РУСИЈА И СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА (СТО): СУБСИДИРАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ И БАНКАРСКА „ПОЗАДИНА“ ТРАНСНАЦИОНАЛНИХ КОМПАНИЈА (Трећи део)

6. Европска дужничка криза и европски „банкарски социјализам“

Како би подржале приватне комерцијалне банке у периоду финансијске кризе 2007. – 2009. земље еврозоне нису прибегавале коришћењу Централне банке, јер су таква питања могла да се решавају само на нивоу Европске централне банке, а она је била категорично против тог средства. Тада се још увек покушавало да се сачувају остаци финансијске дисциплине која је била у основи Мастрихског уговора из 1992.године (који је представљао основу Европске уније). Подсећам да је тај уговор одређивао граничне дозвољене вредности дефицита државних буџета и државног дуга. Европа је релативно лако преживела кризу 2007. – 2009.године, али је то учинила по цену наглог повећања својих државних дугова.

Када се 2011. у ЕУ распламсала врло јака дужничка криза, државни дуг земаља еврозоне је достигао 87% њиховог укупног БДП-а, а у већем броју земаља (Грчка, Ирска, Италија, Шпанија, Португал) тај показатељ је премашио и свих 100% БДП-а. Морало се започети са операцијом спашавања. Али су за оне које треба спашавати ћутке одређене банке, уместо да то буду државе. Банке су се као главни кредитори држава судариле са немогућношћу влада да плаћају своје обавезе. Наравно да је у ЕУ помоћ указивана и државама, али је новац који су државе добијале одмах пребациван транснационалним банкама ради измиривања дуга. Међу онима који су помагали налазиле су се и тзв. државе – „локомотиве“ ЕУ (најчешће – Немачка) и међународне финансијске организације (ММФ). Помагачи су тражени и изван Европе – у Кини, Јапану, Русији, тј. у оним земљама које су имале приштеђене велике девизне резерве.

Присетили су се и Европске централне банке, која је после много мука и консултација била принуђена да се одрекне својих чврстих принципа и да стане на онај исти клизави пут којим је пре ње пошао Федерални систем резерви (неконтролисано емитовање новца). Крајем 2011, почетком 2012.године ЕЦБ је ради спашавања банака еврозоне емитовала у две транше преко билион евра. То је износило приближно 10% укупног БДП-а земаља које су биле у еврозони. Судећи по свему – у 2012.години дужничка криза Европске уније ће се још више заоштрити, а Европска централна банка ће наставити са праксом „пумпања ликвидности“ банкарског сектора земаља Западне Европе.

Осим подршке по линији националних државних буџета и ЕЦБ, банке Западне Европе су добиле још један допунски извор финансијске помоћи. То су наднационалне институције које су добиле назив Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФФС) и Механизам за финансијску стабилност (МФС). Максимални кредитни потенцијал обе институције је 500 милијарди евра. Углавном из та два извора, као и из ММФ-а, већ су формирани пакети помоћи следећим земљама (у милијардама евра): Грчкој (преко 200), Ирској (око 67,5), Португалу (78). До овог тренутка је практично већ донета одлука о томе да се из ЕФФС и ММФ-а Шпанији исплати око 100 милијарди евра. При припреми пакета помоћи иницијатива је највише полазила не од земаља које треба да приме помоћ, већ од наднационалних структура. На први поглед – чудно. Јер – рекло би се да новац треба земљама које су презадужене. Али – ни ми нисмо глупи: помоћ се не даје економији те четири задужене земље, већ њиховим банкама. Баш је интересантно: укупан обим помоћи банкама наведене четири земље приближава се цифри од 450 милијарди долара, а укупна помоћ аграрном сектору свих земаља Европске уније у 2010.години је износила 60 милијарди евра, тј. 82 милијарде долара. Рекло би се да су за Европу банке данас важније и од хлеба, и од меса, и од млека!

У овој ствари постоји још једна, врло важна, „нијанса“: враћање новца који је добијен као кредит не враћа банкарски сектор, који га је добио, већ држава. Управо зато су и у Грчкој, и у Ирској, Португалу и Шпанији избили масовни протести против тих споразума о добијању помоћи. Народ се бунио против дужничког ропства, које му се натура.

7. Субсидирање финансијског сектора у Русији:

упоређење са другим земљама

У Табели 7 приказане су уопштене процене нивоа државне подршке финансијског сектора економије у различитим групама земаља: економски развијеним; земљама у развоју, земљама „велике двадесеторице“. Ова последња група је мешовита и у њој су и економски развијене земље („велика седморица“ и Аустралија, као и Европска унија), али и низ економски најјачих земаља међу онима које су ван граница „златне милијарде“ (Кина, Бразил, Аргентина, Мексико, Јужноафричка Република, и низ других). У „великој двадесеторици“ је и Руска Федерација.

Економски развијене земље су за време кризе имале 18,7 пута већи ниво државне подршке финансијском сектору економије од земаља у развоју. Показатељи групе „велике двадесеторице“ су заузимали средину између економски развијених земаља и земаља у развоју.

Табела 7

Обим државне подршке финансијском сектору економије у појединим групама земаља у периоду кризе 2007.-2009. (у% БДП-а)

По нивоу државне подршке (7,1% БДП-а) Русија изгледа скромно чак и ако се упореди са просеком „велике двадесеторице“. Заостајање Русије у односу на групу економски развијених земаља је било преко шест пута. По нивоу државне подршке у облику „уливања“ у оснивачки капитал банака Русија није дошла чак ни до просека групе земаља у развоју.

При том је у току садашње дужничке кризе у Европи Русија имала намеру да буде чак „донор“, „спасилац“ западноевропских земаља. Министарство финансија РФ је савршено озбиљно у јесен 2011. дискутовало о плановима да се помогне Шпанији преко куповине њених државних дужничких папира. А у ствари радило се, наравно, не о спашавању Шпаније, већ о спашавању банака које су имале намеру да „извуку“ свој новац (заједно са каматом) из шпанског државног новчаника. Али негде се Русија и Шпанија нису разумеле како треба. Зато се разумео Кипар. Дали смо 4 милијарде долара. Опет: не да би се спашавао народ Кипра, већ да би се спасиле кипарске банке,тачније: банке руских олигарха чији је новац био у тим банкама.

У сваком тренутку може да почне други талас светске финансијске кризе. Банкарски систем Русије је врло слаб, и многе банке могу једноставно да се „оспу“. Уместо да се јача банкарски сектор економије (на пример тако, што ће се „доливањем“ у оснивачки капитал) повећавати капитализација банака, наше власти све чине наопако: власти су изјавиле да имају план да у најскорије време потпуно приватизују наше две банке – Сбербанк (тј. Штедионицу – прим.прев.) и спољнотрговинску банку Внешторгбанк. А на њима се, у суштини, држи читав руски банкарски систем.

8. Без сувереног финансијског система Русија никако не сме да

приступи Светској трговинској организацији

Из свих изнетих података и њиховог упоређења могу да се направе следећи закључци:

Збирна величина државне подршке финансијском сектору не само да је упоредива са величином државне подршке свим осталим гранама, већ је и битно већа. Тако је, док је трајала криза 2007. – 2009, укупна државна подршка финансијском сектору у економски развијеним гранама износила 43,1% БДП-а (Таб. 7). Ако претпоставимо да се финансијске кризе и „државна улагања“ која те кризе и стварају дешавају једном у 10 година, произилази да прерачунато на једну годину, та је помоћ годишње износила 4,3% БДП-а.

Процена државне редовне помоћи приватном сектору економије у зони „златне милијарде“, како смо констатовали, налази се у дијапазону између 1 и 2 процента БДП-а. Произилази да је државна помоћ финансијском сектору просечно, на годишњем нивоу 2 – 4 пута већа него помоћ реалном сектору економије. У кризним тренуцима држава јача „банкарску позадину“ економије, а када ти периоди прођу „позадина“ реалног сектора економије почиње да јача банке. Тако је уређена економија развијених земаља. Било је прихваћено да се тај модел у старим уџбеницима политичке економије назива „државно-монополистички капитализам“ (ДМК).

Међутим, ту се поставља једноставно питање: зашто једне земље могу у кратком року да направе огромна „доливања“ финансијском сектору, а друге не могу? Одговор је прилично једноставан: неке земље поседују институције каква је централна банка, а друге је немају. Централна банка може директно да се бави „доливањем“. Међутим, она чешће користи другу шему: „кредитор у последњој инстанци“ кредитира владе (тј. покрива дефицит државног буџета куповином државних обвезница), а влада затим добијена средства шаље финансијском сектору за „доливање“.

Читалац ће поставити питање: па данас централне банке постоје у скоро свим земљама света. Зашто, онда, једне учествују у „пумпању“ финансијског сектора, а друге не. Ради се о томе да ни издалека све установе на којима пише назив „централна банка“ у ствари нису централне банке. Већина представља „девизне савете“ или „девизне управе“. Оне нису ни предвиђене за кредитирање домаћих банака и предузећа реалног сектора економије. То су институције које више личе на „мењачнице“. Окренуте су не ка унутрашњој економији своје земље, већ ка економијама оних земаља у којима се „штампају“ стране паре. У ствари, такви „девизни савети“ помажу западним економијама. И апсолутно никако не могу да помогну својим домаћим банкама и компанијама. Ни у нормално време, ни када настану кризе. Зато су, када нема нормалне „банкарске позадине“, такве земље у условима које је прописала Светска трговинска организација, осуђене на пораз.

Па шта се предлаже за борбу у финансијским кризама земљама које имају не праве централне банке, већ „девизне савете“? Пре свега – да за ту борбу потроше своје уштеђене девизе. Западу ће то бити врло корисно, јер ће доћи до рециклирања валуте коју он емитује (враћање долара и евра у облику скоро бескаматне позајмице у западну економију). А да би имало шта да се троши, земље са периферије светског капитализма у периодима предаха између две кризе сву своју „економску политику“ своде на исто – скупљање пара. „Економска политика“ је поразно бесмислена: не јачање (ширење или усавршавање националне економије), већ припрема за следећу кризу. Власти таквих земаља не постављају апсолутно никакве дугорочне социјално-економске циљеве. Уколико таква земља нема новца за борбу са кризом, њој ће се нудити различите „добронамерне чике“ из ММФ-а, МБРР (Међународна банка за реконструкцију и развој), ЕБРР (Европска банка за реконструкцију и развој) и других „добротворних“ организација. Ако је земља у дуговима, зачаурена у њима као свилена буба, чак и те „добронамерне чике“ ће одбијати да пруже „помоћ“ , и тада ће међународни банкари почети да „приватизују“ такву земљу са свим њеним богатствима.

Уосталом, Банка Русије такође јако личи на „девизни савет“. То су принуђени данас да кажу чак и наше власти. Само што о томе не воле да се говори гласно. Али по неко ипак каже. На пример, посланик Државне думе у четири сазива (из „Јединствене Русије“), бивши председник Комитета за економску политику и предузетништво Је.Ја.Фјодоров. Ево како је он окарактерисао руску рубљу и Банку Русије: „Прави се тај папирић (рубља – В.К.) на основу Устава и на основу закона о Централној банци, а количине које се направе су, у складу са законом о Централној банци и Уставом Руске Федерације, пропорционалне количини купљеног виртуелног страног новца преко механизма такозваних девизних резерви… Тако ми сваке године плаћамо држави САД данак реда величине 200 – 300 милијарди долара. То одговара комплетном опорезивању у Русији, без царина. Условно говорећи, сваки Рус плаћа два пута порез: један руском буџету, а други, исто толики, америчком. Та правила су измислили Американци“. (Јевгениј Фјодоров: Поражени победници, Правда.Ру.24.02.2012). Банка Русије не може да кредитира своју руску економију – ни преко рефинансирања комерцијалних банака, ни кредитирањем владе (ово друго Закон о Централној банци директно забрањује). Фактички Банка Русије представља филијалу Федералног система резерви која се бави интересима главних акционара ФСР.

Са таквом „позадином“ Русија ће изгубити сваки трговински рат. А свака финансијска криза за њену економију ће бити десет пута тежа него економији земаља „златне милијарде“. Без сувереног финансијско-банкарског система ступањем у Светску трговинску организацију Русија себи потписује смртну казну.

П.С.

Читалац може детаљније да се упозна са питањима организације савремених новчано-кредитних система, укључујући централне (емисионе) банке, уколико погледа рад: В.Ју.Катасонов: „О каматама: уз позајмице, за надлежност судова, без памети“. Књига 1 и 2 – (О проценте: ссудном, подсудном,безрасудном. Књиги 1 и 2), Москва, НИИ шкољних технологиј, 2011).