РУСИЈА, ШЕШЕЉ И ХАШКИ ТРИБУНАЛ: ИСТИНОМ ПРОТИВ СИЛЕ

На годишњој прес конференцији која је одржана у Москви 18.01.2012. г, на којој је министар иностраних послова Русије С.В.Лавров дао резултате рада руске дипломатије  у 2011. години и одредио принципе и перспективе реализације руског спољнополитичког курса за 2012. годину, говорило се и о две теме које имају везе са Србијом. То су били трибунал у Хагу и процес Војиславу Шешељу.  Што се тиче првог питања руски министар иностраних послова је изјавио да се Русија одавно залаже за затварање Хашког трибунала јер је он испунио своје функције, мада, „далеко од беспрекорног“. Министар је навео пример „смрти Милошевића, бившег председника Југославије, у истражној самици, без обзира на то што су и лекари и адвокати молили судије да му се обезбеди адекватно лечење, а ми сви знамо чињенице да је према многим окривљеним – пре свега, ако не и само – ако су то били Срби, коришћен неоправдано суров однос и понекад потпуно необјашњив истражни поступак, који би трајао бесконачно, у исто време док је према окривљеним који представљају, рецимо, бошњаке, прилаз био потпуно другачији – њих правдају и, како ми процењујемо, у трибуналу постоји политичка пристрасност. Мада је она иста Карла дел Понте, када је престала да буде тужилац тог Трибунала постала слободнија у свом расуђивању  те су управо чињенице, које је она изнела у својој књизи послужилешвајцарцу Дику Мартију, као европском посланику, да иницира истрагу тзв. предмета „Медикус“ за који ћемо ми успети да буде доведено до потпуног краја“ – изјавио  је С.В.Лавров. „Скрећемо пажњу СБ ОУН – каже руководилац руске дипломатије – да када Савет безбедности разматра извештаје о раду Међународног  трибунала за бившу Југославију  да обрати посебну пажњу  на положај окривљених, па и на положај Шешеља. Ми знамо и из контакта са српском страном да се Шешељ не жали и да је и даље  спреман да се сам брани а ми ћемо му, уколико то буде потребно, полазећи од договора са Србијом о указивању правне помоћи, у томе помоћи.“[1]

            Тема вапијућег подривања међународног правног система, лукавог и подсмешљивог кршења људских права лидера Српске радикалне странке В.Шешеља од стране Међународног трибунала за бившу Југославију се се на сајту Фондастратешке културе редовно обнавља. Аутори Сајта, правници и историчари, више пута су указивали на методе и праксу рада Трибунала, у коме су фалсификовање докумената, заплашивање и поткупљивање сведока, подметања, необјашњиве забране,  блокирање одбране и тд. постали нормалан део судског процеса. Да набројимо главне проблеме у вези са процесуалним и људским правима које је у процесу Шешељу кршио Хашки трибунал. Видимо окосницу новог правног, а уствари  противправног система, који МТБЈ гради и која се већ натура и другим међународним правним институцијама. „Правно“ наслеђе Хашког трибунала, продубљивање расправе са националним лидерима  постаје, без и мало преувеличавања, претња за међународну безбедност, јер је постала алатка за остваривање воље одређених наднационалних финансијско-политичких група на глобалном нивоу. И тако, у складу са истраживањима које су извршили аутори сајта Фонд стратешке културе (а који су научници) „главне тачке“ у процесу Шешељу су следеће:[2]

1.      Оптужница против њега је измишљена и недоказива. Шешељ није учествовао у ратовима, нити је био на челу државе, а није био ни војник. Он је водио опозициону партију.

2.       Трибуналу је требало пет година да исфабрикује оптужницу, да нађе лажне сведоке и оне који ће се сложити да се појаве на страни оптужбе. Било је планирано да се појави 144 сведока, али су успели да нађу само 69 њих и још неколико експерата. За све ове године одржана су 42 рочишта, али је највећи део био посвећен процедуралним питањима. 2007. године саслушан је 1 сведок, 2008. – 61, и 2009. – само 9 (то је укупно 71!). Од 69 сведока оптужбе у 40 случајева је доказано да су они дале лажне исказе. Тринаест сведока је директно у судници изјавило да исказе дају под притиском тужилаштва. Ти сведоци су говорили о добијеним претњама да ће се против њих дићи оптужнице уколико одбију да дају лажне исказе против Шешеља, о претњама да ће се обрачунати са њиховим породицама, о психолошком терору, вишесатним саслушањима без пауза. Испричали су и о тужилачким обећањима да ће уколико се договоре помоћи да им се измени лик, и то у САД или некој другој земљи Запада. В.Шешељ је поднео противтужбе због судске бахатости. Шешељ окривљује Трибунал због непоштовања разумних рокова суђења. У светлу тих чињеница пресуде Трибунала због Шешељевог „непоштовања суда“ заиста личе на директну освету.

3.      Хашки трибунал послује као „продужена рука“ владе и обавештајних служби САД и Велике Британије. Да би остварили своје циљеве представници САД и Велике Британије су од 1993. године заврбовали и убацили велики број својих агената и сарадника у тужилаштво, секретаријат и остале службе Хашког трибунала. Флоранс Артман, која је била саветник за Балкан главног тужиоца Карле дел Понте и њен секретар за штампу, у својој књизи „Мир и казна. Тајни ратови међународне политике и правде“ она наводи многобројне примере утицања америчких и британских обавештајних служби на рад комплетног Хашког трибунала. Она наводи да је у другој половини  1994. године, када је „трибунал најзад почео да ради“ у тужилаштво стигло 22 функционера, снабдевених комплетном опремом да би јој помогли у раду. Војни аналитичари, правници, а у суштини агенти обавештајних структура, сво време су радили у Трибуналу извршавајући задатке које су им дале њихове владе.  Вашингтон, Лондон и Париз су искуство контролисања и коришћења Хашког трибунала почели да преносе и користе у раду осталих међународних кривичних судија, покушавајући да на тај начин обезбеде своју глобалну хегемонију. 

4.      Хашким тужиоцима прозападних снага Београд је предао фактички сву тајну документацију државне безбедности, војне обавештајне службе и Врховног савета за одбрану Србије. Истовремено Хашки трибунал није прихватио да разматра не само злочине НАТО-а против српског народа, већ ни већину злочина који су извршени Србима у току етно-конфесионалних локалних ратова на постјугословенском простору.

5.      Значајан број сведока је био тајан. Њихова имена, лица и гласови (а понекад и сами искази) су публици остали непознати. Званично је то објашњено потребом да се сведоци „заштите“. Међутим, поставља се питање – да се заштите од кога? Од Шешеља? Али њему су имена сведока већ била позната. Од његових правних помоћника? И они су знали сва та имена. Па од кога онда? Одговор је јасан: од јавности, најпре српске, као и од јавности држава бивше Југославије. Јер ако сведок да неистинит исказ, на пример да је био присутан тада-и-тада ту-и-ту обавезно ће се наћи прави сведоци који ће рећи – тај човек лаже, он тамо није био, све је било другачије. Управо су се тога и плашили у Хашком трибуналу, те су их зато све редом и проглашавали за „тајне“.

6.      Ако бисмо се пажљиво упознали са пресудом за непоштовање суда Шешељу може се јасно видети да се Трибунал баш и не узбуђује зато што би се сазнала имена сведока, већ зато, што би се сазнала друга врста информација. Тако је Шешељ (у својим књигама у ствари)открио не тајна имена, већ тамну страну рада  МТБЈ.

7.      Појавио се страх од освете код сведока и судија трибунала. Али  није требало да се они плаше српских сведока. Јер до данашњег дана није настрадао ни један сведок који је сведочио против окривљених Срба. Баш ни један! И сведоци, и судије Трибунала су признали да се плаше албанских оптуженика, али и њихових вођа. Уосталом – имали су и разлога, јер је више њих после сведочења убијено. То у својој књизи признаје и бивши главни тужилац МТБЈ Карла дел Понте, која је директно написала да се албанских оптуженика плаше чак и судије.

8.      Шешељ је пет година чекао на почетак суђења. Ни једном оптуженику МТБЈ нису тако отворено, изазовно кршена права на оперативно разматрање предмета. Цео процес траје до садавећ девет година. Тога није било ни у једној држави. В.Шешељ је у својим поднесцима Трибуналу показао да је Европски суд за људска права више пута доносио пресуде које су обавезивале суд да обезбеди оперативни поступак. Ако се упореде те пресуде – процес Војиславу Шешељу ће постати најгори пример међу свима који постоје. Међутим, Трибунал није ни размотрио те предмете, већ је лаконски направио закључак да „Пракса Европског суда за људска права јасно полази од тога да никакви рокови, за које би се сматрало да представљају оправдану или неоправдану доцњу,  не постоје…“

9.      Па у чему је процес В.Шешељу стварно  компликован? У томе, што је оптужница тужилаштва МТБЈ подигнута на захтев бившег премијера З.Ђинђића, о чему директно говори и Карла дел Понте у својој књизи. Стварна компликација је у томе што за читавих пет година тужилаштво није пронашло никакав доказ кривице  В.Шешеља, те је на крају морало да покуша да натерају сведоке на лажне изјаве. Сада се води процес против низа истражних судија МТБЈ управо због тога. Стварна „компликација“ је била и у томе што су сви сведоци оптужбе проваљени. Затим, стварна „компликација“ је и то што директно одбијање Секретаријата МТБЈ да финансира одбрану Шешеља њему не дозвољава  могућност да се брани – то је чак и за Хашки трибунал случај без преседана.

10.  Хашки трибунал је директно заинтересован да одбрана В.Шешеља доживи неуспех јер уколико он успе да буде и бранилац у свом процесу постаће јасно да приличан број људи који раде у Трибуналу треба и сам да седне на оптуженичку клупу. Не треба ни да се питамо да ли Трибунал може професору В.Шешељу да обезбеди објективно суђење – одговор је очигледан. Зато је неопходно да се у МТБЈ по кратком поступку донесе одлука о прекиду процеса  против В.Шешеља, те да он буде моментално ослобођен…

И најважније: најновији догађаји. Секретаријат Трибунала упорно одбија да дозволи потпуно медицинско испитивање В.Шешеља, од стране независних специјалиста. Председник судског већа, судија Жан-Клод Антонети је већ дао изјаву да поступци секретара МТБЈ могу да доведу до смрти В.Шешеља. Судија  је са себе скинуо сваку одговорност за могући трагичан исход. Наведена изјава је превише необична да би могла да се игнорише. У затвору Хашког трибунала је већ дошло до три убиства окривљених – М.Бабића, С.Милошевића  и С.Докмановића, коме је пресуда већ била донета, а требало је само да се обелодани.

У вези са тим, а у складу са последњим информацијама, увече 18. јануара код В.Шешеља је поново дошло до јаког погоршања стања здравственог стања. Запажени су они исти опасни симптоми који су га 6. јануара практично већ били довели до ивице, па је реанимација била неопходна, смрти: јака тахикардија, аритмија, нагли пад притиска. Тада, 6.01. њега су морали да реанимирају, јер га је од смрти, према изјавама из Странке, делила само нит. Мали, али врло значајан детаљ: када су га у несвесном стању одвезли у Лајденску болницу, са врата његове ћелије у трибуналу је одмах – врло оперативно –  уклоњена таблица са његовим именом.[3] Резултат терапије је био да му је 12. јануара уграђен  нов пејсмејкер. Већ 13. јануара он је премештен у тзв. „затворску  болницу“. Али то је само назив, а у ствари се ради о једној малој просторији, које подсећа на прихватилиште у амбулантама.  16. јануара је враћен у своју дотадашњу истражну ћелију. Све то једноставно представља антихумано понашање без преседана  према једном тешком болеснику.

18. јануара Шешељ је поново одвезен у болницу због поновног ,врло наглог,  погоршања здравља.  При том Трибунал без имало гриже савести саопштава јавности да Шешеља „лече најбољи лекари и да му се пружа најбоља медицинска помоћ“. И још више – према верзији Трибунала – ко бајаги је будност особља у Трибуналу омогућила да се избегне трагедија: као – медицинска сестра која је обилазила болеснике је обратила пажњу на Шешељево стање. Позвала је „хитну помоћ“, екипа која је одмах стигла у помоћ је позвала још једну екипу и Шешељ је одвезен у болницу, где му је указана потребна помоћ. Колико се само то разилази са стварношћу: један српски затвореник је приметио В.Шешеља да лежи без свести, у локви крви (у паду је Шешељ ударио главом) и дигао узбуну…

О збуњености Трибунала говори и чињеница да је Трибунал неочекивано, најбрже што се могло, позвао руског лекара – пулмолога Авдејева, који је Шешеља прегледао у марту 2011. године, али др. Авдејев је могао да дође у Хаг тек кроз месец дана. Међутим, он је одмах указао на неопходност да Шешеља без имало одуговлачења прегледа руски кардиолог. У сумњив развој догађаја је морао да се умеша и Судско веће који је упозорио Секретаријат да су потребни и писани извештај, и озбиљан детаљан медицински преглед В.Шешеља. Да скренемо пажњу и на следеће: Судско веће је у више наврата, још од 2009.г. (!) захтевао од Секретаријата трибунала детаљан извештај због погоршања здравља В.Шешеља. Секретаријат – то је онај исти орган који чак и у Хашком трибуналу за норму у свом раду сматра фалсификовање, притисак на сведоке и поткупљивање, чак и „дупле стандарде“, и који се бави политиком сакривања података, забраном позивања независних лекара и потпуног медицинског испитивања Шешеља, што све директно угрожава живот окривљеног. А све је врло једноставно: спонзори и прави „домаћини“ Трибунала, његови политички наручиоци, по свему судећи у Секретаријату трибунала имају ефикасан инструмент за реализацију задатака који су им постављени од њихових налогодаваца. У ствари – рад Секретаријата заслужује да се посебно истражи.[4]

Тако Трибунал јавности говори једно – по формули „све је добро што се добро сврши“, а суштина се појављује кадасе при комуникацији са правним саветницима и добијеним унутрашњим налозима ослика јасна неинформисаност и изгубљеност службеника Трибунала. Трибунал се запетљао у мрежу сопствених лажи: испоставило се по њима, јер су они тако обелоданили,  да Шешељ не дозвољава да се подаци о његовом здравственом стању објављују.[5] И то упркос добро познатој чињеници да је још 26.03.2009. В.Шешељ изразио своју вољу: да се јавност – српска и светска, извештава о свим детаљима који се тичу његовог здравља. Да поновимо: Шешељ је одбио „право на приватност“ и тајност информација у вези са његовим здрављем, и није променио своју одлуку- управо супротно томе – председник Српске радикалне странке је јасно и детаљно изјавио да захтева извештавање међународне јавности о  свему што је у вези са његовим здрављем.

Морамо да закључимо: Шешељу је неопходна најхитнија могућа међународна помоћ! Неопходна је медицинска помоћ независних специјалиста – пре свих – кардиолога који поседују сву потребну апаратуру. Изјава руског министра иностраних послова је да су пажња и ефикасна помоћ руске државе и руске јавности  једино што Војислава Шешеља може да спаси од нељудског и противправног обрачуна са њим од стране Хашког трибунала, који према свему више подсећа на мучилиште него на на место, где треба да царује правда.