Запад упорно понавља бајку о „владавини права“. Док декламују напамет научену рецитацију сви који из Брисела кроче у Београд иако лепо избељених зуба доносе само црна саопштења. Нити знају, нити хају, што толике лажи изговарају, опет ће они своје покварене зубе да избеле. Те њихове лажи за оне обавештене Србе нису новост. Већ више од једног века све је јасно доказано и на примеру српских патриота из Сарајева.
Од полувековног јубилеја Сарајевског атентата, почело је упорно планско лагање. Покушавају тако да сакрију правно насиље у „претечи ЕУ“ – онако како данас радо зову Аустро-Угарску. Тврде они да је то била правно уређена држава. Наводно европски пример поштовања владавине права. На њихову жалост српски пример их у томе тако лепо разобличава. Зато и заслужује да се изнесе још једанпут за оне необавештене.
Када су европске силе 1878. године договориле окупацију БиХ, већ су се увелико лоше играле поштовања права. На Берлинском конгресу орочили су тај свој експеримент на тридесет година. Биће вероватно да је још тада утицајни аустријски канцелар све израчунао. Поготово да ће се тo навршити тачно на шездесет година владавине милога им цара Франца Јозефа II.
Не чуди онда одлука о анексији БиХ донета управо те 1908.године. Био је то само већ припремљен и чекан поклон драгом владару. Наравно без сагласности Срба као оних правих домаћина у БиХ. Додуше ни „царски народ“ Мађари нису баш били ради да подрже ту великоаустријску намеру. Зато њихов парламент и није дао сагласност на ту дворску играрију. Криза која је потом избила, показала је дубоко неслагање и царске Русије са тим правним насиљем. Ипак искоришћен је започети процес реформи и наоружавања руске војске након руско-јапанског рата у Индокини. Процес који је још недовољно опорављену Русију условио да се вербални сукоб не радикализује.
Плански су потом у Двојној монархији наметали причу о „анектираној БиХ“, као почетном експерименту преумљивања и анестезирања Срба. И поред свих тих насилних преумљења и „анестезија“ Срби су ипак показали хомогеност са обе обале Дрине. Толико су Срби забринули царевину, да је аустроугарски генералштаб одмах сачинио план агресије на Србију. План је садржао и намеру да се онако успут стигне и до Солуна. Покушавајући да то изведу без оружаног сукоба са Отоманском империјом. Сматрали су да је то могуће постићи планираним наметањем „неопходних реформи“ и „демократизацијом“ султанове тираније. Рачунало се наравно да се то све изведе уз отворену подршку великогерманске политичке елите и подршку врха немачке војске.
Срби у БиХ су тада јасно увидели да се парламентарном борбом неће успети ослободити аустријског јарма. Зла које је само наследило и наставило континуитет оног отоманског којем су Срби били изложени пре тога. То рађа идеју утемељену у искуствима Манцинија и „Младе Италије“, који су заговарали атентат као облик политичке борбе. Нарочито се то односило на окупиране земље, што је БиХ тада и била као и Италија пре стицања своје независности.
Група младих и школованих патриота на челу са Владимиром Гаћиновићем, изнедрила је тако „Младу Босну“. Они су првенствено с почетка упорно покушавали да наметну демократски дијалог о преуређењу БиХ. Али уз јасне намере да док год су под окупацијом користе и радикалније методе политичке борбе, ако је то неопходно. Тако се на Видовдан 1914.године огласио Гаврило бесмртни, са својим „принципом“ за окупаторе. Доказујући да живот ипак не могу да планирају нељуди и злотвори, што окупатори свакако јесу. Колика год да је моћ зла и како год да су све испланирали у стварности ће на крају добити лекцију коју су пропустили да науче. Лекцију да се Српски слободарски народ никаквом силом не може држати под јармом а још мање у ланцима.
Нажалост многима ни то није било довољно да схвате и да покушају да се бар мало промене. Тако је и тада великоаустријској ратној камарили оличеној у лику престолонаследника Фердинанда, који је био њихова узданица судбина одредила другачији пут. Није то био свакако онај пут који су они прижељкивали и планирали. Живот им је послао нову лекцију као још једну горку пилулу коју ће морати да прогутају јер се још увек нису ослободили свијих империјалистичких болести.
Наравно одмах након тога се показала та „владавина права претеће ЕУ“ у свом правом светлу. Да би се учврстила централна власт, одмах је уведена војна управа у БиХ. Тиме су суспендовани сви цивилни закони који су регулисали верске, националне и грађанске слободе.Тако је створен простор да отпочне невиђени прогон Срба, као наводних „издајника“. Била је то заиста страшна „издаја“. Срби су се борили у својој Отаџбини против окупатора, да би изборили основно право на живот, право на слободу. Како су смели тако нешто и да помисле када им запад није то право одобрио.
То доводи до нове „демократске“ одлуке да се ухапшеним атентаторима суди пред већем војног суда. За то је одабрана једна сарајевска касарна у којој је наравно било забрањено присуство публике. Ипак се одлучише да оптужени морају имати бар некакве правне браниоце, да се задовољи форма, колико толико. Покушавајући бар тако да спрече т.ј. смање касније прозивке за кршење основних права и принципа.
Судбина се ипак поиграла са планерима те судске фарсе. Показујући им поново да није баш све у њиховим прљавим рукама. У Сарајеву се затекао млади адвокат-приправник Рудолф Цистлер. Он је после положеног испита дошао на позив свога друга, чиновника земаљске управе. Надајући се да ће лакше добити државну службу у тој провинцији. Та одлука га је одједном довела у центар тада најважнијих догађаја.
Цистлер је заинтересовано пратио развој ситуације након самог атентата. Верујући у право, а жељан посла и доказивања одмах се пријавио за браниоца самих атентатора. Тада је чак и његов пријатељ веровао да је то само младалачки хир и жеља за славом. Нису га схватали сасвим озбиљно, што га је кандидовало и потпуно одговарало западној „владавини права“. Нису веровали да ће то бити један одговоран приступ поштоваоца стварне владавине права.
Цистлера није интересовало што је без двоумљења ово било само једно монтирано суђења и велика фарса. Судско веће радосно је прихватило његову жељу да буде браниоц, као дар са неба. Рачунали су ем наш човек, ем нема никакво искуство у одбрани, таман ко наручено. Оптужени ће формално имати правника али не и браниоца. Тако је без проблема именован за браниоца Вељка и Васе Чубриловића, Неђе Керовића и Иве Крањчевића.
Међутим, Цистлер иако млад и неискусан је врло вешто поставио своју одбрану. Доказујући ставку по ставку да не постоји законска одлука о анексији. Те је стварни статус покрајине и реално и правно окупациони. Тако је заправо обарао основу тезу оптужбе, бранећи све оптужене за лажну „велеиздају са намером отргнућа БиХ из Монархије“.
У окупираној покрајини, не може бити расправе о велеиздаји домовине, то искључује једно друго, доказао је Рудолф Цистлер. Тако тврдња из оптужнице није основана те је за суђење заправо надлежан цивилни суд. Који би требало да утврди кривицу за атентат и то малолетнику. Није успео ни притисак Аусто-угарске да СПЦ изда за Гаврила лажну крштеницу како би му се судило као пунолетном. Надлежни свештеник СПЦ није прихватио захтев да лажном крштеницом сачува свој, а угаси Гаврилов живот. Православци ипак верују само у један суд а то је онај Небески, тај суд засигурно није у контроли западне „демократије“.
Оваква одбрана младог правника, разгневила је војне и цивилне власти у Сарајеву, па они напујдаше франковачку руљу на Цистлера. Кога су због тога након његове завршне речи морали најпре да сакрију у згради касарне – суда. Да би га потом изнели у дрвеном бурету кроз двориште. Јер је то био једини начин да избегне линч огорчене руље која га је чекала на службеном излазу. Тако се показало како европска „демократија“ дрвеним буретом брани некакву њихову владавину права.
Цистлер је хитно протеран из Сарајева. Игром судбине преживео је рат. Вративши се поново у Сарајево, где је наставио своју каријеру, поштован и омиљен у тој средини. Међутим, чим је проглашена НДХ, опсетише се некадашњи франковци а тадашње усташке главешине да потраже браниоца тог „злочинца Гаврила“. Немачки окупатори већ су уклонили спомен-таблу са именима родољуба, која је јасно упозоравала да се Срби никад не предају. За то време су хрватски домољуби заливали стопе на месту где је стајао српски родољуб онда када је и дефинитивно разјаснио Фердинанду ко је домаћин, а ко окупатор у Сарајеву.
Цистлера су извукли из стана у Загребу где је тада живео, и затворили у подрум дворца Керестинец. Дворца који је већ био претворен у усташко мучилиште Срба и Жидова. У њему је још раније загребачка бановинска полиција интернирала истакнуте антифашисте по налогу Влатка Мачека. Оне који нису били за сарадњу са усташама, као противници браварове фракције у КПХ. Супруга Рудолфа Цистлера, срећом за њега била је Немица. Она се обраћа директно немачком окупационом команданту у Загребу, молећи за живот свог мужа и то као аријевца. Што је био довољан разлог и пресудно да се немачки управник заинати, и докаже ко је ту ипак главни!
Али, и он се поприлично намучио док је успео. Није било лако отети га из руку тадашњег председника хрватске владе у Загребу моћног Николе Мандића. Гле чуда, некадашњег члана судског већа из Сарајевског процеса. Добрано измученог Цистлера, и његову супругу добронамерно су посаветовали да се што пре удаље из Загреба, јер ноћ нема сведока.
Преживевши тако трајање НДХ, принципијелни Цистлер је као бранилац у судском процесу после Другог светског рата заступао оштећену швајцарску фирму. Компанију којој су браварови пулени отели рудник боксита у Међугорју (Херцеговина). Зато га сада комунистичка власт осуђује на седам година робије за наводну сарадњу са Немцима. Ипак упорни Швајцарци га успевају ослободити, после неког времена. Ни тада не напушта Сарајево које је поред свега толико заволео. Живео је потом повучено до своје смрти. Објавивши само неколико запажених текстова о одбрани у Сарајевском процесу, и примерима правног насиља оптужнице.
Цистлера данас у ЕУ ни не помињу. Нису им баш лепе успомене на ту судску претећу Хашког трибунала. У Сарајеву данас су поново уклонили таблу која је сведочила о родољубима за које слобода није имала цену. Залили су и стопе бесмртног Гаврила, покушавајући да сакрију ко су прави домаћини у БиХ. Наравно „хулигани“ свако мало случајно оштете гробницу Видовданских хероја. Али то је све демократско право различитости, казаће острашћено разне тете из НВО „Мајке Сребренице“ или једна дрчна баронеса из Лондона. Важно је да они припремају нове лажне оптужбе и предлоге за резолуцију о „српској геноцидности“.
Могу тако да се понашају јер су им главе очито празне па им је онда лако глупостима напунити уши. Опет су заборавили су лекцију коју су одавно морали да науче.Морају само да буду свесни да то што руше табле са именима српских родољуба, то што покушавају да прикрију трагове својих злочина заливајући стопе српских родољуба неће им бити од помоћи. Срби ће им свакако показати да нису изгубили своје „принципе“. Да умеју да препознају и пронађу и стопе и свој пут без обзира како га злочинци покушавају сакрити. Појавиће се засигурно и неки нови Цистлер који ће им поново аргументовано зачепити лажљива уста. Будимо стрпљиви, али и надајмо се се да на то нећемо још дуго да чекамо.
