Формирање јединствене корпорације евроатлантиста Војводине
Тужни скуп резигнираних аутономаша над Брозовим Уставом из 1974. године очигледно није био репрезентативан догађај за приказивање јавности. Ипак, био је то увод у наредни корак ка „Републици Војводини[1]“ о којем очигледно ни они нису били обавештени. Свега две недеље касније рокфелеровски лобисти из Центра за регионализам и НДНВ[2] извршили су мобилизацију удружења која се налазе под њиховом контролом не би ли поново заинтересовали ЕУ за питање војвођанског аутономаштва. Формирали су политичку корпорацију под именом „Војвођанска иницијатива за ЕУ“, под неистином да то чине „Организације цивилног друштва из Војводине (које) артикулишу интересе грађана Покрајине у процесу придруживања Србије Европској унији.“ Иако иза стожерних организација корпорације (Центар за регионализам и НДНВ) стоји рокфелеровски капитал, објавили су да окупљени у корпорацији „заступају интерес грађана Војводине“. Корпорација је одмах формирала Радну групу за правосуђе и основна људска права, за правду, слободу и сигурност, односно за поглавља 23 и 24 преговора о придруживању ЕУ и одмах је најављено да ће радном групом корпорације управљати НДНВ Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића. Секретаријатом корпорације управљаће Центар за регионализам Александра Попова[3]. Оснивачки састанак корпорације одржан је у просторијама НДНВ и одмах је отворена посебна Фејсбук страница[4]. Александар Попов је изјавио да је „Покрајина најевропскији део Србије“. Наравно, формирање корпорације под управом рокфелеровских лобиста и покровитељством Пајтићевог режима прихватио је и Вучићев режим. Формирању корпорације присуствовале су ради давања подршке директорка Канцеларије за европске интеграције Р. Србије Ксенија Миленковић и шефица преговарачког тима Р. Србије са ЕУ Тања Мишчевић[5]. Тиме се изнова потврдила позната чињеница да су режим Вучићевог СНС-а и аутономашки режим у Новом Саду у савршеној сарадњи[6].
Председник Скупштине АПВ Иштван Пастор је чак најавио да ће корпорација добити представника у Скупштини АПВ[7], чему су пристуствовале Ксенија Миливојевић, Тања Мишчевић и Фредерикус Јанес Јанмат из делегације ЕУ у Србији[8]. Пастор је будуће чланство корпорације највишем демократском телу Покрајине назвао „столицом у Скупштини Војводине“. У праву је Пастор, наравно, али у медицинском значењу термина којег је употребио.
Суштински је корпорација привилеговани здруг евроатлантских лобистичких организација које су само формално регистроване у форми „НВО“. Чланице корпорације нису никакви стварни представници стварног цивилног сектора Војводине, који броји више од хиљаду слободних и независних удружења која с евроатлантским лобистима немају ништа. Овакав вид селективног увођења глобалистичке корпорације у домаће високо демократски изабрано тело није обележје демократије, већ корпоративизма који се у модерно доба најпре појавио као битни чинилац поретка мусолинијевог фашизма[9].
За корпоративизам се током историје код нас залагао искључиво Збор Димитрија Љотића, а данас то исто евроатлантисти подваљују својим народима под еуфемизмом „партиципативна демократија“. Отуд је сасвим логично што је Пасторовој најави увођења поменуте корпорације у Скупштину Војводине присуствовао баш холандски евробирократа Фредерикус Јанес Јанмат. Наиме, Холандија је била прва држава којој је лично њен нови краљ Вилхелм Александар (свега пола године након преузимања регалних права) јавно октроисао крај концепта државе благостања и препоручио поданицима да се од сад свако за себе сналази у будућем „партиципативном друштву“[10]. Коалицијом београдског и новосадског режима Војводини се уваљује управо прикривена холандска варијанта корпоративизма да би се политичка корпорација евроатлантиста уфуљала у Скупштину АПВ противно Уставу Србије.
Ваљало би размотрити које параван-организације су мобилисали рокфелеровски лобисти у своју војвођанску корпорацију ради подршке претварању Војводине у „републику[11]“.
Центар за регионализам (The Centre for Regionalism) је основан 1998. године a његов заступник је од почетка Александар Попов. Седиште Центра је у Новом Саду и ово је кључна организација рокфелеровских лобиста под параваном НВО у Војводини, а делује и по остатку Србије, укључујући Косово и Метохију. Фонд браће Рокфелер је први међу наведеним донаторима Центра за регионализам Александра Попова. Фонд браће Рокфелер је на својим страницама објавио своју финансијску милост Центру на чијем је челу Александар Попов. Питање организације, пројеката финансирања Центра за регионализам темељно је објавио још пре две године Драган Миливојевић из новосадског Дневника[12]. Међутим, на АПР нема података о чланству Центра у савезима и асоцијацијама у земљи и иностранству. Наравно, то није никакво чудо, јер „НВО“ у Србији које подржавају политику евроатлантских интеграција нису ни самосталне, ни „невладине“ организације. Њихов „НВО“ статус је само параван иза којег се крију евроатлантске и глобалистичке подружнице. Такве параван-организације своје финансијере представљају као „партнере“, да би сугерисале јавности да су равноправни субјекти својих финансијериа, што је далеко од истине. Центар за регионализам је формално суоснивач, а стварно главни координатор неколико мрежа евроатлантских организације које такође делују под параваном НВО. Ево тих њихових мрежа:
„Грађанска Војводина“. Ову мрежу чине: Центар за регионализам А. Попова; НДНВ Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића[13]; Грађанска акција Панчево (Извршна директорка Љиљана Спасић[14]), Зелена мрежа Војводине[15] (заступник Оливера Радовановић); Центар за интеркултурну комуникацију (CINK); Војвођански грађански центар (заступник Жељко Станетић) из Новог Сада; Грађанска акција из Панчева; Центар за развој цивилног друштва[16] из Зрењанина (Владимира Илића); Центар грађанских вредности из Суботице (заступница Наталија Јаковљевић Иванић); Хелсиншки одбор за људска права у Србији (заступница Соња Бисерко)[17].
„Мрежа за интеркултуралност“ . Мрежа је основана 2014. г. на иницијативу Центра за истраживање етницитета и уз подршку TACSO програма Европске комисије (Technical Assistance for Civil Society Organisations) под надзором Зорице Рашковић и Милице Стојчић. Ваља знати да је Европска комисија (која финансира ту Мрежу) у ствари влада Европске уније, па нема говора да се ради о мрежи „невладиних организација“, каквим се представљају чланице Мреже. Оснивачи Мреже су и Центар за регионализам А. Попова (Нови Сад), Центар за развој цивилног друштва (Владимира Илића из Зрењанина), DamaD (Нови Пазар, заступник Зибија Дервишхалитовић-Шаренкапић), Центар за демократију, људска права и регионалну сарадњу (осн. 2013. г. у Београду. заступник и председник је Зоран Лутовац) и „Агенда“ центар за подршку породици (Београд, заступнице су Сузана Капларевић и Славица Коматина).
„Цивилни дијалог“. Мрежа је основана 2000. г, а њени оснивачи су Центар за Регионализам Александра Попова и Центар за истраживање етницитета (портфолиио Мреже наводи списак НВО које су окупљене у њој и њихов састав је скоро идентичан осталим мрежама под контролом Центра за Регионализам А. Попова). Као оснивачи мреже су уз Центар за регионализам наведена и физичка лица: Научни секретар Међуодељењског одбора за проучавање људских права и националне мањине САНУ и Комисије за проучавање живота и обичаја Рома САНУ Горан Башић; академик САНУ Војислав Становчић; стр. сарадница одбора САНУ и координаторка рада међуакадемијске комисије САНУ Драгица Пуљаревић, социолог религије Милан Вукомановић, директорка института за родну равноправност на Институту за филозофију и друштвену теорију БУ Наталија Мићуновић[18]; Александра Митровић из министарства омладине и спорта; Иво Висковић; професор Универзитета у Доњој Горици и члан Међуодељењског одбора САНУ за проучавање мањина и људских права Вучина Васовић; Љиљана Милошевић; проф. Правног факултета Универзитета у Марибору Силво Дветак, председник Нишког Центра за регионалну политику Јован Живковић; Драгана Митровић; члан Међуакадемијске комисије САНУ и МАН Петар Ластић. Центар за истраживање етницитета располаже стручним тимом у саставу: Проф. др Милан Вукомановић; проф. др Маријана Пајванчић; др Горан Башић; проф. др Љубица Ђорђевић Видојковић; Јелена Лончар; Ема Пуљаревић и Јована Мастиловић.
„Игманска иницијатива“ је најстарија мрежа А. Попова, основана још у доба рата у БиХ. Поред Центра за истраживање етницитета, чланови су Центар за регионализам (А. Попова), Центар за развој Цивилног друштва из Зрењанина (Владимира Илића), Агенда Београд, Дама Д (нови Пазар), Центар за демократију, људска права и регионалну сарадњу (Београд, заступник Зоран Лутовац). УрбанИн (Нови Пазар), Центар за интеркултурну комуникацију (Петроварадин) и Београдски центар за људска права (Београд).
Асоцијација потрошача Србије (АПОС) има седиште у Новом Саду, заступници су Зоран Андрејић и Хелена Милинчевић. Подаци АПР говоре да је АПОС чланица Consumeр International и то је једина међу наведеним НВО која заиста може да потврди како је равноправни партнер с неким из иностранства. Међутим, и они су стављени под команду Попова, Грухоњића и Сејдиновића.
Центар локалне демократије (LDA) из Суботице, одсек организације која се представља као међународна невладина организација иако иза ње стоји влада Европске уније (Европска комисија, преко Канцеларије ЕК у Србији). Врло занимљиво, њихово седиште према подацима АПР није у Суботици, већ у Књажевцу, који није у Војводини. На сајту АПР нема података о ма каквом чланству и савезу LDA с другим организацијама у земљи или иностранству. Њихов важан партнер је Центар за Регионализам Александра Попова.
Грађански фонд Панонија је основало приватно лице, Тодор Стефановић. Управитељка фонда је Даница Стефановић. Чланови УО Фонда су Милица Смиљанић, Илонка Вујић и Милка Крајиновић. Међу циљевима ове „НВО“ директно се наводи и „промоција еврорегионалних и евроатланских интеграција“. „Евроатлантске интеграције“ су еуфемизам за НАТО пропаганду. На сајту постоји донаторска страница. Питање организације, пројеката, подршке и финансирања овог фонда детаљно је обрадио Драган Миливојевић[19].
Новосадска новинарска школа (Novi Sad School of Journalism) нема статус школе у српском образовном систему, већ је удружење које себе назива школом. Постоји од 1996. г, а као НВО делују од 1998. и на изложеној страници представили су свој тим. Заступник је Милан Недељковић, а преседница Скупштине ННШ је Мирјана Пушин. Шефица програмског сектора је Јелена Јововић, а координатори пројектата су Тијана Фемић, Марина Грња Клатић, Марина Ковачев и Стефан Јањић. Финансијска менаџерка ННШ је Мирјана Комненовић-Инић, а њена асистенткиња Драгана Радошевић. О политичкој оријентацији ННШ сведочи списак почасних чланова ННШ: Бригита Буш, проф. др Маријана Пајванчић, мр Гордана Чомић, проф. др Свенка Савић, проф. др Божо Милошевић, Арпад Вицко, проф. др Љубинко Пушић, мр Виолета Зубанов и Бранислава Опрановић. На енглеској страници About us ННШ наводи своје партнере и то су углавном страни фондови и организације са Запада. Слично је и на страници Пријатељи и донатори. Међутим, подаци на АПР не познају чланство ННШ у било којој међународној организацији или савезу. Веома је занимљиво погледати наративне извештаје ННШ (тако их сами зову) и видети ко је покровитељ њихових пројеката. То су MIUSA, амбасада САД, Европска комисија и други организациони облици за финансирање пројеката влада САД и ЕУ у иностранству. Дакле „Школа“ која се представља као „невладина организација“ у ствари је напросто сервис за спровођење интереса евроатлантских влада. ННШ учествује у управљању процесом доделе Награде ЕУ за истраживачко новинарство. У ствари, доделом награде управља регионално партнерство организација цивилног друштва под вођством Мировног института из Љубљане, које је за овај задатак одабрала Европска комисија, а спроводи га низ организација међу којима су Албански медијски институт из Тиране (AMI), сарајевски MCF, приштински KPC, скопски MIM, подгорички MMI, новосадска ННШ и истамбулска P24 с придруженом лондонском The Guardian Foundation у позадини.
Покрет горана Војводине (Vojvodina Environmental Movement) основан је као удужење још 1960. године и поседује широко раширену мрежу по Војводини и Еколошки центар Радуловачки код Сремских Карловаца. Седиште ПГВ је у Сремским Карловцима. ПГВ заступају Алекса Јефтић и Горан Аначков, али АПР не познаје чланство ПГВ у савезима и асоцијацијама у земљи и иностранству.
Евроатлантска „мека моћ“ на територији Војводине није мобилисала само две познате политичке организације војвођанских аутономаша: Војвођански клуб из Новог Сада и Oтворени лицеј из Сомбора.
Војвођански клуб je једина организација у Војводини која се недвосмислено залагала за Војводину републику, за разлику од осталих аутономаша који такву политичку оријентацију јавно не износе или јој се чак противе. На њеном челу је годинама био Ђорђе Суботић, а заменила га је Бранислава Костић. Ова организација никада није окупљала значајан број присталица у јавности Војводине, већ тек представља мали кружоок. Војвођански клуб је до сада организовао четири Војвођанске конвенције. То су у ствари била четири покушаја Живана Берисављевића да у форми дебате под окриљем Војвођанског клуба окупи постојеће странке и друге важне субјекте војвођанског аутономаштва. Након окупљања (последње) IV војвођанске конвенције 2012. године је постало јасно да стари Брозови комунисти одавно нису политбиро војвођанског аутономаштва, али да су и они тежњу за „републликом Војводином“ почели да разматрају у оквирима уставног поретка Републике Србије, у форми уставне иницијативе. Наравно, њихова „уставна иницијатива“ остала је мртво слово на папиру пошто је грађани са територије АПВ нису подржавали. Самостални играчи у остварењу претварању АП Војводине у „Републику[20]“ очигледно нису довољно послушни евроатлантским центрима моћи, бар за сада.
Отворни лицеј Гојка Мишковића из Сомбора по свој прилици више не постоји. Пајтићев режим га је користио за привлачење донација ЕУ док је ЕУ имала новаца за пројектно финансирање. Памти га само сервис Bisnode. У регистру АПР-а Отвореног лицеја више нема.
Октроисани „цивилни сектор“ у Војводини на мртвој стражи
Организације које су припадници корпорације формално су октроисани војвођанској јавности договором Владе Р. Србије Александра Вучића, Иштвна Пастора и преговарачког тима Србије са ЕУ. Баш као што је 2015. године пред новинарима окупио сличну евроатлантску корпорацију у Београду да би их октроисао као евроатлантистичку „невладу“ на републичком нивоу[21], 2016. г. је слична евроатлантска корпорација октроисана као „невлада“ на покрајинском нивоу[22]. Једина је разлика у томе што су уместо Вучића лично у Новом Саду присустовале високе службенице Вучићевог режима Ксенија Трајковић и Тања Мишчевић.
Могу октроисани органи евроатлантске „меке моћи“ у Војводини до Судњег дана да објашњавају како су противници Вучића и режима у Београду, али је коначно постало јасно ко су, чији су, чијом подршком обављају своју активност и у којем циљу. Чињеница је да се 9. марта 2016. године коначно сво војвођанско аутономаштво и логистика „меке моћи“ на челу с Александром Поповим и Динком Грухоњићем добровољно подвела Вучићевом режиму. До јучерашњи евроатлантски агенти од утицаја тиме су себе свели у положај корисних идиота[23] бившег Милошевићевог ратног министра информисаања који мења уверења, политику и карактер, а данас врши улогу главног реализатора интереса евроатлантизма који је преко Маје Гојковић објавио намеру да у Србији прогласи „Републику Војводину[24]“.
Управитељи евроатлантског поретка нагло су изменили тактику својих бригада у Војводини да би послужили будућој политици проглашења „Републике Војводине“. Свега десетак истих организација шетале су годинама кроз четири мреже да створе привид како их има много и сада укључују још неколико споредних организација. Окупљање у корпорацију личи на ангажовање последње борбене резерве у трупу. Тај опсежни маневар није могао да прође неопажено. Данас знамо тачан број бригада евроатлантске „меке моћи“ војвођанских аутономаша, њихове положаје, специјалности, састав, линије снабдевања, командни ланац и хијерархију. Кадровска служба им је у великом проблему. Упркос поразу 2013. године, немају никог ко би заменио Ненада Чанка, Александра Попова, Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића на положају команде корпорације евроатлантиста Војводине.
Борбени морал евроатлантске меке моћи у Војводини је био веома опао и то је већ очигледно и у њиховом стожеру. Чанак у недостатку аргумената прича о „човечјим рибицама“, Попов је тврдио да је „Војводина Република празна пушка“, а Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су све ређе објављивали ауторске текстове на својим блоговима. Имали су разлога да буду несрећни. Управо су продали своју војвођанску доследност Вучићу за финансирање из Београда. Још увек неће да виде очигледно. Корпорација је мртва стража евроатлантске „меке моћи“ која треба да одбрани будућу „Републику Војводину“ од источног ветра. Једини ко ће чувати леђа корпорације биће Вучић са својим СНС-ом. Нису ли главни савезници војвођанских аутономаша постали баш они које су и поред евроатлантског преумљења називали „силеџијама“, „павијанима“ „људима с хијениним осмехом“ „багром“, „шибицарима“ „дојучерашњим слободним радикалима“, „шминканим балканским монструмом“ и поредили их са „SA одредима[25]“?
Viribus Unitis против Јужног тока
САД имају много пречих брига од Војводине. ЕУ се управо обавезала на исплату данка Туркој како је не би затрпавала имигрантима[26]. Ни ISIL им није отворио пут у Шамбалу, па ни од ТАP гасовода неће бити ничег, баш као ни од гасовода NABUCCO. Грчка иницијатива да васкрсне единый могучий Южный Поток[27] изазвала панику евроатлантиста. Ометање Јужног тока у Србији је до сада био и поново је једини стварни разлог евроатлантској подршци војвођанском сепаратизму[28], али моћ, јединство и утицај Запада су данас много слабији него 2008. године и биће још слабији у будућности.
Долази геополитичка цича зима за евроатлантски свет, дуга и хладна. Овог пута ће бити хладнија него икад, пошто сви њихови привредни показатељи незаустављиво опадају. Уочи одсудне битке аутономаша за рокфелеровско стицање пољопривредне земље у „Републици Војводини“[29] под њиховом влашћу све пропада, једино расте њихова Русофобија. Осећају они да војвођанска земља и слобода Србије под притиском нове нужде рађу нове силе.
Неоколонијални ментори знају оно о чему њихови компрадори[30] до сада нису имали појма. Ради се о страху господара евроатлантизма да моћна руска привреда може да потпуно и брзо надомести монополистички привредни систем који је наметнуо њихов поредак, јер без монополистичког положаја капитал ЕУ у Србији није способан да се одржи. Њих од руских привредника у Србији данас раздваја само један превртљиви политичар. Сви трули чиниоци евроатлантске „меке моћи“ у Србији данас служе да њега подупру, па су у тј служби и они из војвођанске корпорације евроатлантиста. Зато су их ујединили да би с Вучићевим режимом од Војводине направили „Републику“ којом ће разорити остатак Србије.
Изнурујућа руска игра са евроатлантским светом се тек развија. Очекују да ће њихов Херман извући кеца из рукава. Так, в ненастные дни, занимались они делом.
[1] Исто, ft. 3.
[2] Ковачев, Душан – Рокфелеровске бригаде против руско-српских интереса у Војводини, ФСК, 25. 1. 2016. г.
[3] Бета – Формирана Војвођанска иницијатива за ЕУ, Радио 021, 9. 3. 2016. г.
[4] Војвођанска иницијатива за ЕУ, фејсбук страница отворена 9. марта 2016. г.
[5] У Скупштини АПВ одржана конференција „Војвођанска иницијатива за ЕУ – партнерство цивилног и јавног сектора“, Скупштина Војводине, 17. 3. 2016. г.
[6] Ковачев, Душан – Сарадња СНС са политичким режимом у Новом Саду, ФСК, 17. 10. 2015. г.
[7] Пастор. Увести НВО у Скупштину Војводине, РТВ, 17. 3. 2016. г.
[8] Пастор: Увести НВО у скупштину Војводине, РТВ, 17. 3. 2016. г.
[9] Јовановић, Слободан, Сабрана дела, Држава, део IV, Поратна држава, гл. III Италија, стр. 440-459, Радован Самарџић и Живпрад Стојковић, БИГЗ, Београд, 1990. г.
[10] Dutch King Willem-Alexander declares the end of the welfare state, The Independent, 17. 9. 2013; Galne Gunnar – Dutch King Declares End of the Welfare State, Youtube, 20. 9. 2013. Вилхелм Александер је патрон Global Water Partnership, тела које су установиле ОУН, Светска банка и Шведско министарство развоја (!) и од 2006. године је Председник Надзорног одбора за воду и чистоћу ОУН (Advisory Board on Water and Sanitation).
[11] Исто, ft. 3.
[12] Досије Аутнономна покрајина Војводина, Напредни клуб, стр. 262-265, 2014. г.
[13] Питање организације и извора финансирања НДНВ темељно је обрадио Драган Миливојевић. Видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, стр. 270-272, Напредни клуб, 2014. г.
[14] О доприносу ове организације и Љиљане Спасић формулисању и пропаганди аутономашке политике, видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, Напредни клуб, стр. 275-277, 2014. г.
[15] Зелена мрежа Војводине НВО развијана из панчевачке секције хрватског Покрета за мир почетком деведесетих година XX века. Списак грантова ФБР додељених Зеленој мрежи Војводине јавно је доступан на страницама Фонда Браће Рокфелер. Оливера Радовановић се већ годинама глави „јогом смеха“, односно популаризацијом смејања без разлога (Youtube канал Смех Јога Србија), обуком и издавањем сертификата за „смех јога лидере“ у Србији (видео). Наравно, сертификате лидерима изаје новосадско удружење Смех јога Србија чији заступник је Оливера Радовановић, тако да она и те како има разлога да се смеје. Ради се у ствари о вештини гуру јогина др Мадана Катарие из Индије.
О организацији и финансијерима Зелене мреже Војводине видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, Напредни клуб, стр. 281, 2014. г.
[16] Питање организације и извора финансирање ЦРЦД из Зрењанина темељно је обрадио Драган Миливојевић. Видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, стр. 266-269, Напредни клуб, 2014. г.
[17] Соња Бисерко је Председница Хелсиншког одбора, а потпредседница је Сешка Станојловић. Извршни директор је Изабела Кисић. Чланови савета: Латинка Перовић (историчарка и бивша секретарка ЦК СК Србије), Бранимир Стојановић (уметник), Сафета Бишевац (новинарка листа Данас), Фахри Муслију (бивши дописник из Београда ТВ Приштине и низа медија на албанском језику, потом Гласа Америке и BBC), Драга Божиновић (Новине врањске) и Срђан Баришић (социолог). О њиховом деловању, финансирању и организацији видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, стр. 278-281, Напредни клуб, 2014. г.
[18] О развоју каријере кћери председника политичког савета ДС се још 1999. године у јавности расправљало као примеру непотизма у Србији. Видети: Татино дете на државном буџету, Глас јавности, 19. 3. 1999. г.
[19] Досије Аутнономна Покрајина Војводина, стр. 272-275, Напредни клуб, 2014. г.
[20] Исто, ft 3.
[21] Како је Вучић започео помирење с НВО сектором, Политика, 18. 5. 2015. г.
[22] У Скупштини АПВ одржана конференција „Војвођанска иницијатива за ЕУ – партнерство цивилног и јавног сектора“, Скупштина Војводине, 17. 3. 2016. г.
[23] Израз „корисна будала“, односно „корисни идиот“ (useful idiot), ушао је у општу употребу захваљујући Њујорк тајмсу 1948. године, а уведен је да би именовао совјетске симпатизере у западно-европским земљама. Први су га јавно употребили италијански социјалдемократи (idiots utiles) 1946. године у брошури L’Umanita. Нетачно је приписан Лењину. Израз „Корисне будале“ је први забележио Богдан Радица у смислу фразе коју су високи функционери југословенских комуниста користили да означе истинске демократе који су пристали са њима да сарађују ради демократије (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, објављеном у Readers Digest 1946. године. О употреби и значењу термина „usefull idiot“ на почетку XXI века видети: Mona Charen, Useful idiots: how liberals got it wrong in the Cold War and still blame America first, Harper Collins, 2004; William Safire, Safire’s Political Dictionary, Oxford University Press US, 2008. О „корисном идиоту“ у савременом контексту политичке стварности Србије видети: Кљакић, Љубомир – Криза: корисни идиоти и колапс Србије, Наш печат ДОО и Фонд Слободан Јовановић, Печат, Београд 2011. г.
[24] Исто, ft. 3.
[25] Илустративан пример је чланак Челника НДНВ објављен пре само пет месеци. Видети: Грухоњић, Динко – Вучић и црни ђаво, 2. 10. 2015. г. Аутономија.инфо, 2. 10. 2015. г. Након мање од пола године, Грухоњић је заједно с Александрим Поповим у просторијама НДНВ окупио сав евроатлантски агитпроп Војводине и у присуству Вучићевих емисарки из Београда ставио се у службу политике на чијем челу је „дојучерашњи слободни радикал“ и „шминкани балкански монструми“. Видети: Бета – Формирана Војвођанска иницијатива за ЕУ, Радио 021, 9. 3. 2016. г.
[26] Бета – Споразум на снази. Сви илегални мигранти се враћају у Турску, Н1, 20. 3. 2015. г.
[27] Ко обнавља јужни ток? Политика, 17. 3. 2016. г; Танјуг – Атина подржава обнављање пројекта Јужни ток, РТВ, 28. 3. 2016. г.
[28] Искендеров, Петар – Руски гас и круна Светог стефана; Политика, 19. 9. 2008. г; Ковачев, Душан – Светска гасна игра и Војводина, НСПМ, 24. 10. 2008. г.
[29] Ковачев, Душан – Битка за земљу или „фенси паори“ против ратара Војводине, НСПМ, 13. 2. 2016. г.