХ, а не све, како то приказује Сарајево.
За очекивати је даље демонизовање предсједника Српске Додика, Владе Српске, а нарочито полиције. У плану је да се Бања Лука оквалификује као генератор кризе и сукоба. Од опозиције се очекује да борбу институција Српске за очување надлежности оквалификује као изазивање сукоба ради одбране предсједника Додика и „његових криминалаца“. Све указује да је у припреми примјена насиља укомпонована у политичке притиске. Рачуна се на дефетизам који се плански стимулише, и на то да ће дио позиције напустити владајућу коалицију уз образложење да „неће да гину за Додика“.
Како Српска може да опстане? Тако што у њеним институцијама треба да схвате да је борба за ум и душу сваког појединца данас најважнији фронт. Преко културних мрежа, цивилне заштите и Муп-а треба се вратити на вриједности друштвене самозаштите, као што су препознавање агитатора, провокатора, непознатих група чудног понашања. Потребно је држати предавањима о тероризму, објаснити како реаговати у случају терористичког акта и коме јавити на уочене сумњиве активности.
