РУСИЈА ПОТВРЂУЈЕ СВОЈЕ ПРИЗНАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ ЈУЖНЕ ОСЕТИЈЕ И АБХАЗИЈЕ

Како се приближава датум председничких избора у Грузији који ће, рекло би се, на каријеру баксузног Михаила Саакашвилија поставити масну тачку, у дијалогу између Москве и Тбилисија се појављују знаци оживљавања. И то не само кроз такозване Женевске консултације –  вероватно је прерано   од њих очекивати било какав политичко-дипломатски напредак. Ради се, пре свега, о делимичној обнови трговинско-економских и транспортних веза Русије и Грузије. На полице продавница се вратила минерална вода „Боржоми“ и неке друге врсте пољопривредних и прехрамбених производа. Повећао се и број руских туристичких путовања у Грузију, чему је допринело и увођење директног ваздушног саобраћаја између две земље. Према скорашњој социолошкој анкети становника Грузије, која је направљена по наруџбини америчког NDI, скоро две трећине грузијских испитаника се изјаснило за обнову железничког саобраћаја између Русије и Грузије[1].  

Истовремено, извесно проширење руско-грузијских  контаката по економској линији и по линији друштвених организација уопште не значи било какво удаљавање руске стране од принципијелне одлуке која је донета у августу 2008.године о признању државне независности Јужне Осетије и Абхазије.

Неумесни коментари представника Европске уније у вези са процедуром коју су руске пограничне снаге започеле ради демаркације границе између Јужне Осетије и Грузије (изјава европског комесара за интеграције Штефана Филеа) добиле су одговор од стране МИП-а РФ, који је скренуо пажњу да су покушаји да се „лоптица пребаци“  на Русију у вези са тим послом незаконите! Јужна Осетија, као независна држава, изјавила је Москва, предузима мере да „среди  своје државне границе“[2]. Треба и да се констатује да  гранична контрола у тој републици, коју врши руска страна, у много чему има условни карактер. По речима Сергеја Колбина,  руководиоца Пограничне службе  КГБ Јужне Осетије, становници који по поједностављеној процедури прелазе границу Јужне Осетије, без икаквих препрека се крећу по читавој територији Грузије, али укупан број прекршаја стално расте[3].

Постало је очигледно да Запад намерава да искористи „погранични појас“ како би одржавао „контролисану напрегнутост“ према   Јужној Осетији и Абхазији.  „Границе су у реду само уколико их признају обе стране. Уколико… било која страна одлучи да границу помери, а међународна јавност на то не одреагује, у том ће се случају у опасном положају наћи слабија држава, али ће то истовремено и да запрети миру и у Европи, и  у целом свету“[4] – изјавио је Ариел Коен из вашингтонског фонда „Наслеђе“.

Одатле је јасно да ће значај безбедности Републике Јужне Осетије (РЈО) за безбедност саме Русије са приближавањем олимпијаде  у Сочију 2014.године  стално расти. Тајне службе РЈО  Русији шаљу важне информације у вези са тим питањем, изјавио је Николај Патрушев, руководилац Савета за безбедност  Руске Федерације, после церемоније потписивања Меморандума о заједничком  деловању савета безбедности Русије и Јужне Осетије[5].

Сарадња Москве и Цхинвала (главног града Јужне Осетије) у безбедносној сфери своју важност не губи ни после 2014.године. У Јужној Осетији узнемирено прате процесе војног јачања Грузије и модернизације грузијске армије по стандардима НАТО-а. Између осталог, задатак грузијских оружаних снага као и пре се своди на „обнову територијалне целовитости земље“.

Карактеристичну особину војне изградње Грузије, коју врло пажљиво прате САД и НАТО, представља  јачање веза са армијама суседне Турске и Азербејџана. За 2014.годину планиране су америчко-грузијске војне вежбе у којима ће, по свему судећи, учествовати четири земље. Наставља се процес обнове поморских и ваздушних војних снага Грузије,  што не може, а да не доведе до узнемирености Абхазије  која је такође са Русијом повезана преко билатералних споразума, између осталог и војно-политичких. Средствима САД и Западне Грузије, почела је изградња Центра за управљање поморским операцијама. Према званичној информацији амбасаде САД у Тбилисију, центар у Супсеу је предвиђен за помоћ међународној и међууредској сарадњи у борби са трансграничном преступношћу. Међутим, у пракси то значи обнову војно-поморских снага Грузије које су скоро сасвим уништене 2008.године[6]. Такође  не могу, а да се не узму у обзир  лекције од догађаја на Блиском истоку, где се војно-поморска  инфраструктура најближих регионалних савезника САД  користи ради агресије на Сирију.

10.07 2013. у неутралним водама Црног мора грузијски граничари су ухватили брод „Паша“ који је из Сухума пловио у једну од турских лука. Од почетка 2013.године то је већ трећи случај како грузински граничари  незаконито хватају   турске бродове, због чега је МИП Абхазије дао одговарајућу изјаву у којој је осудио  обнављање агресивних акција, чији је циљ вршење притиска на Абхазију и дестабилизација ситуације у региону[7].

Осавремењују се војно-ваздушне снаге Грузије. Механизам пропагандног прикривања могућих провокација у том правцу до извесне мере је откривен у недавно објављеном извештају Стејт департмента САД, чији су поједини делови посвећени Грузији, Абхазији и Јужној Осетији. У извештају има и директних оптужби на адресу Русије, баш као у време хладног рата. Одговарајући на њих, МИП Русије је подсетио: „Абхазија и Јужна Осетија представљају суверене државе. Непостојање жеље да се то прихвати ће негативно   утицати на перспективе контроле уобичајеног наоружања у Европи (КОВЕ), као и на функционисање постојећег инструментарија за јачање војне безбедности и поверења у Европи – Уговора о отвореном небу… Руска Федерација се придржава и придржаваће се и даље принципијелне позиције  да сваки лет у режиму отвореног неба који је ближе од 10 км од границе државе која није потписник тог уговора, а у њих спадају и Абхазија и Јужна Осетија, представљају кршење члана 6 тог уговора“.

Одговарајући на скорашње позиве генералног секретара НАТО-а, који су упућени Русији, да не користи силу према Грузији, заменик министра иностраних послова Русије Григориј Карасин је позвао званични Тбилиси да предузме одговарајуће кораке према Абхазији и Јужној Осетији. Наравно да уопште не треба да се надамо да ће такви кораци и бити предузети. Очигледно  мешање западних савезника Грузије ће и даље да представља главну сметњу у дијалогу Тбилисија, Сухума и Цхинвала, са једне стране, и Тбилисија са Москвом, са друге. Има више различитих начина за то.

Наставља се припрема снага специјалне намене Грузије којима руководе „стручњаци“ из америчких приватних војних компанија. Активира се биолошки рад Американаца по ободу граница Русије. „…Нема документарне потврде да су сви објекти који су под јурисдикцијом или контролом САД, а који су раније учествовали у војним биолошким програмима, уништени или препрофилисани за мирнодопске циљеве како то захтева члан  II КБТО (Конвенције о бактериолошком и токсичном оружју). Нас озбиљно брине и биолошки рад Министарства одбране САД у близини руских граница“ – каже се у изјави МИП-а РФ. Више није никаква тајна, конкретно, рад такозване Централне рефералне лабораторије у Тбилисију. У своје време у влади Јужне Осетије је изјављивано да се у Грузији уз помоћ америчких стручњака ради на стварању вируса који нападају животиње и који су у стању да запрете и човеку[8].  Последња експлозија серозног менингитиса   је почела на југу  Руске Федерације, због чега је Генадиј Онишченко, главни санитарни лекар Русије, подсетио да на територији Грузије ради микробиолошка лабораторија војно-поморских снага САД. Према мишљењу руководиоца Роспотребнадзора  (Санитарно-епидемиолошког надзора РФ), са тим имају везе и епидемије афричке свињске куге која сваке године, почев од 2007. бесни у граничним областима Русије. Ове године је откривена у 13 региона, међу њима у Краснодарском крају, у Ростовској, Волгоградској, Смољенској, Белгородској и другим областима, као и у Подмосковљу[9]. Према оцени Г. Онишченка Сједињене Државе су за оснивање поменуте лабораторије у Грузији потрошиле 350 милиона долара. Русија предузима потребне мере како би купила специјалну опрему, између осталог и за Јужну Осетију и за Абхазију, која би омогућила увођење мониторинга ситуације и приказивала постојање претњи[10].

Све то, сасвим сигурно, не ствара добре претпоставке за даље ублажавање односа  Русије и Грузије. По путу чак и делимичне нормализације односа постављају се мине и праве се препреке, без обзира што нису онакве, каве су биле у августу 2008.године, већ блаже, али ипак ништа мање опасне. „Дијалог који је почео између Тбилисија и  Москве не треба да створи утисак да ће Грузија успети да самостално среди односе са Руском Федерацијом и да јој није потребна подршка партнера“ – отворено је признао грузијски премијер Б.Иванишвили[11]. Његова влада, и он сам, тренутно се  налазе у прилично компликованој и осетљивој ситуацији. САД, које су у периоду 1992. – 2011. Грузији помогле са 4,24 милијарде долара, представљају највећег страног „спонзора“ Грузије и најутицајнијег њеног западног савезника. То Вашингтону омогућује да ефикасно блокира било који, чак и најбојажљивији,  покушај  да грузијске компаније прошире економске везе  са партнерима који „нису пожељни“ за САД, на пример – са Ираном.[12]   Поменуте милијарде, које се по ставкама троше за војне програме, комуникационе пројекте и „рад са елитом“ не могу грузијској економији да дају импулс за развој. Доследна промена функционера бивше владајуће партије из структура на власти, смањење   овлашћења председника који ће бити изабран после Саакашвилија у јесен ове године, уопште не значи њихову замену за следбенике избалансиранијег спољнополитичког курса Грузије. Истовремено ће припрема за изборе и сами избори за грузијске  власти представљати озбиљан испит.

Већ сада је неопходно да се схвати да сређивање конструктивног дијалога са Русијом одговара, прво, интересима грузијског друштва и грузијске државе. Надати се у подршку „партнера“ који су подржавали Саакашвилија током читавог периода његове потпуне власти, ако ништа друго, свакако је несмотрено.

Интереси Русије и нове Грузије „после Саакашвилија“  ће постојати у обостраној жељи за формирањем нормалних билатералних односа, у којима неће бити деструктивног утицаја спољних сила. Да, можда   до такве нормализације неће доћи баш тако брзо. Али уколико се Тбилиси и даље буде слагао са претварањем грузијске територије у извор проблема за Русију и њене савезнике, мораће да се заборави, и то  врло озбиљно и задуго, било каква нада да може да постоји позитиван дијалог било са Москвом, било са Сухумом или Цхинвалом.