РУСИЈА И СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (СТО): СУБСИДИРАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ И БАНКАРСКА „ПОЗАДИНА“ ТРАНСНАЦИОНАЛНИХ КОМПАНИЈА (Први део)

Добар део дискусија у вези са проблемом ступања Русије у СТО се врти око царина (пре свега увозних, али и извозних) и могућих социјално-економских последица њихове промене (или укидања) после потписивања протокола о придруживању.

У мањој мери пажња се концентрише на питања субсидирања руске економије. О том проблему се дискутује углавном када је реч само о једној руској привредној грани – о пољопривреди, при чему само као о облику буџетских субсидија. Предлажем да се на овај проблем погледа у ширем контексту. Надам се да ће такав прилаз дозволити да се последице могућег ступања Русије у ВТО оцене трезвеније. Такође се надам да ће се схватити да осим смањења царина и недовољног нивоа државне буџетске подршке аграрном сектору економије чланство у СТО за Русију носи неке друге претње. О њима се данас, пошто нису на самој површини, уопште не дискутује.

Пропис 1: Субсидије не смеју да постоје

Рекло би се да су прописи СТО, конкретно у делу који се тиче државног субсидирања економије, невероватно једноставни и логични. Та врста субсидирања је забрањена, јер примаоцу државних средстава даје неоправдану предност и истовремено нарушава „поштена“ правила игре на светском тржишту. Наравно, такво субсидирање не може баш сасвим да се искорени. Земље-чланице СТО проналазе различите излазе и начине како би подржале свог произвођача: да га заштите на унутрашњем тржишту и да га истовремено избаце на спољна тржишта. У такве излазе и начине спадају и директно субсидирање појединих компанија из буџета, односно финансирање без повраћаја средстава. Међутим, чешће се користе посредне методе, међу којима су:

-делимично или потпуно ослобађење од пореза,

-одлагање у исплати пореза (порески кредити),

-давање енергената, сировина и осталих роба по сниженим ценама и тарифама,

-куповина роба и услуга приватних компанија од стране државе уз повећане цене,

-бесплатно преношење резултата истраживања и проналазака из државних лабораторија (често – војних),

-давање под повлашћеним условима на изнајмљивање или концесију делова земље и налазишта који су у државном сектору,

-нуђење државних гаранција и кредита под повлашћеним условима.

Земље-чланице СТО врло пажљиво посматрају своје конкуренте и периодично праве скандале, жале се судским инстанцама Светске трговинске организације, захтевајући државно субсидирање. Новине и журнали, интернет-сајтови се шарене од саопштења о таквим поступцима. Класичан пример је стално прегањање између америчког „Боинга“ и европског „Ербаса“. Још нису успеле да се стишају страсти после вердикта судских инстанци о томе, да је „Ербас“ добио незаконито од Европске уније субсидије у вредности 18 милијарди долара, а Европљани су одмах одговорили . Они су направили контра-тужбу Светској трговинској организацији, у којој су констатовали да је због незаконитог субсидирања америчке авио-компаније „Ербас“ у периоду 2002 – 2006. године претрпео губитке у износу од 45 милијарди долара. И сада, у марту 2012. Светска трговинска организација издаје ново решење: да се признају за незаконите субсидије владе САД (конкретно Министарства одбране и Агенције НАСА) компанији Боинг у износу од 10 милијарди долара. Осим тога, Светска трговинска организација је скренула пажњу на непоштену подршку „Боингу“ од стране власти држава Вашингтон, Канзас, Илиноис.

Још две омиљене теме које имају везе са државном подршком произвођачима, о којима се стално говори у средствима јавног информисања су : директно и прикривено субсидирање великих сразмера индустријског извоза Кине, као и државна помоћ пољопривреди у Сједињеним Државама и Европском савезу.

Статистика нивоа државне подршке економијама појединих земаља је врло условна и непрецизна. Стране које окривљују приказују повећане цифре субсидирања, а стране које су окривљене теже да их снизе.

Ако даље разговарамо – треба да обратимо пажњу на стабилност обима државне помоћи компанијама реалног сектора економије у развијеним земљама. Рецимо – статистички подаци Организације за економску сарадњу у развијеним земљама (ОЕСР) показују да су се у току кризе 2007. – 2009.г. државне субсидије пољопривреди апсолутно изражене мало измениле уколико их упоредимо са просечним вредностима у претходној деценији. У САД оне су се са 100 милијарди $ 2007г. попеле на 120 милијарди $ 2009.године, у Јапану – са 55 милијарди на 57 милијарди долара, а у земљама Европске уније (27 земаља) су нешто смањене: са 160 милијарди на 140 милијарди $¹ (OECD. Stat, http://stats.oecd.org.). Другачије речено – величина редовне помоћи гранама реалног сектора није претерано осетљива на колебања економске конјуктуре.

Русија: Домаћи произвођача нема државну заштиту

Ни за кога није тајна да је у групи економски развијених земаља ниво државне подршке произвођача већи него у земљама са периферије светског капитализма. Ни Русија није изузетак: она изгледа као типичан представник те периферије (без обзира што спада у „Велику осморицу“).

Да погледамо само пољопривреду. Када су започети преговори о придруживању Светској трговинској организацији, Русија је одредила ниво подршке пољопривреди на 89 милијарди долара (управо такав је био просечан годишњи ниво државне подршке у периоду 1989 – 1991.године). Затим је после дуготрајних преговора о придруживању Светској трговинској организацији наша делегација консеквентно „предавала“ првобитане позиције: износ је смањен на 36 милијарди, затим на 16 милијарди долара. У тренутку ступања Русије у СТО – она је износила 9 милијарди долара, а до 2017.г. треба да се спусти на 4,4 милијарде.

2011.год., према званичним подацима, ми смо за подршку пољопривреди из буџета издвојили 125 милијарди рубаља. Валутни еквивалент би био око 4 милијарде долара.

Упоређења ради: у Европској унији обим државне подршке пољопривреде је износио 60 милијарди долара, тј. био је 15 пута већи (ради се о директним трошковима из буџета у облику исплата произвођачима). Један од показатеља који дозвољавају да се упоређује ниво подршке пољопривреде у различитим земљама – учешће државне помоћи у цени производа. У САД средином прошле деценије она је износила 18%, у Канади 21%, у Европској унији 32%, у Јапану 58%, Јужној Кореји 62%, а у Норвешкој је била рекордно висока – 70%. (Н.Н.Семенова: „Правци државне подршке аграрном сектору економије у иностранству“, „Аграрниј вестник Урала“ бр. 1(67) , 2010.година). На 1 хектар оранице у Русији се издваја 40 пута мање средстава него у Европској унији, и 15 – 17 пута мање него у САД.

Противници ступања Русије у СТО потпуно тачно констатују да је уз такав ниво државне подршке наша пољопривреда осуђена на пропаст. Примери не треба да се много траже. Источноевропске земље нису могле да при ступању у СТО обезбеде минималан ниво дотација својој пољопривреди, због чега се унутрашња производња у ратарству и сточарству јако смањила, увоз производње је порастао, а цене су, што је и требало да се очекује, уместо да се спусте, порасле.

Иста је слика и у другим гранама руске економије. Већ сам писао да у десетинама земаља у свету постоје специјализоване државне и полудржавне агенције, које помажу да се национални произвођачи пробију на светска тржишта. Агенције одобравају повлашћене извозне кредите, гаранције, осигурање спољнотрговинских уговора од политичких и осталих врста ризика. У Русији се таква подршка у најбољем случају мери са неколико стотина милиона долара годишње. У САД се у ту сврху само преко Извозно-увозне банке издваја из буџета сваке године између 10 и 15 милијарди долара.

2009.године државна подршка у вези са осигурањем извоза у појединим земљама света је износила – у милијардама долара: Кина – 60, Француска – 30, САД – 17, Индија – 15, Немачка – 13, Италија – 10, Бразил – 10, Јапан – 5, Канада – 5, Велика Британија – 3. У вези са овим показатељем Русије нема не само у првој, већ ни у другој десетини земаља.

Данас сви стручњаци знају да је без подршке своје државе домаћи произвођач осуђен на губитак не само на туђим тржиштима, већ и на свом, домаћем. У оквиру СТО важи неписано правило: „Сам човек на пољу није војник!“ У Русији је држава своје „војнике“ бацила да се са њима судбина игра. Тачније – да је развлаче транснационалне корпорације (ТНК).

3.Кризе: изузеци правила постају норма за живот

До сада смо говорили о оним облицима државне подршке бизнису о којима се, мада не спадају у прописе СТО, ипак о њима дискутује. А бирократе из СТО се праве да се боре са њима. То је, ако може тако да се каже, „врх леденог брега“. А постоји и „доњи, подводни део, леденог брега“. Ради се о државној помоћи која се бизнису пружа у „акутним“ ситуацијама – у периодима финансијских, банкарских и економских криза.

Особине такве ванредне помоћи су следеће:

Прво, СТО се прави да то није субсидирање екномије, већ нешто друго, што има везе само са „гашењем ватре“. Међутим, у документима СТО се ништа не каже о изузецима из прописа наведене организације.

Друго, лавовски део те помоћи се даје не компанијама реалног сектора економије, већ финансијским организацијама, пре свих – банкама. Иако за финансијски сектор економије важе иста правила, као за гране реалног сектора економије, из неког разлога светска трговинска организација се прави да нико ништа не крши.

У време финансијских криза за банке наступају тешка времена. Тада држава покушава из све снаге да их спашава. Не жалећи новац. Величина државне помоћи банкама може да буде десет пута већа од обичних државних субсидија компанијама реалног сектора економије. Али та огромна државна „уливања“ у финансијски сектор економије се не разматрају у оквиру Светске трговинске организације и уопште не спадају у сумњиве поступке.

Јак пљусак државне помоћи приватном капиталу може да се констатује према консолидованој статистици земаља које спадају у Европску унију (27 земаља). Из табеле 1 се види да је 2008.г. анатикризна помоћ у наведеној групи и земаља премашила обичну помоћ 3,3 пута, а 2009. – чак 4,8 пута. Из 

других извора се зна да је практично 90 – 95% укупне антикризне помоћи слато финасијском сектору економије Европске уније.

Табела 1

Уобичајена помоћ и антикризне субсидије држава приватном сектору економије у земљама Европског савеза

(милијарде евра)

         Како се види из Табеле 2 релативни нивои државне подршке финансијском сектору у различитим земљама света су јако варирали и могли су да се разликују за цео степен (или чак за више степени). Ако се упоређује са другим земљама, ниво државне подршке финансијском сектору у Русији у време кризе изгледао је врло скромно. Био је више од четири пута мањи него у САД, а десет пута мањи него у Шведској.

Апсолутно изражено највећу подршку финансијском сектору су давале САД. Из федералног буџета у периоду 2007 – 2009. г. за спасавање финансијског сектора по такозваном „Полсоновом плану“ усмерено је око 700 милијарди долара. Осим тога, банкарски сектор економије САД је, по званичним подацима Федералног резервног система, добио око 2 билиона долара. Такође, програм откупа хипотекарних облигација од стране Федералних резерви, које су пуштене и гарантоване полудржавним агенцијама Fannie Mae и Freddie Mac. Федерални систем резерви је дао изјаву да су све те врсте подршке вршене на повратној основи и да се 2010.г. сав тај новац вратио Федералним резервама. Међутим – то су све званични подаци. О незваничној делатности Федералног система резерви у годинама кризе говорићемо доцније.

У Европској унији је такође долазило до великодушног просипања средстава из касе Уније. Европска комисија је у периоду од октобра 2008. до октобра 2010. одредила лимит државне подршке финансијском сектору од 4,9 билиона € (5,9 билиона $). Предвиђало се да помоћ банкама буде у облику државних гаранција, издвајања готовине, откупа актива. Фактички, издвојени износи за помоћ били су много мањи од одређених: 2008.г. банкама је омогућен износ од 1100 милијарди €, 2009.г. 957 милијарди €. За две године то је преко два билиона евра, или преко 2,6 билиона долара. Грубо говорећи, апсолутни износ помоћи у ЕУ је отприлике исти као и помоћ финансијском сектору САД.

У Европи највећу количину државне подршке добио је банкарски сектор Енглеске – 850 милијарди евра, у периоду од октобра 2008. до октобра 2009.године.

По релативном нивоу државне подршке финансијском сектору јединствена земља је постала Ирска. Чак ни најотворенији апологети западног модела економије нису могли да поверују да је тамо направљен безуман поступак, јер се држава потписала као гарант свих обавеза ирских банака. Многе банке у Ирској су за време кризе банкротирале, те су зато власти Ирске у жељи да спасу банке фактички дозволили да дође до банкрота саме државе. Ирска је постала узор државе у којој подршка власти банкама представља важнију ствар државне политике у односу на интересе друштва, о којима се није водило рачуна.

Истине ради треба да се каже да је много земаља заостајало у односу на Русију по нивоу државне подршке финансијском сектору. Али ствар је у томе да је Русија спасавала свој финансијски сектор скоро искључиво преко девизних средстава која су била уштеђена у „касици“ која се звала Стабилизациони фонд (који је доцније реорганизован у Резервни фонд и Фонд националног благостања). У тој „касици“ уочи кризе у Русији је било преко 500 милијарди долара у валути. Многе земље нису имале тако нешто.

Истина „касица-прасица“ у Кини је уочи кризе била много већа него руска (скоро 3 пута), али је Кина на подршку свом финансијском сектору дала врло скроман износ – само 0,5% БДП-а. То се објашњава не посебном „шкртошћу“ кинеских власти, већ таквим уређењем економског и монетарно-кредитног система земље које је Кини обезбедило ефикасну заштиту од удара светске финансијске кризе.

Државна подршка финансијског сектора у време кризе је давана из различитих извора: из државног буџета ванбуџетских фондова (девизна средства од извоза која се акумулирају у тзв. „сувереним фондовима“ – типа нашег Стабилизацоног фонда), из специјалних фондова за осигурање банкарских депозита, централних банака. Овај последњи извор у низу земаља може само условно да се смести у државну подршку због посебног статуса централних банки. Пре свега ми ту мислимо на Централну банку САД која се назива „Федерални резервни систем САД“, али де-јуре представља приватну корпорацију.

Основни примаоци државне подршке у финансијском сектору су биле приватне комерцијалне банке (депозитно-кредитне организације) мада су, када је криза достигла врхунац, власти почеле да бацају „колутове за спасавање“ и другим приватним финансијским институцијама. На пример, инвестиционим банкама (које се специјализирају не за депозитно-кредитне операције, већ за инвестиције, бавећи се углавном спекулативним операцијама, као и осигуравајућим компанијама и др.

(наставља се)

1 У наведеном случају се узима показатељ опште подршке TSE (Total Support Estimate). TSE садржи три основне компоненте: 1. Директне трошкове за подршку пољопривреди (исплате из буџета пољопривредним произвођачима), 2. Трошкове за одржавање цена пољопривредних производа, 3. Трошкове општег сервисирања (трошкови за научно-истраживачке, експерименталне и конструкторске радове, за одржавање образовних институција, маркетинг, рекламу и сл.), као и трошкове за подршку потрошачима хране (нпр. купони са повластицом за храну и сл).