“У почетку беше Слово и Слово беше у Бога и Слово беше Бог…” (Јован 1; 1)
У брозоморно време Јосипа Броза Тита, српска деца су учила како истинска историја почиње са оснивањем Комунистичке партије Југославије, а све пре тога је било само велико угњетавање народа, нарочито од стране “великосрпског шовинизма и хегемонизма”. Међутим, није то била привилегија само српских комуниста. Величанствена Руска књижевност деветнаестог века је била толико величанствена, да Гогоља, Пушкина, Достојевског и остале великане руске писане речи, следбеници Лењина и Троцког једноставно нису могли прескочити или сакрити. Довијали су се тако, што су њихова дела покушавали тумачити као некакву критику руског самодржавља. А велику руску древну књижевност су скоро потпуно занемаривали, називајући је заосталом, па су деца у школама учила како је велика руска књижевност малтене настала захваљујући бајкама дадиље Александра Сергејевича Пушкина. Међутим, велики књижевни геније Пушкинов се развио у грандиозне висине у доброј мери захваљујући и енциклопедијском познавању древне руске књижевности, Житија Светих и Светоотачке књижевности, што је омогућило његово духовно сазревање. Добро проучивши ту духовну оставштину, његов геније схвата величанственост те књижевности чији су се корени хранили Православљем, тако и сам еволуирајући од заблуделог сина до генијалног настављача те величанствене православне књижевности. О њој, о Древној Руској књижевности, рећи ћемо нешто више у редовима који следе.
* * *
Код нас Срба је древна руска књижевност слабо позната и слабо превођена. Ипак, понеки залутали бисер долазио је и до наших читалаца, попут “Повести времених лет” оца руске историје – Нестора Летописца. Та књижевност била је принципијелно другачија од књижевности на Западу, њу су углавном стварали светитељи Господњи који су имали потпуно другачији приступ и други систем вредности, али нипошто није била заостала. Јасноћа мисли и стила, суптилна мелодичност речи, лиричност и разноврсност, све су то духовни сегменти у којима древна руска књижевност превазилази књижевност западних народа, о којој се код нас зна доста и која је доста превођена.
Морам да признам да, иако сам од своје ране младости уронио у неисцрпно море руске књижевности, да сам у древну руску књижевност “заронио” тек пар година уназад. И, опростите на личним импресијама, то је такво душевно уживање да из тог дивног језера духовности још нисам “изронио”. Главна карактеристика древне руске књижевности у ствари није ништа друго него православна духовност и о томе је непоновљивим језиком писао и велики руски архијереј XX века – Митрополит Петроградски и Ладошки Јован Сничев.
У једној од чувених руских народних билина1 о Иљи Муромцу2, читамо како Иља Муромец и огромни див Свјатогор (паганско име, напомена ће постати јасна из текста који следи) путујући наилазе на мртвачки сандук. За Иљу је сандук превелик а за Свјатогора као да је кројен. Пошто је Свјатогор легао у ковчег и затворио поклопац, Иља упркос огромним напорима није могао никако да га отвори. Тако Свјатогор остаје заувек у ковчегу, а сву своју снагу предаје Иљи. Каква предивна симболика руског (православног) народног песника – у самим почецима руске православне књижевности, руски народни гениј нам кроз ову причу симболично приказује праштање хришћанске Русије са Русијом паганском и то заувек! Као штафетом, руска витешка сила паганске Русије, чије је отелотворење Свјатогор, прелази у руке руске витешке силе хришћанске, чије је отелотворење Иља Муромец. Чак су и имена таква, једно паганско, друго хришћанско. Од древних руских билина о Иљи Муромцу, до изузетних епова, историјских повести, житија светитеља, ређају се књижевна ремек-дела, попут: “Слова о полку Игорову”, “Слова о закону и Благодати” – Митрополита Кијевског Илариона (1051-1054), “Поуке деци” и “Поученија” – Владимира Мономаха, “Молитве” и “Речи” – Данила Затворника, “Повест времених лет” – Нестора Летописца, “Поученија и молитве” – Теодосија Печерског, Житија светитеља – (од Ћирила и Методија, преко Димитрија Солунског, Марије Египћанке, Алексеја човека Божијег и других), “Старозаветне и Новозаветне апокрифне приче”, “Хожденије” – игумана Данила, “Кијевско-Печерски патерик” – да не набрајамо даље, то је само део ремек-дела древне руске књижевности. Из овог богатства речи изашле из чистог срца руског православног човека, уздизали су се вековима храмови, из овог богатства језика руског, издигла се и величанствена грађевина величанствене руске књижевности XIX века, која по многима превазилази комплетну, свеукупну светску књижевност свих других народа у свету.
Богатство руског језика и снага руске древне књижевности, није била без утицаја на историјске процесе који су у Русији уследили. Тако у “Слову о закону и благодати” Митрополита Илариона, схватамо да је уједињење раздвојених словенских племена у један руски народ, настало као последица силе духовне природе, као последица православног исповедања вере и без Православља, такав процес никада не би био могућ. Светост, светлост и истина благодати Господње су изнад закона.
Или рецимо “Слово о полку Игоровом” које представља истински споменик XI века руске историје. И у овом делу, као и у “Слову о закону и благодати”, дух православно-црквеног погледа на свет представља циљ свенародног уједињења, захваљујући коме је дошло до очувања чистоте вере Православне и њене апостолске истине. Ти историјски процеси као што видимо праћени су богатством језика древне руске литературе од народних епова – билина – до ових поменутих споменика руске писане речи. И то богатство писаних “храмова” руске древне књижевности, пратили су и величансствени архитектонски православни храмови, величанствене православне фреске и иконе, пратио их је и успон руске државности до степена најмоћнијег царства на планети у трајању од триста година. Са губљењем богатства свог језика, са присвајањем туђег језика од стране доброг дела руске аристократије и интелигенције, са одрастањем уз рационалистичку западну књижевност уместо уз руску православну књижевност, руски људи аутоматски постају равнодушни према свом језику, својој прошлости и будућности. Снага “Слова” је таква, да као последица таквих процеса, на сцену руске историје ступају Лењин и Троцки и постајемо сведоци потпуно супротних процеса – рушилаштво долази на смену стваралаштву, од руске књижевности, архитектуре, па до државности. Јер у духу, у души човековој огледа се припадност неком народу, а дух и душа руског човека пројављивала се кроз православну мисао, православну књижевност, православну архитектуру, православну музику, до православне државности. Када је руски човек почео да пројављује други дух, неправославни дух, као да се отварао ковчег Свјатогоров и давао снагу рушилачком антиправославном духу и одмах је долазило до рушилачких процеса и у руској култури и у руској државности.
Али то је тако било и кроз читаву историју рода људског. Свето Писмо нам сведочи да је изабрани народ увек приликом клањања туђим идолима, приликом удаљавања од Бога Јединога, био жестоко кажњаван и падао у ропство оних чијим се идолима почео клањати, од Вавилонског до Египатског ропства. А приликом кајања због тога и окретања Богу Јединоме, брзо се ослабађао од ропства и постајао непобедив.
Тако је и данас, док је руски народ свим срцем тежио Христу, он се уздизао на свим пољима, од духовних до државничких, а кад се удаљавао од Христа, низвргавао се у бездан на свим пољима, од духовних до државничких. Данас смо сведоци величансствене обнове руске православне књижевности и то нам даје наду да ћемо и ми Срби одбацити на пољу служења Слову одвратне гнусобе либералне модерне књижевности и вратити се хришћанским изворима величанственог српског народног епоса. Јер – “У почетку беше Слово…”, а Слово из чистог срца уздиже храмове а храмови уздижу народ и државу.
Нека би дао Свемилостиви Господ да и ми Срби заједно са браћом Русима, престанемо са клањањем туђим идолима, са клањањем одвратној цивилизацији Кока-коле и Мекдоналдса чији “закон лежи у топузу”, како би рекао песник и владика Раде. Да почнемо на пољу духа поново служити Истинском Слову, коме је служила и величанствена древна руска књижевност. Да уместо смрдљивог задаха “Потпалубља” и сличног литерарног ђубрета, српском писаном речју поново овладају закони величанствене етике коју је српски народни геније изразио кроз уста мајке Краљевића Марка, која сина јединца саветује да му је боље изгубити главу, него огрешити своју душу. Једино тако се ропски окови могу скинути са нас, једино тако можемо поново дочекати ново ослобођење војно окупираног српског Косова и Метохије (чије је ослобођење започело Кумановском битком, тачно стотину година пре писања овог текста) и дочекати ослобођење духовно окупиране државе Србије, чије институције ни једном речју не поменуше данас стогодишњицу Кумановске битке.
1 Руске народне билине представљају руске народне епске песме у којима се говори о подвизима руских витезова. Као сиже билине јавља се најчешће неки историјски догађај или значајна епизода из руске историје, о чему говори и порекло саме речи, билина – старина, древност. Два најчешћа јунака руских народних билина су свети књаз Владимир, Крститељ Русије и Свети Иља Муромец. (прим. аутора)
2 Иља Муромец – нека врста руског Марка Краљевића, главни јунак руског епског циклуса, такозваних билина. То је витез који попут нашег Марка Краљввића оваплоћује народне идеале војника-хероја, штитећи народ од злих завојевача и мрских непријатеља вере Православне. Интересантно је да и он као наш Марко Краљевић, има двојицу “побратима”. Улогу Косанчић ивана и Топлице Милана у руском епу имају Аљошка Поповић и Добриња Никитич. Иначе, Иља Муромец је канонизовани светитељ РПЦ и милошћу Господњом имао сам част да се поклоним његовим моштима у пештерама Кијевско-Печерске лавре. – (прим. аутора)
