Свети Александар Свирски је једини Новозаветни светитељ, коме се Господ јавио у сва три лица, као Старозаветном Авраму. И док је историја са посетом Свете Тројице Авраму и Сари, испод старог Мавријског дуба, добро позната и забележена и у Светом Писму и на величанственој икони Андреја Рубљова, житије и манастир Александра Свирског у Србији нису познати у оној мери колико то заслужују. Није на нама грешнима да судимо због чега је Промисао Господња удостојила Својом посетом управо светог Александра Свирског на светој руској земљи. Али сама чињеница да је север руске земље Троједини Бог удостојио те почасти, налаже да се са дужном пажњом боље упознамо са овим светитељем и овим манастиром, па тако путовање по “Ризницама Свете Русије” настављамо причом о манастиру светог Александра Свирског…
* * *
Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”. Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”.
На том месту касније је саграђена капела, а житије светитеља нам казује да се после ове величанствене посете светитељ није уобразио, него се и даље усрдно трудио да верно служи Цркви, братији и народу. Светитељ се подвизавао у густим шумама руског севера, на 260 километара северозападно од Петрограда, између Финског залива и Ладошког језера, где су на пропланку близу Рошћинског језера саграђена два манастира – Светотројички и Преображењски. Међу паганским староседелачким народима севера, овај подвижник је пре свега својим подвижничким животом, ширио и учвршћивао веру Православну на руском северу, основавши 1506. године манастир. Упокојио се 30. августа 1533. године, а 1547. године уврштен је у лик светитеља Господњих. И данас најразличитији невољници који са вером приступају моштима светитеља, добијају телесно и душевно исцелење. Тако је дивни Бог у светима Својим, који је преко овог угодника Свога пројављивао чуда за његовог земног живота, наставио то чинити и кроз његово нетрулежно тело, на славу Његове вечне и непобедиве Цркве Православне.
Најстарије здање у манастиру је црква Покрова Пресвете Богородице, коју је 1533. године саградио сам светитељ, уз ктиторство цара Василија III.
Преображењски сабор је саграђен 1644. године, са капелом Александра Свирског, а камени сабор Животворној Тројици саграђен је 1791. године, на месту некадашње дрвене цркве коју је 1509. године саградио и освештао сам оснивач манастира, преподобни Александар Свирски.
Црква светих пророка Захарија и Јелисавете саграђена је 1685. године, а црква светог Јована Дамаскина саграђена је 1718. године. Камена капела Свете Тројице саграђена је управо на месту где се по предању Света Тројица јавила преподобном Александру Свирском.
Као и многи други православни манастири, кроз своју 500 година дугу историју, овај манастир је преживео многе успоне и падове. Периоди благочестивог напретка манастира, када су га походили и свети задужбинари, велики књажеви и цареви, смењивали су се са периодима освајања, пљачке, похара. Да би их потом поново сменила обнова храмова, непрекидна молитва и труд. У најсрећнија времена манастир је имао 8 храмова, богате ризнице, скупоцене иконостасе, вредне библиотеке и друге драгоцености и у XIX веку манастир је управљао са 24 манастира и пустиње у том крају. Најстрашнији период за манастир наступа 1918. године, када су паклени следбеници Лењина и Троцког уништавали све Православно и у манастиру тада није било ни светиње ни монаха. Мошти су однели из манастира, игуман Јевгениј (Трофимов) је стрељан са једним делом монаха, остали монаси су растерани, а на територији манастира ницали су затвори, касарне, психијатријске болнице…
Манастир је од свог оснивања словио за духовни центар северних руских земаља. Милошћу Божијом, 1997. године, по благослову Митрополита Петроградског и Ладошког Владимира, манастир поново оживљава. Обретењем моштију преподобног Александра Свирског, које се десило 30. јула 1998. године, његовим молитвама и заступништвом долази до препорода древне обитељи. Поновни сјај златних купола Александро-Свирског манастира сведочи нам, слава Богу, да су прошла времена када су Русијом владали синови пакла. Преображај руинираних рушевина у велелепна манастирска здања, сведочи и о преображењу духа братског руског народа.
Данас се обретене мошти светитеља чувају у Преображењском храму Александро-Свирског манастира.
Недуго по оживљавању братства, почиње и обнова манастирског подворја у Санкт Петербургу, тако да је на Бадњи дан 2001. године, Митрополит Петроградски и Ладошки Владимир, светом архијерејском литургијом отворио подворје Александро-Свирског манастира, у храму Рождества Христовог, а 2006. године, манастир је прославио петстоту годишњицу свог оснивања.
* * *
Свети Александар Свирски празнује се 30. августа по Јулијанском календару, на дан када Срби славе Сабор српских просветитеља и учитеља. У Свето-Тројичком Александро-Свирском мушком манастиру, налази се и једна веома необична фреска, са називом “Мојсије води народе на Страшни суд”1. У овим данима потпуног сумрака Западне цивилизације, немогуће је не сетити се те фреске. И у ове дане поста Господњег, треба заблагодарити Српским просветитељима и учитељима што не припадамо народима из те колоне коју је повео пророк Мојсије. И треба заблагодарити Господу, што припадамо оном народу коме се суди у Хашком трибуналу, а не оним народима који су тај трибунал створили или оним народима које тај трибунал брани. Јер се страдањем стиче смирење и срдачна Божанска љубав, а злочинима се може стећи само добровољни пакао. Крст наш јесте тежак, али његово стрпљиво ношење води до спасења. Као што није оставио без утехе преподобног Александра Свирског, ни оне који стрпљиво носе свој крст, Господ неће оставити без утехе. Истинска Црква Христова настала је у Сионској зборници и одмах по свом настанку кренула је на пут страдања, заједно са својим Оснивачем, Господом нашим Исусом Христом. За разлику од западне ничеанске идеје надчовека, која западну цивилизацију неповратно гура у амбис, Руска идеја је Православна, Богочовечанска, свечовечанска, спасоносна. И само у оквиру те Православне, Богочовечанске, свечовечанске идеје, могуће је доживети ту јединствену почаст у читавој Новозаветној историји Цркве Христове, попут посете Свете Тројице преподобном Александру Свирском. Јер Православна вера представља способност духа. Њу не поседују животиње. Нити духовно неразвијени људи и народи. То је привилегија само више цивилизације. Православне цивилизације. Којој, благодарећи нашим великим просветитељима и учитељима, припадамо и ми Срби, којој припада преподобни Александар Свирски, којој припада Света Русија са својим неизбројним ризницама.
Многе баћушке нису биле вољне да прокоментаришу ову необичну фреску, али мишљење једног руског свештеника даје, чини ми се трезвено објашњење ове необичне фреске. Укратко – “свакако да фрескописац није желео да унизи Грке као православни народ. Поента је у томе да је идеја Старе Грчке била паганска, дубоко антихришћанска идеја и да је враћање на хеленизам и грчки етнофилетизам на неки начин и срушило православно Византијско царство. То нипошто не значи да у Грчкој нема и да неће бити до свршетка света добрих хришћана” – размишљање је једног руског свештеника (прим. Р.Г.).
(1) Необично је то, што се на њој, поред богоборачких и ратоборних народа, међу осам народа које пророк Мојсеј води на Страшни суд, на високом трећем месту налази и један православни народ.
