Током хиљадугодишње хришћанске историје, у Русији је пројављено мноштво чудотворних икона Мајке Божије над којима су се дешавала и још се дешавају чуда Господња. Међу толиким мноштвом чудотворних икона, издвајају се 4 иконе, не само по чудесима која су творена њиховим заступништвом, него и својим крстообразним распоредом представљају својеврстан крст који заступништвом Мајке Божије штити земље руске. Са севера Владимирска – ка Донској на југу и са запада Смоленска – ка Казанској на истоку, ове 4 иконе у својеврсном крстообразију вековима штите Правоверје у Русији. У првом делу овог “четвороброја” о четири велике заштитнице “Свете Русије”, после празника “Сретења Владимирске иконе Мајке Божије”, а уочи Рождества Пресвете Богородице, упознаћемо српског читаоца са неким значајним догађајима из историјата чудотворне Владимирске иконе Мајке Божије.
* * *
Владимирска икона Пресвете Богородице има најблагочестивије могуће предање, од свог настанка, преко својих путовања, до неизбројних чудеса. Руски историчар Кључевски пронашао је у Синодалној библиотеци зборнике Минеја знаменитог Миљутина и међу њима и “Приче о чудесима Владимирске иконе Мајке Божије”, које је штампао као посебну књигу у Петрограду 1878. године. Задивљујућа поетика тог древног списа у коме се пут који је прешла икона Владимирске Мајке Божије пореди са путањом коју пролази сунчева светлост по земљи, заслужује бар кратак цитат: “Када је Бог створио Сунце, није га оставио да непрекидно на једном месту сија, него да обилази сву Васељену обасјавајући је својим зрацима. Тако и ова икона Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије није на једном месту… него, обилазећи све земље, читав свет обасјава”.[1] По православном предању, ову икону је насликао свети апостол и јеванђелиста Лука на дасци од стола за којим су ручавали праведни Јосиф Заручник, Спаситељ Христос и Пречиста Мајка Божија. Када је Мајка Божија видела осликану икону, рекла је: “Од сада ће Ме прослављати сви родови. Благодат Рођеног од Мене и Моја благодат нека буде са овом иконом”. Прво путовање из Јерусалима догађа се у Vвеку када Теодосије Млађи преноси икону у Константинопољ. Седам векова касније, Патријарх Константиновог града Лука Хризоверх, шаље 1131. године ову светињу у Русију на поклон кнезу Јурију Долгоруком. Њено прво пребивалиште у руским земљама, уз пројаву небројених чудеса, било је у граду Вишгороду недалеко од Кијева. Двадесетак година касније, син Јурија Долгоруког, свети благоверни кнез Андреј Богољубски, пренео је икону на тадашњи руски север, у град Владимир, у своју задужбину – велелепни и знаменити Владимирски Успењски храм. Од тада, па до данас, та икона је позната као Владимирска икона Пресвете Богородице. Ни пожар у Успењском храму из 1185. године, ни разарање Владимира од стране Батија 1237. године, нису оштетили ову светињу. Икона је први пут пренесена у Москву 1395. године у време Тамерланове најезде на Русију, такође у Успењски сабор, али Московскога Кремља. Небројено је мноштво пројављених чудеса у руским земљама пред ликом Владимирске иконе Мајке Божије и требало би пуно енциклопедијског простора да се само поброје, а не и опишу, сва чудеса сатворена пред овом чудотворном иконом. Због тога ћемо овде поменути само три чудесна спасења Русије, због којих је, за сваки од тих догађаја, у РПЦ установљено црквено празновање Владимирске иконе Мајке Божије. Та три догађаја наведена су у правилном хронолошком, а не календарском поретку.
На првом месту треба поменути чудо због кога је установљен празник прослављања “Сретења Владимирске иконе Мајке Божије” у Москви (8. септембар по Грегоријанском или 26. август по Јулијанском календару). Татаро-Монголски вођа Тамерлан се те 1395. године, петнаест година после страшног пораза Златне Орде у чувеној Куликовској бици (1380), већ био примакао Москви, уништивши Рјазањ и практично ушавши са војском у Московску област. Тада су кнез Василије Дмитријевич и Митрополит Московски Кипријан одлучили да чудотворну икону Пречисте Богомајке пренесу из Владимира у Москву, а народу одредили ванредни пост и молитву. Небројено мноштво православних Руса клечало је читавом дужином са обе стране пута којом је икона Пречисте ношена од Владимира ка Москви, усрдно произносећи молитву: “Мајко Божија, спаси земљу Руску!” У тим тренуцима Тамерлан је имао виђење у коме се са високих планинских врхова спуштају светитељи са златним жезлима, изнад којих се у неземаљском сјају јавила Величанствена Жена. Када су Тамерлану његови зналци подробно објаснили да сијајућа Жена представља Мајку Божију, велику заштитницу православних хришћана, Тамерлан је издао наређење војсци да одступи. На месту где су Митрополит Кипријан и Кнез Василиј срели икону Пречисте подигнут је храм, а касније је око тог места настао чувени Сретењски манастир.
Друго празновање Владимирске иконе Мајке Божије обележава се 23. јуна (6. јула) у знак сећања на “Стајање на Угри”, догађај из 1480. године, када је Пресвета Богородица по други пут спасила Русију од разарања Златне Орде. Велики Кнез Московски Иван IIIодбио је да плаћа годишњи порез Златној Орди и на њега је са великом војском кренуо Ахмет-кан, тадашњи заповедник Татаро-Монгола. Треба рећи да је Ахмет-кан склопио савез са папистима, па је руска војска морала да брани и западне границе (од Тевтонаца и Пољско-Литванског краља Казимира IV). Лажни хришћани спровели су без икаквих ометања војску Ахмет-кана до територије Русије, која је спалила многобројна руска насеља у горњем току реке Оке у дужини од 100 километара. На реци Угри он се спремао да са силном војском крене у продор ка Москви. Руско војинство је било распоређено на више места, сам књаз се са војском налазио у Коломни, његов брат Андреј у Тарусу, а син Иван млађи у Серпухову и тек кад је књаз сазнао да се велика татарска војска сјатила на реци Угри, тамо је хитно упутио брата и сина. Иван Млађи успео је да спречи Татарско форсирање Угре. Ахмет-кан је прикупио велику војсу на другој страни реке припремајући се за напад, али када је стигла и у прве редове руске војске истакнута чудотворна икона Мајке Божије Владимирске, догодило се чудо Божије – Ахметови пукови су се нагнали у бекство. Ахмет-кан је убијен од Тјуменског кана Избека 1481. године, што је само убрзало потпуни распад Златне Орде. “Стајање на Угри” практично представља крај Татаро-Монголског ропства на северу и северо-истоку руских земаља.
Треће празновање Владимирске иконе Мајке Божије обележава се 21. маја (3. јуна) у знак сећања на избављење Москве од разарања у време налета Казанског хана Махмет-Гиреја. Он је 1521. године са великом војском зашао у Московску област палећи околна насеља. Кнез Василије, отац првог руског цара Ивана Грозног скупљао је војску за отпор Татима. Митрополит Макарије приповеда да је приликом “налета варвара на Православље”, сав народ руски устао на молитву после Крсног хода (Литије) са Владимирском иконом Мајке Божије коју је предводио Митрополит све Русије Варлам. Безбројна небеска војска се Татарима приказала као руска војска и Махмет-Гиреј је неочекивано, са војском одступио од престонице Русије, не наневши јој никакву штету. Као својеврстан споменик избављења Москве од налета Махмет-Гиреја, саграђен је велелепни камени храм Преображења Господњег у селу Остров, који се због своје савршене лепоте сматра истинским ремек-делом руске архитектуре.
Уочи битке Руса са Поволошким Бугарима (1164. године), свети благоверни кнез Андреј Богољубски рекао је чувене речи пред овом иконом: “Ко се у Тебе поуздава, Владичице, неће погинути”. Од тада, па до данас, Владимирска икона је постала и остала истинска национална светиња целокупног рода Руског и утеха свим православним који јој са вером прибегавају. У Русији овакав тип икона са израженом узајамном блискошћу и нежношћу Мајке и Сина, називају “Умиљење”, а поглед на икону са спојеним образима Богомладенца и Мајке Божије и нежном Синовском загрљају, изазива умиљење у срцу сваког православног човека. Милошћу Господњом, то умиљење у срцу пред овом иконом осетио је и аутор ових редова, на чудан начин добивши прилику да се поклони овој великој светињи.
* * *
Из овог кратког осврта о историјату Владимирске иконе Мајке Божије, могу се извести два закључка. Први је – велика корист и потреба за спровођењем Крсних ходова у православној земљи. У тој молитвеној литији верног народа, долази до истинског препорода душе и изливања благодати Божије на верни народ. Други закључак је такође очевидан – истинско свенародно исповедање Православља представља такву снагу и силу да само слеп код очију не може увидети да је Православље уистину религија Бога Живога и да то никако не може бити религија Његовог тобожњег “заступника на земљи”. Ова два закључка намећу трећи – само повратак Срба Православљу, повратак Срба Богу Живоме, јесте лек за све. Једино на узвишену верујућу душу православног човека никада се неће накалемити девиза “хлеба и игара” која је практично данас постала религија лажног хришћанства, то јест западне цивилизације – религија у чијој основи леже сексуалне баханалије и извраћеништво као у библијским градовима Содоми и Гомори. Душа православног човека зна да овоземаљски живот није дат човеку само због тога да би се нађубрила земља. Историја Срба и Руса као православних народа спада у историју спасења рода људског и из те перспективе је јасно да је сваки Србин и Рус који се враћа паганизму или јури за западним помијама, једино презрења достојан.
Традиција Крсних ходова у Русији се није прекинула и данас смо сведоци многобројних Крсних ходова који проходе широм Русије. Пре пар дана на прослави светог благоверног кнеза Александра Невског, десетине хиљада верујућих придружило се Крсном ходу који је проходио Невским Проспектом од Александро-Невске лавре, центром Петрограда. Константин Крилов, руководилац Крсног хода са Табинском иконом Мајке Божије, причао је пролетос верном народу у једном српском манастиру о многобројним чудесима и излечењима која се дешавају током тих литија и о порасту верујућих после проласка крсног хода кроз многобројна села и градове. Тада је он рекао да је у Србију стигао са Свете Горе, где су му монаси испричали о чуду Божијем које се одиграло у наше дане. Наиме, прошле године је букнуо страшан пожар на Светој Гори, надуо се велики ветар који је пожар разносио великом брзином и манастир Хиландар је био пред опасношћу да потпуно сагори у ватреној стихији. Монаси су кренули у молитвени Крсни ход са чудотворном иконом Тројеручицом у сусрет ватреној стихији и догодило се истинско чудо. Ветар се примирио, небо се натмурило и почела је да пада тако јака киша да је ускоро пожар био потпуно локализован, а потом и угашен. Овај руски брат тада је рекао да Крсни ход не пролази само поред манастира и цркви, не пролази само кроз градове и села, него пролази и кроз срца свих људи који учествују у литији. Због тога је апеловао да се што пре уради копија иконе Мајке Божије Тројеручице, заштитнице Србије и да се са њом крене у Крсне ходове по српским земљама. У супротном, пожар може да прогута и ове развалине које су остале од српске државности, као што би прогутао и Хиландар да се монаштво није у молитвеном покајању обратило својој моћној Заштитници.
Пример са Свете Горе јесте показатељ и једини начин на који се Србија може спасити од сличних пожара који овом народу својим богоборством припремају његови заблудели “генијалци” са Јејла и других западних безбожних училишта, који су се по налогу својих западних ментора заузели за “промену свести” свог народа.
У Акатисту Владимирској икони, у Икосу 3, каже се: Имајући код себе благодатно благо – икону Твоју Владимирску, отечество наше је ходило из силе у силу. У дане невоље и напасти ниси оставила род наш, Владичице, и благовремено си била близу, заступајући верне људе Твоје, свесилним посредништвом својим…
Уз помоћ чудотворних икона Мајке Божије, а пре свега иконе Тројеручице, наша Отаџбина је вековима такође “ходила из силе у силу”. Ево прилике за богоугодан и благочестив труд богољубивог и свештенства и мирјанства рода нашега. Једино усрдним молбама народа нашег на Крсним ходовима пред чудотворним иконама Мајке Божије, могуће је дочекати тренутак да српски властодршци поново почну да куцају и на нека друга врата, осим Бриселских, Берлинских и Вашингтонских. Што је људима немогуће, Богу је могуће. У земљи Светог Саве, једино молебним песмопојем пред Пречистим ликом Мајке Божије, једино Крсним ходовима и свенародном литијом, са чудотворним иконама на челу, могуће је растерати силе нечисте да не скрнаве празнике Пречисте.
О, Сведобра, услиши нас, и не лиши своје моћне помоћи, да би смо Ти, Тобом спасење задобивши, певали и прослављали у земљи живих… [2]
